Glavni front - šverc

BEZ obzira na to da li bi u budućim pregovorima Bihać pripao nama, mi smo morali da završimo kontraofanzivu, pogotovu kada je bilo jasno da bi se sa Bihaćem okrunio rat našom pobedom. I kada se za pregovarački sto sedne kao vojni pobednik, drugačije su pregovaračke pozicije.
Mi smo, ne ulazeći u Bihać, produžili rat za skoro godinu dana. A u toj godini desila se naša tragedija, tj. doživeli smo “Blesak” i “Oluju”, Srebrenicu, NATO. Desio se i "Dejton". Ali, posle svih tih naših nesreća i mirovni sporazum u Dejtonu delovao je kao melem. Samo je tragedija što taj melem, mi Srbi, nismo znali da pravilno upotrebljavamo. Pa, ni danas. A kada to kažem, onda se nađe neko drugi, pa ga primenjuje bez obzira na to da li boli ili ne (važno je da njega ne boli, mislim na guvernera Ešdauna).
Kada mi je general Milovanović rekao da se Bihać može da zauzme na jednostavniji način, ali koji bi zahtevao više vremena a manje žrtava, učinilo mi se to razložno, tj. treba prvo oslabiti, iscrpiti Dudakovićev Peti korpus, a onda ući u grad. Ali, da li mi imamo vremena za to? Mi nemamo, ali neprijatelju je to vreme potrebno. Potpisan je Vašingtonski sporazum o zajedničkom delovanju vojski BiH i Hrvatske. Oni moraju da se spreme i mi ćemo im to vreme za pripremu omogućiti. Hrvatska je već odavno sa svojom vojskom prisutna u BiH. Ali, u ovom slučaju, uz blagoslov Vašingtona, njihove formacije se pripremaju za ratnu završnicu u BiH. Njihova vojska je na padinama Plješevice i u Livanjskom polju. To je zima 1994/1995. Sve upućuje na to da će se ratna završnica dogoditi negde u Krajini.
SVI to vide osim vrhovnog komandanta Karadžića, koji i dalje pominje džentlmenski sporazum za Hrvatima. Izgleda da se radi o nekakvom trgovačkom sporazumu, jer se šverc odvija na obostrano zadovoljstvo, ali sa našim teritorijalnim gubicima. To se već desilo sa Nišićima, gde smo bitku izgubili upravo zbog razvijene trgovine sa Hrvatima. To je jasno rečeno na sanskoj skupštini (april 1995). Strepela sam da će se nešto slično desiti sa Bihaćem. Zaista je tako i bilo. Funkcionisala je trgovina visokog intenziteta na nižem i na vrlo visokom nivou.
Prvo o ovoj trgovini niskog nivoa, odnosno klasičnoj.
U to vreme, ministar unutrašnjih poslova bio je neki Rakić koji je odnekud iz tih krajeva, a odranije mu je poznat ovaj posao, mislim crnoberzijanski. Njega je Radovan i postavio za ministra da bi se “posao” odvijao besprekorno. S velikom pažnjom pratila sam šta se dešava oko Bihaća.
Odluka Vrhovne komande se ne izvršava ne zato što to neće general Milovanović ili što borci nisu spremni. Naprotiv, s te strane motivacija je ogromna, ali to ne sprovodi i ne želi onaj koji je i potpisao naredbu. Zna se da je general Milovanović kidao epolete sa uniforme. Oni su ga ponizili. Zašto nije povučena naredba i posle toga izdata druga. To je jedno od važnih pitanja koje bi trebalo razjasniti - znam samo da nisu bila u pitanju čista posla.
Bihać je postao izuzetno mesto za trgovinu i to sa svim i svačim. Za cisterne nafte napravljeni su posebni žlebovi, kao u šumi za spuštanje balvana. O svemu tome pričaju mi oni borci koji mesecima čekaju naslonjeni na jelike. Vele da sada ređe iz aviona bacaju pomoć jer su to na sebe preuzeli Srbi. Ministar unutrašnjih poslova kontroliše ovaj posao na terenu, prikuplja devize od neprijatelja, vrhovni komandant zadovoljan, pa on više voli šverc a od fronta i pucnjave beži. Izgleda da su svi zadovoljni osim onih boraca pred čijim se očima sve to dešava.
Ja odlazim njima u posetu i putem srećem cisterne, šlepere s raznom robom i - užasavam se. A kada se rat završio, onda je general Atif Dudaković rekao: “Hvala vam četnici, em ste nas hranili, em ste nas snabdevali džebanom.” A šta se dešavalo s onim borcima koji su čekajući napad sve to videli? Tražila sam da ih pošalju nekuda da se odmore. Njima je bio potreban oporavak. Nisu me poslušali, nakon nekoliko dana poslali su ih u Livanjsko polje. A na relaciji Banjaluka-Bihać, saobraćaj cisterni udesetostručen, odlaze pune, prazne se vraćaju. Karadžić odaje priznanje Rakiću i veli kako je on jedan od njegovih najboljih ministara.
A SADA o trgovini na visokom nivou s kojom se završava priča o Bihaću. Glavni akter ovih događaja je Džimi Karter, bivši predsednik SAD, koji je stigao na Pale 22. decembra. Kako sam već rekla, često sam u toku decembra išla na Pale da dobijem odgovor na pitanja koja postavljaju borci oko Bihaća: “Šta se čeka?” Hoću da tačno znam, jer ja se srećem sa njima, licem u lice, oči u oči. I ako postoji ozbiljan razlog da se ne ulazi u grad, tj. da se menja naredba Vrhovne komande, onda treba da znam. Stigla sam na Pale upravo kada su očekivali uglednog gosta, tako da sam prisustvovala dočeku i zvaničnim razgovorima. Pomislila sam: evo, odgovora na pitanje šta se čeka.
