Pale u mreži mafije

NA JAVNOM sastanku sa generalima, kada ni ton razgovora, ali ni ukupna atmosfera nisu bili prijatni, Karadžić je izgubio kontrolu i nešto im je uvredljivo rekao. Momo ga stišava i reče: “Radovane, pa to su naši generali.” Ovo je za mene, koja poznajem genezu tih odnosa, ali i njihovu suštinu, bio vrhunac Momine demagogije i lukavstva. On je taj koji je sve proizveo, doveo do usijanja i onda onom emotivcu Radovanu čita lekciju. To samo on može i njegov konkurent u lukavstvu Alija Izetbegović. Tada sam to pomislila i setih se Alijinih "bisera". Eto, za relativno kratko vreme, upoznala sam dva prepredena čoveka kojima bi retko ko mogao u toj “disciplini” da bude konkurent.

Jednom prilikom, dugo smo čekali Karadžića i Mladića. Bili su u zgradi a nikako da se pojave, mada nije Mladićev običaj da kasni i da dozvoli da ga čekaju. Odlučih da ih tražim, jer je isteklo svako razumno vreme za čekanje. Nije bilo potrebno da pitam gde se nalaze jer su se iz jedne prostorije čuli njihovi glasovi povišenog tona. Na hodniku se mogla razaznati njihova neprijatna konverzacija i odlučih da uđem i da to zaustavim. Obojicu sam naružila i pokušala da ih smirim. Rekla sam im da se neodgovorno ponašaju i da zbog naroda moraju da odustanu od svojih animoziteta, moraju da sarađuju i da budu kao “nokat i meso”. Podsetila sam ih na njihovu zakletvu i povela ih na sastanak. Tada se, prividno, sve stišalo, ali netrpeljivost je tinjala dok nije eksplodirala krajem rata do nemogućih razmera, kada je sav moj trud, ali i drugih dobronamernika, bio uzaludan.

Od Paljana slušam ko se od njihovih sugrađana povezao sa centrom mafije. Govore mi ono što ja već znam, što je evidentno i što se ne može da sakrije. Kad prođe koja cisterna, a često prolaze, ili kamioni natovareni balvanima, odmah kažu ime i prezime vlasnika i, kako vele, ti ljudi noći provode kartajući se sa Radovanom. Tuže se na ponašanje njegovog sina, koji ima svoju ekipu huligana koja maltretira Paljane i uzima reket. Jedan mi reče: “On nam je udario na ponos, na dostojanstvo. Obračunaćemo se sa njim.” Kada sam rekla Radovanu i upozorila ga, ne govoreći ko preti, njegova supruga mi je rekla: “Što se tu smucaš po Palama i kupiš informacije?” Pri tome je bila gruba i prosta.

Sve je to rušilo autoritet rukovodstvu. Ali, ne samo da je to bilo poznato na Palama, nego i u celoj Republici Srpskoj. Ja sam se plašila ponosnih Paljana, da će izgubiti kontrolu, naročito kada je Saša Karadžić pretukao profesora fiskulture koji je u sali držao čas i nije udovoljio zahtevu da ustupi salu. Taj profesor je, polomljenih rebara, završio u bolnici. Potpuno sam razumela njihovo ogorčenje. Dok su se njihovi sinovi nalazili na frontu, ovi mladići maltretiraju meštane.

NIKADA neću zaboraviti jedno jutro dok sam prolazila pored njihovih kuća, a topovi potmulo udaraju sa dve strane. Jedna žena, sa kojom obično popričam dok prolazim tim putem, stoji naslonjena na tarabu i okreće glavu na jednu, pa na drugu stranu odakle se čuje topovska paljba i veli mi: “Jedan mi je na Treskavici a drugi na Nišićima.” Misli na svoje sinove i ote joj se uzdah iz dubine tela, pomešan s rečima: “Neka mi ih Gospod čuva.”

U septembru 1993, zasedala je Skupština na Palama. Iznenada, kroz salu prođe neprijatna vest da se na zapadu Republike Srpske, bolje rečeno u Banjaluci, pobunila vojska. Ja sam to vrlo teško doživela - samo nam je to trebalo. To je bilo prvo što je svakom prisutnom prošlo kroz glavu. Onako neprijatno zatečena ovom lošom vesti, pitam Radovana da li je to moguće, a on, vrlo hladno, reče da mu je sve poznato. I za vreme zasedanja Skupštine, i u pauzama, to je bila jedina tema razgovora. S pravom su ljudi uznemireni i očekuju da se ostave po strani ostale tačke dnevnog reda, a da se vidi šta ćemo sa pobunom. Krajišnik je tražio zvanične informacije. A one su mnogo gore jer se ne radi o pobuni u jednoj kasarni, nego je pobuna na ulicama grada.

Radovan se nije uzbuđivao i veli da će on da ide u Banjaluku, i to sam, niko mu ne treba, i da će to biti sređeno. Mislim: Nije ovo psihijatrijski slučaj koji ti možeš kao profesionalac da središ. Ovo je pobuna, i to vojske. On se ponašao kao da je ono prvo u pitanju. Neko je predložio da ide Koljević s njim, što je imalo smisla jer je on iz tog grada, rođen je u Banjaluci i razume krajiški mentalitet. Ali, Radovan je odlučio da ide sam, naravno sa svojom velikom pratnjom. Zaista, sve se smirilo za dva-tri dana, a neki su pohapšeni. Nikada nisam saznala šta se tih dana dešavalo u Banjaluci, niti ko je izazvao nerede. Slaba je reč “neredi”, jer se pucalo na ulicama iz vojnih transportera.

