Oluja sa zapada

JOŠ od sanske skupštine (15. aprila 1995), a posebno tada, nakon mog dolaska u kasarnu, opseda me sumnja i postavljam sebi pitanje ko je, zapravo, vrhovni komandnat Vojske Republike Srpske u ovoj završnici rata koja je za nas katastrofalna. Ko to tako zdušno radi protiv Srba sa obe strane Drine, sa obe strane Une? Ko to uništava celokupno srpstvo? Koje je to strano telo u našem organizmu koje nas izjeda i na taj način ide na ruku neprijatelju? Osetila sam ja to još na đurđevdanskoj skupštini, maja 1993. i zato sam odbila da se rukujem. Povod za tu moju spontanu reakciju je mnogo jači nego što je njegova uvreda upućena meni! (Mišljenje jednog ranjenika plegičara “da ako treba da izgine još šest miliona Srba da bi drugih šest miliona živelo kako treba”. Milošević je tvrdio da je to moj stav i u “Politici” rekao da “takave osobe treba izključiti iz javnog i političkog života”.) Instinktivno sam to osećala i pre rata, kada sam Radovana pitala zašto ide po pamet kod Miloševića. On je režiser ove katastrofalne ratne završnice. Zbog nečega se okomio na svoj narod i uništava ga. Ništa što radi ne može se podvesti pod običnu grešku, to je satanski plan uništenja.
Svi smo, zajedno sa narodom, strepeli od ovih sukoba Radovan - Mladić. Vraćajući se iz kasarne, a to je bilo jedno podne na koncu jula, pred Banskim dvorom u Banjaluci narod, ljudi brižnih lica pitaju me: “Što ga nisi dovela?” Bila sam začuđena kako su dobro informisani. Govore: “Miri ih Biljo.” Kako da izmirim dva ovna, dve osobe koje su svoju sujetu pretpostavili opštem interesu. A narod, posebno u ovom zapadnom delu, strahuje od ustaša koji se velikom brzinom približavaju Banjaluci. Na tom putu ubijaju sve što je srpsko.
JEDNOM, iza potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, videla sam ih zajedno, Karadžića i Mladića, stoje i slušaju vesti u kojima se spominju njihova imena u vezi sa haškim optužnicama. Gledam ih i kroz glavu mi prolaze mnogi događaji i godine njihovih sukobljavanja. Glasno kažem: Nije ovo ni sve crno kako izgleda, sada će vam Srbi oprostiti sve vaše grehe, a da li će dragi Bog, ne zna se. Što se tiče Srba i oprosta, imala sam pravo. Ali, da će Srbi uzdizati nekoga ko je kukavica, ko nema hrabrosti da stane pred taj sud i da na taj način spreči uništnje Republike Srpske, propadanje deset miliona građana i budućih generacija, to je ludilo. Kako reče pokojni Rašković: “Mi smo lud narod.”
Četvrtog ili petog avgusta počela je “Oluja”, dolazila je sa zapada. Sve se moglo predvideti pre godinu dana, u jesen 1994. Ako Hrvati ovo nazivaju domovinskim ratom onda nemaju čim da se diče. Nije bilo borbe, nije bilo otpora. Samo su sve nebranjeno ispred sebe uništavali, a nemoćno ubijali. Kada su se negde malo zadržavali to je radi masakriranja onih koji nisu uspeli da pobegnu. Ne znam čemu su ih učili njihovi instruktori, penzionisani američki generali, valjda su im preneli svoja iskustva iz Vijetnama, a nisu znali da su njihovi đaci te veštine praktikovali još 1941. i da bi mogli nešto i svojim američkim učiteljima da pokažu.
Naravno da sam se za vreme “Oluje” često sećala onog sastanka gde su Mladić i Mrkšić trebalo da objasne plan odbrane. Slušajući naveče informacije, u mraku, jer u Banjaluci nije bilo struje, o tome dokle je došla “Oluja”, analizirala sam detaljno i šta je rečeno i ponašanje glavnih aktera tog sastanka. Pa, kakav je to plan odbrane bio u Mladićevoj tašni kad i nije bilo odbrane. Neprijatelj je napredovao prema Banjaluci kao kroz šupalj sir, nigde otpora, samo povlačenje sve do Bočca. Za ovako nešto imam nekoliko pretpostavki, a mislim, dok sam živa neću saznati istinu.
MOŽE se desiti da su oba generala, Mladić i Mrkšić poludeli, ali to je teško prihvatiti. Drugo, može se pretpostaviti da su izdali. Poznavajući Mladića, pre bi se moglo poverovati u prvo nego da on može izdati. Zatim, postoji mogućnost da su sledili Miloševićevu naredbu, a on je uvek dobro sarađivao sa Tuđmanom i bili su bliski na neki način (zvali su jedan drugog Sloba i Franjo). I treće, što je najverovatnije, to je bila zajednička naredba Miloševića i Karadžića. U svakom slučaju nije dostojno srpskih generala. Jedan od njih je u Hagu i ima šansu da spase nešto od svoje generalske časti i da narodu, javnosti, saopšti istinu o ratnoj završnici. Drugi se krije i dovodi u pitanje budućnost miliona ljudi. Ovo mi nikako ne ide uz onog Mladića kojeg sam ja poznavala. A za Karadžića - skrivača, nije ni čudo, kukavičko ponašanje uvek mu je bila slaba strana kao i neodgovornost prema narodu.
