Gatara kao savetnik

MOŽDA u isto vreme ili nešto kasnije, čini mi se da je bio juli mesec, neprijatelj je počeo da napada našu zapadnu granicu. Načelnik Generalštaba Milovanović bio je tada lociran u Drvaru i vodio je odbrambene operacije u području Grahova, Glamoča, Drvara.
Otišla sam u Drvar, prva granata u ovom ratu pala je na grad i bila sam začuđena koliko su se stanovnici uplašili. Upoređivala sam to sa situacijom oko Sarajeva, gde granate padaju od samog početka rata i gde je narod organizovao sebi život i u takvim uslovima. Bila je nedelja i otišla sam u crkvu da se pomolim Bogu za taj grad, očekujući da je crkva puna. Međutim, osim mene, u crkvi je pet-šest starijih osoba. Molim se Bogu i čudim se narodu. Setih se da na ulazu u grad piše Titov Drvar. To me povrati u stvarnost i zaključih da je to “neverujući narod”: Bože, oprosti im i spasi ih. Izašla sam posle službe, a na ulici, oko crkve, mnogo naroda - šetaju, raspravljaju i u mene mrko gledaju.

Iz opštine su tražili da se oglasim preko Radio Drvara, što sam i učinila. Između ostalog, rekla sam “da ostanu, da ne beže, da brane svoje kuće i porodice, a to će učiniti i naša vojska. To se od njih očekuje kao od rodoljuba. Jednom su bili spremni da izginu za jednog čoveka - srbomrsca koji je u krajnjoj liniji i kriv za ovaj rat. Izginulo je tada hiljadu mladih ljudi. Sada se od njih očekuje da zajedno sa našom vojskom odbrane svoj Drvar.” Kada sam izlazila iz zgrade okupili su se svi oni iz SUBNOR-a i posmatrali me kao najvećeg neprijatelja. Neće da čuju istinu.
GENERAL Milovanović bio je jako zabrinut za stanje na frontu. Po povratku u Banjaluku, odmah sam pozvala Radovana i preporučila da dođe i obiđe zapadni front, da ga vojnici vide, da ih ohrabri i porazgovara sa ovim uplašenim narodom. Nije bilo lako ubediti ga da se to od njega očekuje kao od vrhovnog komandanta. Voleo je da spominje tu svoju funkciju i da ponekad udari i šakom o sto i kaže: “Ja sam vrhovni komandant”. Čak je jednom rekao da je on generalisimus. Sećam se da sam tom prilikom rekla da znam za dvojicu generalisimusa: Staljina i Franka. Za trećeg nisam znala.
Radovan nikada nije bio oduševljen obilaskom fronta, a posebno u leto 1995. On je, sigurna sam, već znao da u ovom okršaju u zapadnom delu treba da se naša teritorija svede na procenat od 49 odsto. On i Momo su to znali, ostali nisu. Pretpostavljam da ni Mladić nije znao. Pretpostavljam, ali nisam sigurna. Čudnovato je što se on ne pojavljuje na zapadnom ratištu, nego šalje Milovanovića. Šta hoće tamo, u istočnom delu? Ali, neka to on saopšti narodu kojeg je voleo i koji je njega obožavao.
Ipak je Radovan stigao sa svojim mnogobrojnim telohraniteljima, u odelu, s kravatom, onako kako ne doliči vrhovnom komandantu da se pojavi na frontu. Našli smo mu uniformu i otišao je na zapadnu granicu. Savetovala sam mu da svake večeri traži izveštaj i sastanak sa generalima. Da se sve nekako uozbilji i prilagodi zaista teškoj situaciji. Druge večeri, za vreme raporta, dok smo svi usmerili poglede na mapu (ne sećam se koji je general raportirao, možda Zec), Radovan podiže glavu s one mape i veli, obraćajući se meni: “Ipak ću morati da zovem Ljilju da dođe.” Prisutni zaćutaše, a jedan reče: “Predsedniče, svi mi volimo naše supruge, mesecima smo odvojeni.” Videla sam da ga to muči i, da prekinem neprijatnu atmosferu, rekoh: “Naravno, odmah je zovite.” Tako je došla i Ljilja.
