Džebana ispod ruke

POVODOM velikog broja izbeglica za zapada, a i onih koji se očekuju, predsednik je sazvao sastanak da se nešto unapred pripremi, da vidimo kakvi su nam prihvatni kapaciteti. Među prisutnima bio je jedan, robustan, otresit, koji je za sve poteškoće, a njih je stotinu, govorio: “Lako ćemo to rešiti” ili ono standardno: “Nema problema”. Gledam u njega i ne mogu sebi da dođem, jer sve o čemu govorimo, ogromni su problemi. On odmah predlaže i neka, na prvi pogled, moguća rešenja. Pitam ko je taj, i rekoše mi da je iz Krupe, funkcioner SDS-a, Gojko Kličković.
Taj će kasnije biti i premijer i uvek nastaviti da govori kako “nema problema”. Takve Radovan najviše voli. Kad je postao premijer, dobro sam ga upoznala - lukava, neodgovorna osoba. Priča se kako je jedne večeri izašao iz Banskog dvora i kao za sebe veli: “U kojoj još birtiji danas nisam bio?” Rano mu da ide kući. Život je posmatrao ne sa one neozbiljne strane, nego sa one šaljive. I da mu čovek pozavidi na tome. Ali, on je premijer u tragičnim, a ne u šaljivim vremenima.
Posle tri-četiri dana, bila sam opet u Mrkonjić Gradu. Kamp je napola prazan. Većina je, vele, otišla u Srbiju. U izbegličkoj situaciji, neizvesnost je strašna. Dok bežiš, nje nema, postoji jedan jedini cilj: da izbegneš goniteljima, da spasavaš glavu, ali na prvom dužem predahu neizvesnost se pojavi i pitaš se šta ti je činiti sa životom, a posebno kada su deca i nemoćni u pitanju, kada o drugima brineš.
IMA kuća i stanova u Republici Srpskoj koje su muslimani i Hrvati napuštali u toku ratnih operacija, mogli bismo privremeno smestiti naše izbeglice, ali sve je to opljačkano i razvaljeno, do električnih i vodovodnih instalacija. Nisu to radili oni koji su bežali, niti na jednoj strani. Na našoj strani to su radile naše horde pljačkaša koje su ove objekte dovele u neupotrebljivo stanje. Umesto da smo rigorozno kažnjavali takve, samo u dva-tri slučaja, ne bi se to dešavalo, ali predsednik neće “dril” i kako kaže: “Treba sve voditi blagom rukom.” Ne može se država na Balkanu, a pogotovo u ratu, voditi “blagom rukom”. Pravednom da, ali ne i blagom.
Iz Mrkonjić Grada hoću da idem u Drvar, da čujem od generala Milovanovića šta smera, jer od političara se niko ne pojavljuje. Svi su se sklonili na Pale. Radovan je već napustio ratište, čim je izveo onaj šou sa krstovima i kada mu je došla supruga.
Međutim, rekoše mi da Milovanović nije više u Drvaru, prebacio je komandno mesto na dva-tri kilometra od Mrkonjić Grada. To mi je bio dovoljan podatak za procenu situacije. Ipak sam otišla do njega, da ga pitam kada će komandno mesto prebaciti u Banjaluku. Na to se on tužno nasmejao. Bili smo puni gorčine.
Stigli smo do zadnje dekade jula meseca 1995. kada je predsednik sazvao Vrhovnu komandu. Ne sećam se mesta sastanka, ali sam sigurna da to nisu bile Pale, a ni Banjaluka. Čudnovato, dobro pamtim prostorije, skoro da bih mogla da ih nacrtam, ali u kojem mestu, gradu, ne mogu da se prisetim. Međutim, sve ostalo mi je sveže u pamćenju, kao da se juče zbilo. Bio je prisutan general Mladić kojeg nisam videla još od sanske skupštine. Bio je prisutan i general Mrkšić, predsednik Republike Srpske Krajine Martić, Krajišnik, general Milovanović. Predsedava naš predsednik Karadžić. Čudim se zašto su prisutni i predstavnici Krajine kada se nismo ujedinili.
KARADžIĆ objašnjava da, iako nismo ujedinjeni, možemo se ujedinjeno braniti od napada koji se očekuje za nekoliko dana. A, naši neprijatelji već napadaju udruženim snagama. Mladić i Mrkšić, komandant Vojske RSK, pripremili su zajednički plan odbrane.
Mladić odmah reče da taj plan zahteva od Republike Srpske toliko municije, toliko oruđa itd. Traži da se to odmah nabavi i da se uplati šest miliona, da li dolara ili maraka. Ja pitam da li može samo ukratko da kaže šta taj plan predviđa, a on ljutito udari šakom po tašni i reče: “Plan je tu.” Radovan reče: “Nemamo više od tri miliona.” General Mrkšić i Martić rekoše da oni imaju svega dovoljno. “Ako imate viška, dajte nama, ovo je zajednička odbrana”, dodajem ja. Za nekoliko dana ostavili su sve neprijatelju koji nas je tom municijom gonio sve do Bočca pored Banjaluke. Prvi put prisustvujem sastanku gde se govori o nekom vojnom planu. Ono što me zainteresovalo jeste pitanje: kome mi to plaćamo, i ja upitah. Znam da sve ima svoju cenu u devizama, ali ovo je odbrana zapadnog srpstva, zapadnog pravoslavlja, zar se to plaća “matici”?
