Igre oko Bihaća

KRAJEM 1993. dala sam dva intervjua koja, s razlogom, dobro pamtim. Kriminalne afere su se umnožavale. Ni stare nisu razjašnjene, niti će se razrešiti i dospeti do suda, a nove su na pomolu. To je tema o kojoj se priča na frontu, ali i u pozadini. I u Beogradu bruji od tih priča. Na pitanje jednog novinara da li je to tačno, a on zna i mnogo detalja, ja sam odgovorila potvrdno. Na pitanje: "Koliko je kriminal proširen i koliko je visoko dosegao?", misleći na rukovodeću piramidu, ja sam odgovorila: Do samog vrha! Bila sam spremna da se suočim sa posledicama te izjave, ali sam se i nadala da će nešto početi da se rešava. Međutim, oni su već odabrali put bezakonja i kriminala i odredili da nam kriminal i "siva" ekonomija budu sistemi našeg ekonomskog razvoja.

Ipak, ova moja izjava, čini mi se da je objavljena u “Novostima”, bila je predmet rasprave u Skupštini. Dakle, ipak se nešto pokrenulo. Poslanici su tražili da se oformi komisija koja će ispitati sledeće afere: "golfovi", "aluminijum", "nafta 1", "nafta 2". Meni je već bilo jasno, čim su oformili komisiju, da na kraju ništa neće biti rešeno, kao što se i desilo sa komisijom za ispitivanje “slučaja Mandić” i njegovih mahinacija. Komisije u ovakvim slučajevima služe ne da se problemi rešavaju, nego da se sklone u stranu. Znao je to i Radovan, zato je uvek spreman za formiranje komisija. Ali, ipak na dva-tri skupštinska zasedanja raspravljalo se o aferama, iako su učesnici i kriminalci želeli da se o tome ne govori. Oni su mislili da je narod okupiran svojim preživljavanjem i zašto da se o ovome priča i talasa. Onima kao što sam ja su proučivali da je bolje da ućute, inače će ih oni ućutkati (i mene).


“ZABORAVITI” se ne mogu stare afere, jer ih sustižu nove. A Krajišnik, predsednik Skupštine - speaker of the parlament - razrađuje nove metode; ulazi u upravne odbore jačih preduzeća, s namerom da kontroliše privredu i da dočeka vreme privatizacije preduzeća čiju će vrednost smanjiti do apsurda. U toj fazi, on bi se pojavio s novcem koji je zaradio na švercu za vreme rata trgujući sa neprijateljem, da ih otkupi. Na ovaj način proširio je svoj uticaj do Zvornika, dosegao do Bijeljine sa namerom da ide na zapad Republike Srpske, što mu je konačni cilj. Time se bavio ovaj čovek koji je javno govorio da sve što radi - radi za istoriju. Pitala sam se kako mogu to da rade kada u svakom mestu, naselju, gradu, nema dovoljno prostora da se nalepe smrtovnice. Kako se ne boje Boga?

Formirane su, dakle, dve komisije. Jedna je završila rad sa nikakvim rezultatima, o tome sam govorila u prvom delu knjige, a ova druga podnela je izveštaj Skupštini. Karadžić je tražio da on prvi da komentar kako bi usmerio poslanike u njihovoj raspravi. Dao je i završnicu koja, otprilike, ovako glasi:
Nema dovoljno dokaza da je država oštećena, osim što postoji osnovana sumnja u slučaju "Nafta 2" i da to treba predati sudu.
Pao je izbor na ovu aferu, jer se tu pominjao Vlado Lukić, premijer, kojega on hoće da se reši jer nije njegov čovek. Dakle, to je jedino što je išlo na sud. Koliko se sećam, nije Lukić uopšte bio krivac, nego Karadžićev prijatelj Branko Ostojić, potpredsednik Vlade, koji je pobegao iz zemlje. Nakon ove rasprave u Skupštini, zvanično saopštenje je bilo o tome kako predsednik Karadžić vodi energičnu borbu protiv kriminala. Ova rečenica, “nema dovoljno dokaza”, kasnije se koristila i kada su likvidacije ljudi bile u pitanju. A to se dešavalo sa onima neposlušnima ili sa onima koji mnogo znaju. Postoji nekoliko nerazrešenih slučajeva ubistava i posle pet, pa i osam godina.

O OVOME mogu prilično kompetentno da govorim jer su i prema meni pokušavali da primene iste metode. Ali, kako sam im rekla, sa ovog sveta se odlazi onda kada to Bog odredi. A tada je Svevišnji odredio da još jedan deo ovozemaljskog puta treba da pređem i, evo, ja ga prelazim, dok On drugačije ne odredi.

Po jednom događaju dobro pamtim jedan jesenji oktobarski dan 1994. Pozvana sam da prisustvujem zasedanju Skupštine Republike Srpske Krajine u Kninu. Bila sam obaveštena o rascepu u rukovodstvu, između Babića i Martića, i svrstavanju ostalih u jedan od ova dva bloka. Nepoznata mi je geneza ovih sukoba, ali ja nisam ni na jednoj strani. Ja sam na strani narodnih interesa i sve bi trebalo da bude podređeno tome. Naravno da je Milošević taj konflikt ako ne proizveo, ali sigurno dobro koristio. Na poslednjim predsedničkim izborima bilo je očito da je dobio Milan Babić, ali to se nije dopadalo Slobi, jer se sa ovim ne može uvek kako bi on želeo. Čovek je imao svoj stav i borio se za minimum nezavisnosti. Nije išao “po pamet kod Miloševića” kako je to radio Radovan i kao što je onaj zahtevao. Dakle, treba poništiti izbore i dovesti za predsednika nekoga ko po svojim mogućnostima i sposobnostima, mora da prati njegove savete i njegova rešenja.

