Beli dvori na Palama

KARADžIĆ je za izveštaj generala Mladića rekao da je preopširan i da nije njegovo da spominje političku situaciju u zemlji, naročito deo koji se odnosi na moral u Vojsci. Smatrao je da je to trebalo prepustiti resornom ministarstvu ili predsedniku Republike. Koji nikada ne obilazi front.
Ovo jubilarno skupštinsko zasedanje u Sanskom Mostu ličilo je na veliku, kompleksnu predstava, čija se radnja odvija na više paralelnih scena. Jedna je ona koja predstavlja dešavanja i rasprave meću članovima Glavnog odbora SDS-a, druga je vezana za diskusije između prisutnih pripadnika Vojske, treća scena je poslanička. Oni vode žive rasprave, jer iza pauze treba da prihvate ili odbace izveštaj generala Mladića. Među novinarima takođe se vode rasprave. Za vreme pauze, sve sam to pratila sa interesovanjem, ali i zabrinutošću. Neki članovi GO SDS, po direktivama Radovana i Mome, nagovaraju poslanike da odbiju izveštaj. To sam videla i čula. Pitam se da li je ovo Kominterna ili skupština Republike Srpske? A jedan preti, pa se pitam da li je i on član GO Srpske demokratske stranke ili Staljinove Kompartije?!
PEDESETO zasedanje Skupštine Republike Srpske oslikavalo je pravo stanje u državi, kako u vojnom tako i u civilnom sektoru, i otkrilo užasan sukob između dve ključne ličnosti, odlučujuće u ratu. Zato je moj govor bio usmeren na taj problem. Nastojala sam da sve zagladim, izmirim i upozoravala da se ne sme, kada su naši generali u pitanju, sumnjati u njihov patriotizam. Oni su imali priliku da biraju između lagodnog života i rata. Izabrali su odbranu naroda i tome su posvećeni. Mi iz politike imali smo samo jedan put i sada smo se našli na zajedničkom zadatku. Uslov, imperativ, da se zadatak ostvari jeste da se odnosi između Karadžića i Mladića poprave. Oni moraju biti povezani “kao nokat i meso”. Birala ih je skupština, neka ih skupština obaveže na zajedničko delovanje. Moraju više vremena provoditi u dogovoru. Inače, sve van toga vodi nas na opasne staze.
I ovog puta, kao i ranije, ali i posle zasedanja u Sanskom Mostu, nastojala sam da delujem kao selotejp, tj. da ih povežem, da ih mirim, što je bilo sve teže i teže.
Neposredno pre završetka zasedanja sanske skupštine, jedan poslanik, koji se iza pauze nije vratio u salu, ulazi i veli da je ipak, iako je bio van sale, potpuno u toku jer je slušao prenos na hrvatskom radiju. Dakle, desilo se ono što smo predviđali i upozoravali. Hrvati su dobili sve iz prve ruke, sigurno da je ono što su čuli imalo uticaj na planiranje strategije njihovih ratnih dejstava.
Za pamćenje je sednica Vrhovnog saveta odbrane koja je održana u Banjaluci, neposredno iza skupštine u Sanskom Mostu. Inače je Karadžić uvek zakazivao ove sastanke na Palama. Bio je neki dnevni red kojeg se ne sećam, neosporno iz nadležnosti Saveta. Međutim, nametnuta je sasvim druga tema za koju je bila nadležna neka druga institucija. Sastanak se održao u Banskom dvoru sa početkom u devetnaest časova i trajao je do sutradan ujutro, do šest časova. Nikada niko nije jednu instituciju ponizio sa takvom nametnutom temom kao što je to tada učinio Karadžić, koji predsedava ovim Savetom. Bili su prisutni, pored predsednika Skupštine, ministar odbrane, koliko se sećam, i general Tolimir. Ne sećam se da li je bio prisutan Mladić ili načelnik Generalštaba general Milovanović.
ONO po čemu pamtim ovu sednicu, jeste tema i narod koji se celu noć skupljao ispred Banskog dvora da bi nas, mnogi, dočekali ujutro. Narod je s razlogom pretpostavio da se razmatra pitanje odbrane zapadnih delova Republike Srpske, jer je već odavno svima jasno da će tu biti završni udar združenih snaga muslimanske i hrvatske vojske. Međutim, raspravljalo se dvanaest časova o jednom nevrednom čoveku, šverceru za kojeg su se dva predsednika borila dvanaest časova. Ovo su činili ne zbog Žugića, iako je o njemu bila reč, nego da taj od Vojske zarobljen, ne progovori ko mu je šef u tim prljavim poslovima. Ovom prilikom general Tolimir je objasnio kako je došlo do hapšenja o čemu ja ranije nisam imala pojma, osim činjenice koja se čula na sanskoj skupštini: trgovina sa neprijateljem.