Upravo sam tako pitala i dobila od Radovana odgovor da se uvek plaćalo i to duplo više nego u Bugarskoj. Izrazih gnevno moje čuđenje i zaprepašćenje da se “majci plaća” i vrti mi se u glavi: “uvek se plaćalo”. Setih se kada sam ga pitala da li je tačno da prodaju municiju muslimanima kojom nas ubijaju i kad sam dobila, od njega, potvrdan odgovor. Gledam ga i, nakon svega, ja mu ništa više ne verujem. Davno se naš predsednik upustio u nedozvoljene poslove.
Sedam godina kasnije, pitala sam čoveka koji zna: “Da li smo im plaćali?” Reče: “Nikada”. I ovaj put, kao, sigurno, i više puta ranije, odobreni novac (tri miliona) otišao je u nečiji džep. Kada se događaji na tom sastanku povežu sa onima koji slede za deset dana, tj. sa “Olujom” i napuštanjem teritorije od srpske vojske, onda je potpuno jasno da je ceo sastanak farsa, jer je sigurno da su glavni akteri tog sastanka znali da će, umesto odbrane, biti povlačenje. A, neko je i ovu priliku koristio da iz onog jadnog budžeta za odbranu izvuče što se još može. Niti je to prvi put, a ni zadnji (o tome će još biti govora).
RADOVAN nekoliko puta, na tom sastanku, čak suviše često, naglašava kako je on vrhovni komandant Vojske RS. U jednom momentu, sasvim smireno, odgovori Mladić: “Ti nisi moj vrhovni komandant.” Radovan lupa šakom o sto i veli: “Jesam”, dere se, pobesneo je. Mladić uze svoju tašnu i napusti sastanak. U hodniku su novinari čekali saopštnje koje bi trebalo da daju Karadžić i Mladić. Mladić, prolazeći pored njih, uzrujan viče: “On nije moj vrhovni komandant.” I još neke reči gorčine koje se nisu smele čuti.
Mladić je sigurno znao da neće biti odbrane, da je ceo scenario negde dogovoren a ovaj “vrhovni komandant” još hoće to da naplati. On je to znao tada, a ja mnogo kasnije, iako je bilo osnove, već tada, za velike sumnje. Radovan je znao za predaju Republike Srpske Krajine. Pa, ranije je sam nudio, preko Šarinića, Tuđmanu da iseli Krajišnike i da mu na taj način oslobodi teritoriju od Srba. Malo je nedostajalo da i ja učinim tada isto što i Mladić, ali ja sam se zarekla još 1992. da ću do kraja rata služiti narodu koliko mi moje mogućnosti, a i drugi, dozvoljavaju. Da to održim trebalo je mnogo napora, jer je izazova bilo mnogo, npr. i na ovom sastanku. Ali, ja sam, nakon sastanka, počela da razmišljam kako njih dvojicu, Mladića i Karadžića, da izmirim i da ubedim Mladića da shvati da svojim ponašanjem nanaosi štetu Republici Srpskoj, a ne Radovanu.
Nakon ovog događaja, dva dana obojica su bili u Banjaluci. Mladić u kasarni, a Radovan u Banskom dvoru. Odvojeno, umesto zajedno, da se dogovore šta bi bilo najbolje za narod. Pa, ako nije bilo saradnje ranije, makar sada, kada smo toliko ugroženi. Stoje kao dva jarca ukrštenih rogova, ukopani na jednom mestu i nijedan da popusti, tako sam ih ja zamišljala.
Pokušala sam da ubedim Radovana, da bez izvinjenja od strane Mladića, pristane na sastanak. Išla sam na onu varijantu da “pametniji popušta”. To se i očekivalo od predsednika, da pređe preko svega zbog viših ciljeva. Ja njega nagovaram, a ne znam da li će onaj drugi pristati da dođe. Da li se njemu može uopšte išta dokazati. Bila sam sigurna, iako nisam dobila neke garancije, da, što se tiče predsednika, neće biti otpora. Zatim odlazim u kasarnu, a Mladić neće da čuje da ide na noge Karadžiću. On je nepristupačan za argumente da, u stvari, ne ide Karadžiću nego predsedniku RS prvom čoveku, a poštivanje je neophodno zbog naroda, zbog ukupne situacije. Nije vreme za pobune. Kada je rekao: “Vi hoćete da se nevrednom čoveku ponizim”, odgovorila sam mu: “Ako je za dobro naroda ja bih mu stope ljubila, kao što bih i vama samo da krenete sa mnom i da se nađete sa Radovanom.” Kao da i ja ne bih volela da nam je predsednik, tj. čovek na čelu države, pozitivan uzor u svemu. Nažalost, nije.

OTKAZANA POSLUŠNOST
MLADIĆ je ćutao, znao je da govorim, za mene, bolnu istinu, jer sam grcala u suzama. Skoro da je krenuo, ali na vratima se pojavi general Gvero i tada definitivno odbi da krene. Taj čovek, Gvero, delovao je u suprotnom pravcu. Čula sam da je bio u JUL-u i da je dobar sa Mirom Marković. Iako je on ispod Mladića, general koji nije operativac, zadužen za idejno-politički rad, tj. onaj koji mladim vojnicima “ispire mozak”, davno sam primetila da on ima neki tajni zadatak. Ko mu je dao zadatak, da nije slučajno njegova šefica? U ovom momentu, njegov uticaj na Mladića bio je očit. Posle toga, osamnaest generala je otkazalo poslušnost vrhovnom komandantu. To je bilo užasno. Na kraju rata. Onda kada nas napadaju sa svih strana. Nikada mi nije bilo jasno kako je do toga došlo, šta je i ko je u pozadini toga. Ko je, ne znam, ali slutim. I ponavljam: ništa ni danas ne znam o tome, ali u ovakvoj situaciji to uraditi, ravno je zločinu.
(NASTAVLjA SE)