Sve se dešavalo oko zgrade Predsedništva i u hotelu “Panorama”, gde su vođeni razgovori. Susret je bio srdačan, što je više dolazilo od samog Kartera, ali nije to do kraja izdržao. Verovatno se tako startuje u nadi da će se sve glatko odvijati, po želji, ali pri prvom otporu kod tih ljudi nastupi nervoza i nestane smešak sa lica, jer se ne odvija sve po zamišljenom planu.
U godinama koje su sledile, to se pokazalo tačnim. Nekoliko ljudi je u njegovoj pratnji i jedan mi se učini vrlo sličan jednom našem šverceru sa Ozrena, zvanom Amerika, kojeg sam već pominjala. Dok ja razmišljam o toj sličnosti, taj čovek meni prilazi, doteran, namirisan, ozaren i pita, na srpskom: - Profesorice, kako je zdravlje? Pa, to je taj Lazarević, zvani Amerika, predratni piljar, ratni švercer i specijalni savetnik našeg predsednika. Gladni ljudi na Ozrenu proklinjali su ga jer je prodavao humanitarnu pomoć od koje su oni bili zavisni. Eto ga, stoji do jednog predsednika SAD. Amerika stigao do "Amerike". Dok sam razmišljala o profesionalnoj evoluciji ovog čoveka, stigosmo do sale gde treba da započnu razgovori. Ušao je i on, i seo iza naših leđa.
KADA sam upozorila Radovana da ovim razgovorima ne bi trebalo da prisustvuju neki ljudi i pomenuh njega, odgovor je bio: "Pa, on je doveo Kartera." Bila sam zapanjena. Tumačim sebi: on je specijalni savetnik, tako nešto, takav poduhvat i odgovara toj funkciji. Ali, kakav je to munjeviti uspon, da li je to normalno? Karadžić voli takve. Ali, šta je sa Karterom, tu je i njegova supruga, otmena dama. Karter je osnivač i u svetu poznatog instituta. Zar sve to ne obavezuje da vodi računa u kakvom je okruženju?! Tako bi trebalo da bude. Ali, ako je posao dobro plaćen i ne pita se za poreklo novca.
Radovan je izložio celokupnu situaciju s posebnim naglaskom na Bihać. Po pitanjima koje je Karter postavljao, dobio se utisak da je dobro obavešten i jasno je da je prethodno obavio razgovor sa Izetbegovićem. U jednom momentu, reče da bi želeo u četiri oka da razgovara sa Karadžićem. Taj razgovor je bio u osam očiju, jer su i njihove supruge bile sa njima. O sadržaju poverljivog razgovora, ja nisam nikada ništa saznala iako je bio red da nam Karadžić saopšti nešto u tri-četiri rečenice, budući sa smo bili učesnici tog skupa. Karter je otišao, a ja sam pitala da li se nešto postiglo i da li se došlo do neke nagodbe, jer bilo je očito da drži suprotnu stranu. Bila sam iznenaćena kada mi sutradan, oko 11 časova, rekoše da je Karter ponovo u zgradi.
Razgovaralo se u Radovanovom kabinetu, bili smo u istom sastavu, ali sada je bio prisutan i general Mladić. Sada je Karter bio određen, traži garancije da naša vojska neće ući u Bihać. Zadatak zbog kojeg je došao potpuno je jasan. Prethodnog dana sam ćutala, ali sada je sve jasno i ja sam morala da progovorim.
Izrazila sam svoje čuđenje da bivši predsednik SAD, predsednik snažne države i velike nacije, posreduje i koristi svoj autoritet da bi uspostavio prekid vatre na jednom malom lokalitetu kao što je Bihać. Očekivala sam da će posredovati da se na celoj teritoriji uspostavi mir. Sve je to malo duže trajalo, uz divljenje američkoj demokratiji. Pogodilo ga je, bilo mu je neprijatno, zatražio je pauzu. Koliko se sećam, više i nismo seli za sto. Mislim da je sav posao završen pre našeg ulaska u Radovanov kabinet, kao i na onom jučerašnjem dogovoru u osam očiju.

CENA BIHAĆA
PRISEĆAJUĆI se ovog susreta (sa Karterom), ne mogu da ga ne povežem s jednom izjavom Izetbegovića posle rata, kada se komandant Petog korpusa general Dudaković, nekom prilikom hvalio kako je odbranio Bihać, a Izetbegović, koji zna suštinu dogovora iz decembra 1994. kada je dolazio Karter, rekao mu je:
- Ćuti Dudakoviću, da ja nisam poslao na Pale 42 miliona dolara, što bi ga ti odbranio!
I još jednom, kada su muslimanski invalidi tražili povećanje invalidnine, obraćajući im se, izjavio je: - Ako mi dokažete da ste negde u borbi uzeli četničku teritoriju, odmah pristajem na povišicu. Sve smo plaćali.
Invalidi su se razišli svesni tačnosti reči svog predsednika. Da li je tačno ili ne, ne mogu da kažem, nisam videla kada su se milioni uručivali, ali Izetbegović je to rekao a događaji upućuju na tu mogućnost. Izetbegović je sigurno teška srca to izjavio jer se zanosio iluzijama da je ovaj rat za njih imao značaj buna i ustanaka i, kako je rekao: “Sada i mi imamo naše Kosovo”. Ovakvim izjavama o trgovini i kupovini teritorija, njegove iluzije su se rušile.
(NASTAVIĆE SE)