Radovanovi argumenti su da, iako je rat, nije proglašeno ratno stanje, a “na tom delu fronta Hrvati nam nisu neprijatelji” i navodi još neke segmente fronta gde se odvija trgovina. A on zna da je na nekim delovima, upravo koje pominje, pukla linija i da su mučki poubijani naši vojnici. Pa, na skupštini smo čuli kako se to desilo na Nišićkoj visoravni. Bila sam zapanjena silinom kojom nameće svoje argumente. Na kraju je tražio da se pojedinačno izjasnimo, da li su nam Hrvati neprijatelji u području gde je Žugić trgovao. Većina prisutnih političara je rekla: “Jesu neprijatelji, ali, ali, ipak...” Osim mene koja sam bila jasna: “Ovo je rat i oni su nam neprijatelji bez obzira na to o kojoj deonici fronta je reč.” Takođe sam rekla Karadžiću da nas prestane da ubeđuje da prihvatimo njegove apsurdne tvrdnje i neka pusti Žugića "niz vodu", jer taj čovek nema vrednosti. Eto, o tome se raspravljalo dvanaest časova, i to u vreme kada su nam borbene pozicije bile najslabije kao i pozicije na pregovaračkom planu, a odnosi sa Jugoslavijom, tj. Miloševićem, najlošiji.
Kada sam ujutro izlazila iz zgrade, začudila sam se koliko se ljudi skupilo na suprotnoj strani ulaza, koji su mi prilazili puni nade da smo došli do nekih povoljnih rešenja od opšteg značaja. Neki me pitaju: “Biljo, jesi li ih izmirila?” Narod je bio uplašen i strepeo je od konflikta Mladić - Karadžić, kao uplašena deca kada su im roditelji u zavadi. Tešila sam ih i govorila da će sve biti dobro.
Bila sam užasnuta sopstvenom laži, ali i onim što se dešavalo u toku trajanja sednice. Bili smo nedostojni naroda koji se uzda u nas i koji nam poklanja svoje poverenje. Rekla sam to Radovanu, bila sam puna gorčine. Međutim, on generalno nije podnosio grad, tu se ne može ništa da sakrije, u gradu je sve pristupačnije zapažanjima i kritici. Zato onima koji sve skrivaju odgovara šuma - Pale. Taj otklon od grada, bolje rečeno: animozitet, bio je konstantno prisutan kada su se vodile rasprave o glavnom gradu Republike Srpske. A ta tema bila je i na skupštinskim zasedanjima u toku 1995.
Tema glavnog grada iz poslednje ratne godine ostala mi je u najsvežijem sećanju. Ali, i kasnije se to postavljalo kao problem koji je trebalo rešiti. Zašto to toliko dugo traje kao problem i ko od čiste situacije stvara problem? Stvaraju ga oni koji su onako nepromišljeno napustili Sarajevo, umesto da smo se borili za naše pravo na taj grad. Mi Srbi imali smo relativnu većinu pre Drugog svetskog rata, a grad, tj. ono što se zove gradom, stvarale su generacije Srba. Zajedno sa drugima, ali ipak naš je pečat prepoznatljiv. No, to je druga priča. Samo fantast može da govori o drugom Sarajevu, pored onoga kojeg su stvorile generacije. Samo fantast može da kaže: “Dovešćemo vodu iz Drine u naše Sarajevo koje treba graditi za 150.000 stanovnika.” Krajišnik nije patio od ove bolesti, ali njemu grad ne treba, on je već tada izgrađivao svoje dvorove na Palama, a tamo gde je on treba da bude i centar Republike.
Na ovom pitanju oni su tada podelili milion i trista hiljada stanovnika, kao i njihove predstavnike u parlamentu. Pri tome su zaboravili da 80 odsto populacije živi od Bijeljine prema zapadu. A ko bi normalan pored Banjaluke, izabrao šumu i ledinu? Na ovom problemu, i još nekim, konfrontirali su poslanike iz zapadnih delova onima koji su iz istočnog dela Republike Srpske, tj. Krajišnike Hercegovcima. Na taj način su manipulisali skupštinom. Osim toga, oni su već na Palama izgradili i još izgrađuju svoja carstva koja narod zove Paljansko Dedinje. I ako se tome dodaju Radovanove negativne emocije prema Banjaluci, eto osnovnih razloga zašto se stvaraju problemi tamo gde ih ne bi trebalo da bude. Na njihovoj strani bilo je nekoliko funkcionera SDS-a i nekoliko ministara. Svi oni su uglavnom gostovali u Republici Srpskoj, jer su im porodice i stanovi u Beogradu, a na Pale su gledali samo kao na svoje buduće odmaralište gde su im se već gradile kuće kao “zaslužnim” građanima.


NEDOVRŠENI LjUDI
JEDNOM mi reče Buha, kada sam tražila da ostane još jedan dan u Banjaluci, zbog nekog sastanka: “Ako ne moram u ovom gradu da ostanem pola sata duže, ja ne bih ostao. Kako možete s njima, pa Krajišnici su nedovršeni ljudi.” Bio je majstor za kvalifikacije ljudi. Kao što je mene kasnije nazvao “odmetnuta predsednica”. On je to za Banjaluku i Krajinu više rekao meni, znajući da će me tim povrediti. Ja ni po poreklu nisam iz Krajine, ali bila sam povređena. A Krajišnici su zaista sasvim drugačiji od njega i zato ih volim. Oni su naivni, dobri, otvoreni, hrabri, ne kalkulišu. Dakle, sve što Buha nije. Samo me čudi kako može sada da predaje na Banjalučkom univerzitetu, da radi među tim, kako je rekao, “nedovršenim ljudima”!
Ovo pitanje glavnog grada protezalo se kroz nekoliko skupštinskih zasedanja, nekada jačim, a nekada slabijim intenzitetom.
(NASTAVLjA SE)