Ratište ili tržište?

GODINA 1994. završila je sporazumom o četvoromesečnom prekidu sukoba, preko zime, bolje rečeno: dok se hrvatsko-muslimanska vojska ne pripremi za završnicu rata. Za nas je to značilo da se prezimi, pa kad gora olista opet ćemo ratovati. Bila sam na Palama kada se to dogovaralo. Čini mi se da je bio poslednji dan stare godine. Neki preliminarni dogovori prethodili su ovom finalu. Inicijativa je došla od međunarodne zajednice, a posrednici u pregovorima bili su Akaši, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, i general Rouz, glavnokomandujući UNPROFOR-a za BiH.

Bila je uspostavljena direktna telefonska veza sa Predsedništvom BiH, ali na toj liniji javljali su se samo Akaši i Rouz, koji su bili u zgradi Predsedništva u razgovoru sa Izetbegovićem. Nekoliko časova je trajala ta tehnička priprema, iako je za taj deo posla bio zadužen vrlo stručan čovek iz Rouzovog štaba. Bila je snažna mećava i dolazilo je do čestih prekida. Predveče su došli u Predsedništvo Republike Srpske i Akaši i Rouz, da Karadžić vidi konačnu verziju sporazuma i da ga potpiše.

Tako je u nekoj skromnoj svečarskoj atmosferi potpisan prekid vatre i dočekana Nova godina sa željom i nadom da ovaj sporazum bude trajan. Mi smo tada bili u takvoj situaciji da bi nam tako nešto odgovaralo. Stanje na frontu nikada lošije. Borci su, gledajući lopovluke dok se oni smrzavaju u rovovima, bili dešperatni. Ali, nije bilo drugačije ni među civilnim stanovništvom.