Ponovljeni izbori bili su čista nameštaljka i izabran je - Martić. Umesto da se suprotstavi ovim metodama - šta će njemu predsednička pozicija na koju je došao na takav način!? A Tata, jer ga je i on tako zvao, bio je izdašan u ponudama kojima se ovaj čovek nije mogao odupreti. Martić je skinuo svoju maskirnu uniformu, koja mu je mnogo bolje pristajala nego tamno odelo i tamni zamračeni "mercedes" i sve što uz to ide. U svemu tome nije se uvek dobro snalazio, a, verujem, ni dobro osećao. Ipak, nije mu uvek bilo lako kada je primao Tatina naređenja. Kada Tata naredi da dolaze, sa planine trče Rašo i Momo, a sa zapada Mile. Kada Tata zapreti prstom i kaže: “No, no”, oni se uplaše. Ali, van toga oni izigravaju one koji odlučuju i traže da budu poštovani kao nezavisne odgovorne ličnosti. Ne samo da su morali da budu poslušni, već su morali i da imaju isto mišljenje kao Tata o pojedinim ljudima.

SRPSKI borci, ali i izbeglo stanovništvo iz Bihaća, bili su jako motivisani da se bore za bihaćku regiju. Ono što je svakodnevno bilo prisutno, jeste kršenje sporazuma o zaštićenoj zoni, koja bi trebalo da bude razoružana. Umesto toga, naši borci svakodnevno gledaju doturanje oružja, a sve pod izgovorom da se meštani snabdevaju hranom. To čini i međunarodna zajednica koja je donela propise o zaštićenim zonama. To je izazvalo revolt Srba. Inspiracija da se očita lekcija neprijatelju, ako već ne možemo međunarodnoj zajednici, bila je velika i juriš prema Bihaću bio je samo normalna reakcija na muslimansku ofanzivu. Čeka se komanda, i tako prođoše mesec-dva.

Za to vreme obilazila sam borce, razgovarala, hrabrila. Svakog puta ih zatičem na istom mestu, naslonjeni na jelike bez zaklona, izmučeni su od čekanja, a i nada ih napušta. Kažu mi da više od dva meseca nisu izuli čizme, a rukujući se, izvinjavaju se što mesecima nisu prali ruke. Neki su umotani u deke, a jedan, čiji lik nikada neću zaboraviti, u ženski frotir. Mesecima se hrane suvim proizvodima jer je teško i na konjima prići ovom strmom, brdovitom kamenjaru.

Vrhovna komanda je izdala naređenje da se Bihać zauzme i da se razbije Peti muslimanski korpus. Izmučeni od čekanja, pitaju me borci: “Zašto se oteže?” Šta da odgovorim borcima na njihova pitanja? Vratim se u Banjaluku, pa posle dva dana pravo na Pale. Moraju da mi kažu šta se desilo posle izdate naredbe. Već sam navikla da dešifrujem nejasna objašnjenja. Definitivno je došlo do nekih izmena, to je moje saznanje posle razgovora sa Radovanom.

Kontraofanzivu je vodio general Milovanović, a štab mu je bio u Drvaru. Sa Pala odlazim u Drvar i posle razgovora sa Milovanovićem, koji je vrlo, vrlo dešperatan, što nije slučaj sa njim kada se nalazi pred velikim zadatkom, dolazim do zaključka da iza naredbe da se zauzme Bihać postoji još nešto “tajno oficijelno” što je meni bilo nepoznato. Takva, obrvana sumnjama da se nešto ružno, nepošteno, dešava, odlazim na položaj, među borce. Oni tu čekaju mesecima. Prate doturanje hrane, ali najviše oružja Dudakovićevom korpusu, tj. u zaštićenu zonu, i pored velike želje da se sa njima obračunaju, oni poštuju naređenje da tu ne sme da bude ikakvih borbenih dejstava.

KOMANDA - NAZAD!

PRAVILA su prekršili muslimani iz bihaćke regije, napali su iz zaštićene zone i mi imamo pravo na kontraofanzivu. I naredba Vrhovne komande je izdata, ali se ništa ne pokreće i borci tri meseca stoje pred Bihaćem, upravo stoje jer nema mogućnosti da se naprave rovovi ili bilo kakvi zakloni. Obilazim ove borce nekoliko puta, kao da su na mrtvoj straži, naslonjeni uvek na iste jelike i u istom stavu. Za tu hladnoću i vetar slabo su obučeni, pa su svi zaogrnuti ćebadima. Ispod njih su im letnje uniforme. Gledam ih kako su se zagledali u Bihać. Taj pogled je kazivao sve, i šta je bilo i šta će biti. Mislim se, kada oni jurnu, satraće sve ispred sebe. Ja sam im podgrevala nadu da će ipak oni ući u svoj grad.

I ušli su jednog dana i došli do bolnice. Tada je američki ministar odbrane rekao da je rat u Bosni završen - Srbi su ovaj rat dobili, ušli su u Bihać.


(NASTAVLjA SE)