POČELE su da kolaju priče o tome da predsednik, obilazeći zapadni deo Republike Srpske, nalazi zakopane krstove. Jedan Radovanov telohranitelj pričao je o tome mom vozaču i šeretski se nasmejao. Ništa tada nisam razumela. Čini mi se da se ta vest pojavila i u novinama. Nisam obratila pažnju na ova predsednikova “čudesa”. Priča je počela, a predsednik je podržava, kao: Svevišnji je odredio naše granice prema neprijatelju. Dakle, bez naredbe o povlačenju, predskazanje je tu. Krstovi su van Glamoča, Grahova, Drvara, prema unutrašnjosti naše teritorije. Tako je Bog odredio i ne ide se protiv njegove volje. Kakva farsa! Za ovakve trikove, i zloupotrebe svetinja, ima smisla i hrabrosti, a nema hrabrosti da stane pred Skupštinu i da kaže na vreme, da se ljudi pripreme: Našu teritoriju sa 72 odsto moramo da svedemo na 49 odsto. U lošoj smo pregovaračkoj poziciji, davno smo prihvatili taj procenat, a redukcija se može učiniti tamo gde imamo dubinu - to je Krajina.
Nikada, nikada nije imao hrabrosti za ružnu istinu i za priznanje poraza. Znao je sa one skupštinske govornice samo da se hvali o tome kako Momo i on uspešno vode pregovore i kako “nas vile nose”. Koliko mi je puta rekao: “Imate li vi šta lepo da mi kažete?” Odgovorala sam da sam sigurna da ima i dobrih stvari, ali na to neću da trošim vreme. Govorim o onome što nije dobro da bismo to popravili.
Dve godine kasnije, kada sam bila predsednik Republike Srpske, samoinicijativno mi je pričao general Bogdan Subotić, Radovanov savetnik za vojna pitanja, o tome kako je on naručivao te krstove za tu namenu, negde u Srbiji. Radovan je voleo vradžbine i crnu magiju. Ova sklonost datira odranije, još dok ga ja nisam poznavala. Ali, neka o tome kažu nešto oni koji su ga poznavali iz tog vremena. Subotić se raspričao i vidim da ozbiljnu poziciju u našem životu ima neka vračara koja je Radovanu bila pri ruci, a sve češće i češće, onda kada nam je u toku 1995. krenulo naopako. Onda, kada je trebalo mnogo mudrosti, savesti i odgovornosti, naš predsednik je prepustio našu sudbinu u ruke vračara, a da opravda propuste vođene politike, zloupotrebljava svetinje. U tome mu pomaže njegov savetnik, general savetnik.
Jednog julskog dana, upravo kada je Radovan bio u zapadnom delu i obilazio teren, traži ga general Milovanović. Na moju informaciju, da je predsednik otišao na teren, Milovanović veli: “Ne puštajte ga više po terenu, gde se on pojavi odmah mi linija puca.” I kaže da je pre jednog časa vojska Hrvatske ušla u Grahovo. Pitam ga za Glamoč, a on veli da se tu dobro držimo. Sledila sam se od ovih vesti i odmah krenem za Drvar da pokušam da sprečim narod da napušta grad. Na pola puta do Drvara na radiju čujem da je pao Glamoč, a civili i vojska beže.
NIŠTA utešno nisam čula ni u Drvaru. Narod je užasnut, a od generala Milovanovića saznajem da je Grahovo tučeno konstantno nekoliko časova hiljadama granata. Veli: "Oni ne gađaju, samo nasumice granatiraju". Rekoh: “Pa, i vi isto tako radite, oni deset časova a vi dvadeset.” Rekao mi je da nemaju municije.
Tada nisam mogla da shvatim, ali kasnije, naročito sada, kada su sve kockice u mozaiku složene, jasno je zašto nije bilo granata. Već su znali da taj deo Krajine neće nama pripasti. Dozvolili su da vojska gine i da narod pod granatama napušta svoja ognjišta i gubi i imovinu koju je mogao da sačuva. Kada mi je to Milovanović rekao, stao mi je dah. Zar Grahovo Gavrila Principa da pretvore u ruševinu i da ne bude srpsko. Ipak se neke nenormalne stvari dešavaju. Drvaru predviđa istu sudbinu, ali to je nemoguće - govorim sama sebi. Pa, tu živi više od 90 odsto Srba. Oduvek. Pa, iako je to Titov Drvar, ne može nekom drugom pripasti nego Drvarčanima starosedeocima.