SPOMINjALI su neku grupu “Tajfun” koja je, navodno, pomogla Radovanu u sređivanju situacije. U prvom momentu skoro da mu i čestitam na uspehu. Međutim, kada sam sabrala sve što sam saznala, a tu ubrajam i njegovu verziju zbivanja, vidim da u tom slaganju mozaika, naročito oko Radovana i “Tajfuna” , nešto ne štima. Ko je “Tajfun”, bilo je moje pitanje Radovanu. Jedva je odgovorio na dva-tri puta ponovljeno pitanje. Kako reče, neki specijalci. A kojoj instituciji pripadaju? Ne pripadaju ni policiji, ni vojsci, ni državnoj bezbednosti. Na kraju, iz njegovog nejasnog objašnjenja, zaključila sam da je to grupa specijalaca koja samo njemu pripada. Oni pripadaju njemu lično, ali ne kao predsedniku. Znači, oni su stišavali neku pobunu protiv njega. Sve je izgledalo čudnovato i opasno - tako sam ja to doživela. Ni danas ne znam tačnu genezu događaja koji su poznati pod nazivom “Septembar 93.”

Najverovatnija verzija je ona po kojoj je Radovan zajedno sa “tajfunovcima” izazvao pobunu u Banjaluci, a onda, poznavajući sve mehanizme događaja, sam ih je okončao demonstrirajući svoju sposobnost da njima i upravlja, svoju hrabrost i svoju moć. Dakle, sve ono što, prema opštem mišljenju, njemu nedostaje. Drugo, važno je da se to desi u Banjaluci koja nikada nije bila oduševljena svojim predsednikom, ali ni on Banjalukom. Treće, ova manifestacija sposobnosti, u čemu je deficitaran, treba da oslabi Mladićevu slavu posle vojnih pobeda i da pokaže ko je vrhovni komandant Vojske Republike Srpske. Radovan nije bio dobro prihvaćen na zapadu Republike Srpske ni kao predsednik SDS-a.

Ovo bi bila jedna ali najprihvatljivija verzija događaja u Banjaluci, te 1993.

KAD god sam otišla na Pale, bilo je novosti, uvek nekih promena. Ali jednom, u drugoj polovini 1993, desile su se neke izmene u kojima ja nisam imala nikakvog udela. Već sam pominjala Miću Stanišića, prvog ministra unutrašnjih poslova Republike Srpske, za kojeg sam, zajedno sa Momom Mandićem, ministrom pravosuđa, tražila ostavku zbog kriminalnog i zločinačkog delovanja nekih ljudi na Grbavici, jer oni, po funkciji, snose odgovornost za takvu vrstu devijacija. Od kraja 1992, oni više nisu obavljali te funkcije, ali kasnije je Radovan ponovo aktivirao Stanišića kao ministra za isti posao. On je to potpuno samostalno radio, postavljao je i smenjivao ministre prema nekom svom kriterijumu i ne pitajući premijera. Takva je bila naša stvarnost. Iako sam van Republike Srpske, iako se bavim samo humanitarnim problemima, nije mi bilo svejedno šta se dešava u Republici Srpskoj. Ja sam stremila onom najvišem, želela sam da ostvarimo uzor-državu, i moja razočaranja bila su ogromna- odavno mi je jasno da Radovan autokratski vlada.

Poznavajući odnose Karadžića i Stanišića, uvek su bili prijateljski, a sada, krajem 1993, Stanišić napušta funkciju ministra unutrašnjih poslova. Tih dana, iako u nemilosti, šetao je po Palama s grupom uniformisanih momaka i često zaustavljajući ljude, objašnjavao im zašto je smenjen. A pred zgradom gde su kabineti Mome i Radovana, uzvikivao je: “Ova dvojica su stvorila Momu Mandića” (već je svima bilo poznato da se Mandić bavi nezakonitim poslovima i bio je paradigma za lopova).

Ovakvo Stanišićevo ponašanje bilo je za mene iznenađujuće. Međutim, to što je rekao bilo je donekle tačno. Oni nisu “stvorili Mandića”, jer se on još pre rata bavio sumnjivim poslovima, ali su ga podržavali i koristili njegove “sposobnosti” i, dodeljujući mu državni položaj (ministar pravosuđa), unizili su i Republiku Srpsku. Otišla sam kod Radovana da iz prve ruke čujem objašnjenje za ovakvo Stanišićevo ponašanje. Stanišić je tražio da uhapsi Krajišnikovog brata zbog nezakonitih poslova (to su zajednički “poslovi” predsednika Skupštine i njegovog brata) i tada mi je Radovan dao izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se odnosi na Krajišnikovu sekretaricu i još neke osobe u zgradi (radi se o dvema sekretaricama) koje su špijuni i traži se da smesta napuste te poslove.


KARADžIĆ - MLADIĆ
IAKO nikada nisam ni čula ni videla, a ono što se ne čuje i ne vidi nije za svedočenje, ipak moram ovde da spomenem moju snažnu slutnju, nešto što se oseti nekim čulom, da je taj sukob, dve osobe koje bi trebalo da su najodgovornije prema državi u ratu, koristio Milošević za svoje ciljeve. Poznavajući njega i njegov omiljeni metod "zavadi, pa vladaj" i sposobnost da zavadi "dva oka u glavi", nije teško doći do ovog zaključka. On nije ovaj konflikt proizveo, ali ga je koristio.

O odnosu Karadžić - Mladić biće govora i kasnije, jer sam pri kraju rata prisustvovala sukobima takvih razmera da ih je bilo teško podneti. Bilo je evidentno da su posledice toga strašne u završnici rata i da ćemo svi zajendo, sa narodom, platiti visoku cenu sukobljavanja neodgovornih i neobuzdano sujetnih ljudi.
(NASTAVLjA SE)