A ja sam videla i znala još više i bilo mi je sve jasno. Nadala sam se da samo mir i hitna uspostava zakonitosti može zaustaviti ovaj moralni sunovrat. Međutim, ovaj predah od četiri meseca, i manje, koliko je trajalo primirje, poslužio je našim neprijateljima da se organizuju i da pripreme zajedničku ratnu strategiju, mislim na muslimansku i hrvatsku vojsku, i da dobro opremljeni, obučeni i sa dobrom američkom koordinacijom između pojedinih ratnih dejstava, uđu u ratnu završnicu. To se desilo 1995. kada smo mi od ratnih dobitnika postali ratni gubitnici.
DOBRO se sećam jednog skupštinskog zasedanja na Jahorini, u zimskim mesecima 1995. Još traje sporazum o primirju, došao je episkop bihaćko-petrovački Hrizostom, i tražio je iza zasedanja sastanak sa rukovodstvom, poslanicima iz zapadnih opština i nekim generalima koji su prisustvovali skupštini. Održao je preosvešteni vladika predavanje o našoj borbenoj poziciji, ali i o neprijateljskim pokretima. Bolje je poznavao vojnu situaciju na zapadnom frontu nego oni koji su za to zaduženi. Dao je prognozu događaja nakon isteka sporazuma o primirju. Samo što ne reče: “Ovo je neprijatelj uradio i dobro se pripremio za udar po nama, a šta vi radite, da li ste spremni da prihvatite ovaj udar ili ste u stanju zimskog sna?” Ovo se odnosi ne samo na generale nego i na političko rukovodstvo, posebno vrhovnog komandanta Karadžića.
Pominjao je Hrizostom i Bihać, a ja gledam Radovana i mislim: preosvešteni vladiko, kome to govoriš? U njegovoj glavi Bihać nije ratište nego tržište. Sa Bihaćem smo mogli da završimo rat i to kao pobednici, kao što je u jesen 1994. već objavio američki ministar odbrane. Znam da bi bilo žrtava i da nam u pregovorima, verovatno, ne bi pripao taj grad, ali srpska strana bi bila u povoljnijoj pregovaračkoj poziciji, rat bi se završio godinu dana ranije. To nije bila obična godina, to je godina koja je u samom početku najavljivala smrt Srbima ("Bljesak", "Oluju", bežaniju iz Sarajeva i druge tragedije).
Početkom 1995, a posebno nakon onog užeg sastanka kada je vladika Hrizostom onako upečatljivo govorio o stanju u njegovoj eparhiji na zapadnim granicama naše Republike, poslanici su tražili od komandanta Glavnog štaba da podnese izveštaj Skupštini iz područja njegove nadležnosti. To se desilo na 50. jubilarnom zasedanju u Sanskom Mostu, 15. i 16. aprila 1995. Centralna tačka dnevnog reda bilo je izlaganje generala Mladića koje je trajalo dva časa, što je on i najavio. Na ovo zasedanje pozvani su mnogi gosti. Nije baš bilo mudro podnositi izveštaj o stanju u vojsci pred tolikim gostima. Bilo je više gostiju nego poslanika. Za neke sam bila sigurna da su tu samo zbog Mladićevog izveštaja i da su nedobronamerni, provokatori.
BOJALA sam se da će, preko nekih od prisutnih, informacije otići na neprijateljsku stranu. Ljudi su postali mnogo pohlepni na novac. Kada se podnosi ovakav izveštaj, onda je zasedanje zatvoreno za javnost. Nemoguće da Radovan i Momo nisu svesni toga. Ali, oni hoće da ruše Mladića i to im je pomutilo zdrav razum. Upozorila sam obojicu, čak sam im rekla da će u Hrvatskoj slušati Mladićev izveštaj. Možda su se nadali da će Mladić odustati od izveštaja. Mladić je pre početka upozorio na prisustvo nekih osoba i kod jednog koji nije poslanik, ne znam otkud tu, otkrio da je uključio uređaj za snimanje. Mladić je sve to uradio, ali je podneo izveštaj.
Ova apsurdna i unikatna situacija je posledica prkosa, netrpeljivosti, što je bilo prisutno u odnosima između Radovana i Mladića. A, radi se o dvojici ljudi od čijih odnosa dobrim delom zavisi stanje na frontu. Sve to je bilo toliko drastično prisutno, da više nisam mogla da izdržim, skrivala sam jad i suze koje su same od sebe tekle.
Imala sam osećaj da se tu ruši sve ono što sam smatrala da ima neki opšti značaj, izuzetnu vrednost i za šta vredi podneti žrtvu. Ali, od moje žrtve nema niko koristi. Kada bi se ova dvojica odrekli svojih sujeta, svima bi nam bilo bolje. Zašto su Momo i Radovan doveli ovde neke iz rukovodstva SDS-a koji iritiraju generala? Namerno.
DOK o ovome razmišljam, a suze mi teku, Mladić govori li, govori. Stanje na frontu poznato mi je, ne iznenađuje me. Vojnička slaba hrana - koliko sam puta zavirila u njihove manjerke, a o odeći i obući mogla bih i ja da koju kažem iz svog iskustva (pred očima mi je vojnik u ženskom frotiru, i onaj u cipelama dva broja manjim, a prevaljuje kilometre). Poznata su mi pitanja boraca: “Zašto da mi ginemo, a lopovi pokradoše zemlju?” Ja sam im odgovarala: “Zato su oni lopovi, a vi borci - branitelji svog naroda.” I kada je Mladić o ovome govorio, a Radovan, koji sedi do mene, veli: “Sve preteruje, a zašto vi plačete?” “Zato što je ovo sve istina.”
Spominje Mladić i šverc i trgovinu sa neprijateljem, a mnogi u sali počeše se komešati i to se lepo čuje. Po tome sam zaključila da u sali ima mnogo lopova. Upravo Mladić kaže koliko su, skoro, ovih dana, zaplenili cigareta na granici prema Crnoj Gori i sve podelili vojnicima. Na ovo sa mesta protestuje ugledni član Glavnog odbora SDS-a. Sav je nervozan i diže glas protiv ovakvih aktivnosti. General mu je odgovorio: “Te švercovane cigarete su vaše, da se niste javili možda vas ne bih ni spomenuo.” Još od detinjstva nije mi se desilo da istovremeno plačem i da se smejem. Zaista, sve je bilo tragikomično. Ali nije sa ovim završeno. Predastava se nastavlja sa još jednim “važnim” članom Glavnog odbora SDS-a, a završiće se sa predsednikom.
Taj drugi je Milovan Žugić, predsednik srpske opštine Olovo, koji je uhvaćen od vojne policije kada je obavljao “trange-frange” poslove sa Hrvatima. Drže ga u zatvoru. Niko ne bi ni znao za to (možda su drugi znali, ali ja ne) da Momo nije zahtevao od Mladića da se Žugić pusti na slobodu. Prihvatio je to i Radovan. Njihovo insistiranje da se odmah pusti, govorilo je da su oni lično zainteresovani. Boje se da Žugić ne progovori o svojim šefovima koji su upetljani u te poslove. Odali su se sami. Radovan protestvuje, nije proglašeno ratno stanje, pa se može trgovati i veli: “Bilo je i ima lopovluka, ali i taj lopovluk je ekonomska kategorija. Onaj koji švercuje naftu omogućiće da i neki traktor obavi svoj posao.” Za njega je poštovanje zakona dril i nastavlja: “A ja ne verujem u dril, ja verujem u blagost... ovaj narod je jedan od najboljih naroda, ratuje tri godine o svom ruhu i kruhu... ako ga budemo iscrpljivali u drilovanju, pašće, reći će: daj mi Aliju, samo da me puste da normalno živim...” I sve slično tome iz čega proizlazi da su šverc i nepoštovanje zakona normalan život.

KOME PEVA RADOVAN
SEĆAM se Tita kada je rekao: “Pa, bogamu, nećemo se držati zakona kao pijan plota.” Ali, ne samo da je to bilo moje podsećanje, nego u jeku najžešće rasprave između Karadžića i Mladića, Tito je spomenut u jednom drugom kontekstu. Nakon Radovanove aluzije na “crvene generale”, Mladić je u svom pripovedačkom stilu, pripremao nešto ubojito, iz džepa izvadi neki papir, drži ga u rukama, još ne čita, nego objašnjava:
“One koji su kao deca, a većinom iz siromašnih porodica, krenuli u vojne škole i vojne akademije, učili su ih da je Tito Bog, pa i pored toga, mnogi su progledali, i to onda kada su mu se neki koji nisu prošli vojne škole, divili i pesme mu pevali." I tada je pročitao jednu pesmu povodom Titovog rođendana. To je pesma divljenja, obožavanja dotičnog. Čini mi se da je pisana iza 1970. Pitamo se svi ko je autor, a Mladić šuti i gleda pravo u Radovana. Čekao je da se autor sam oglasi, ali on se ućutao i tada je rekao, na insistiranje poslanika: “Autor ove pesme je vaš predsednik Radovan Karadžić.” I rekao mu je da on nije pozvan, tj. da nema pravo, kada je ovakva pesma u pitanju, da kritikuje druge i da generale naziva “crvenim generalima”.
(NASTAVLjA SE)