Sutradan sam krenula od Drvara prema Glamoču. Obaveštena sam o opštoj bežaniji vojske. Povlače se pešice, ali i svim raspoloživim prevoznim sredstvima i pri tome sukobljavaju sa civilima koji spasavaju svoju stoku. To je bilo opšte rasulo i rušenje svega što im smeta na putu. Jedina kola koja su išla u suprotnom pravcu, prema Glamoču, bila su moja. Na tom putu slika je bila porazna. Kamioni puni vojske ugrožavaju civilna vozila, a posebno - živote civilima pešacima koji nemaju kuda da se sklone. A civili, i muškarci i žene, kao da su uniformisani, svi su obučeni u crno. Žene su u crnim suknjama i suknenim crnim čarapama, u crnim džemperima od domaće vune, zabrađene crnim maramama.

Tu crnu monotoniju koja se valja ovim putem užasa i bola, razbija samo belina hiljada i hiljada ovaca koje živalj goni ispred sebe. Oblaci se spustili, kiša nemilice lije. Ovi nesretni stari ljudi s kojima sam se zadržala u razgovoru, ostali su u Glamoču i okolini da čuvaju imanja i stoku i da mlađima, koji su odavno otišli, šalju novac od onoga što prodajom zarade. U toj bežaniji, dugoj na desetine kilometara, odjednom su shvatili da i postoje samo zato da rade za svoju decu i unučad, bez obzira na to koliko su ta deca stara. Oni su njihova besplatna radna snaga. Tu ulogu su i prihvatili. Pa, i sada, bežeći od ustaškog noža, više čuvaju stoku nego svoje živote. Ta ista priča se ponavlja celom dužinom puta, a ja tu saznajem, u mojim odmaklim godinama, da postoji i ta vrsta odnosa između roditelja i dece, između unučadi i baka i deka - čisti izrabljivački odnos. Suviše je to okrutno. Stužilo mi se i na one životinje. Prelazeći kilometre i kilometre asfalta, više ne mogu da hodaju nego samo poskakuju od bola. A vojnici ih nemilosrdno guraju ustranu krčeći put svojim vozilima. Ja ih zaustavljam, upozoravam da se uvek prvo povlače civili a onda vojska, a oni se deru na mene, prete da će pucati u mene. Moj vozač pita ih da li znaju da sam ja potpredsednik, ali njima je svejedno, psuju i predsednika i potpredsednika. Mi smo polako vozili, nije se moglo brže, jer idemo u suprotnom pravcu, tako da sam se često zadržavala i razgovarala s ljudima i saznala, iz mnoštva priča, pravu istinu. Govore svi o izdaji, i svi, i civili i vojnici, spominju nekog pukovnika Peulića - taj je izdao. Hoću da ga vidim, hoću da čujem njegovu priču. A njega naći na tom putu, jeste kao naći iglu u plastu sena.


PUKOVNIK ZA TRPEZOM
STIGLI smo do Mliništa, poslednje tačke gde se još nalazi naša vojska. Tu je neki planinarski dom, uđosmo da popijemo kafu. Za stolovima najviše vojnika, obraćaju se nekom čoveku, ne vidim mu lik, ali sam vozaču Draganu rekla da ode i da malo pogleda uniformu. Jeste, pukovnik je. Šta ovaj radi, šta bi trebalo da radi pukovnik kojem se civili povlače iz mesta koje je on trebalo da brani i kojem se vojska rasula i u neredu beži? Gde su oficirska čast i dostojanstvo? Ovaj čovek omalenog rasta, primitivne face, čiji se stomak obesio do polovine butina, davi se u hrani i zaliva rakijom. Ja mu prilazim i velim da ga na putu spominju i vojnici i civili i to u najgorem smislu: - Pa, čoveče, i ovce bleje o vama. Imate li vi časti i da li uopšte znate šta je odgovornost?
(NASTAVLjA SE)