A o ovoj nepreglednoj avgustovskoj koloni izbeglica iz Krajine izveštavali su svi svetski mediji i to u udarnim emisijama. Osim srbijanskih. Miloševićeva televizija je to emitovala tek drugi dan i to pri kraju vesti pošto su prethodno raportirali o događajima na Adi ciganliji - bila je sezona kupanja. Tako je bilo, tako su naredili Sloba i Mira.
Neki od izbeglica zadržali su se i u našoj Krajini. Možda bi ih više ostalo, ali vojska Hrvatske već odavno je prešla na teritoriju Republike Srpske i tu nema sigurnosti. Oni koji su prešli u Srbiju odmah su prosleđeni na Kosovo. A šta ih tamo čeka? Odgovor na to pitanje pojaviće se vrlo brzo. Samo koju godinu kasnije, za vreme istog vladara, oni dolaze na zemlju koju su njihovi preci napustili pre tri ili četiri stotine godina, i ponovo tu zemlju napuštaju. Sve se to odigralo u toku tri-četiri godine. Kakav je to vladar, predsednik, vožd, nazovite ga kako hoćete, koji nas je sviju žrtvovao da bi se on održao na vlasti. I kada sam, u jednom intervjuu, rekla da će konačno, ako tako nastavi, on sam sa svojom Mirom ostati na Adi i umišljati da vlada svetom. Imala sam potpuno pravo. Da je još koju godinu vladao, nisam sigurna da se i to ne bi desilo.
“Oluja” je izazvala užasne posledice ne samo tamo gde je protutnjala, nego i gde nije doprla. Ukupan život Republike Srpske bio je podređen tom izbegličkom pritisku. Banjaluka je to jedva izdržala. Bio je to izbeglički talas ne samo iz Republike Srpske Krajine nego i iz krajiških opština koje su bile zahvaćene “Olujom”. Ali, “Oluja” se ne zaustavlja, ona ide prema našem gradu, ona hoće da njihov predsednik Tuđman popije kafu u hotelu "Bosna" u Banjaluci, baš onog avgustovskog dana koji je on odredio.
U BANjALUCI, ispred svake kuće, spremni su mnogobrojni automobili, da se krene za Srbiju. Ceo moj komšiluk, ali i grad, interesuju se i gledaju da li ću se ja pokrenuti. Raspituju se za moju majku i da li ću nju voditi. Oni misle da ja imam više informacija, a ne znaju da me niko sa Pala i ne zove, da makar pitaju šta se dešava u Banjaluci. Oni su sigurni da “Oluja” neće doći do Pala kao što je Slobo siguran da neće doći do Beograda. Sve van toga ih ne interesuje.
A Banjaluka se potresa od eksplozija koje su sve jače i bliže. Prilikom razgovora sa Holbrukom, kada je bio u Banjaluci 1998, kao specijalni izaslanik predsednika Klintona, pitao me je da li sam tada bila u gradu, zašto nisam bežala. Rekao je da je on zaustavio “vaše neprijatelje” da uđu u grad. Na taj način dao mi je do znanja da je upravljao svim zbivanjima i da još uvek upravlja. Samo, sada na diplomatskom nivou.
Tih kritičnih nedelja i dana nisam išla na Pale niti sam znala šta se u našoj centrali zbiva. Ali, bilo je jasno da, i ako se nešto dešava, neki pregovori, da niko od njih ne učestvuje u tome. Sve vodi Milošević, a i predstavnici međunarodne zajednice samo se njemu obraćaju. Radovan, Momo i Buha nisu očekivali ovakvo ponašanje, oni su povređeni. Mene to ne brine, to su i zaslužili, ali znam da ćemo loše proći. Upozoravala sam ih na vreme, pre rata, a i kasnije. Da se vodila samostalna politika, da se dalo do znanja svetu da mi Srbi iz BiH ne podržavamo Miloševićev režim kao relikt komunizma u Evropi, da podržavamo opoziciju, sigurno bi imali podršku za tu politiku i Milošević bi ranije otišao sa vlasti, još na izborima 1991. Tada mu je Karadžić dao javnu podršku, sprečio Srpsku pravoslavnu crkvu da ga anatemiše 1994, a sam ne kontaktira sa opozicijom. On mu se divi, šta to Milošević poseduje što je za divljenje: bezobzirnost, sposobnost da falsifikuje izbore, autokratsko ponašanje, obračun sa neistomišljenicima do ubistava, bezosećajnost... Sve se to Radovanu dopada, tome se on divi.
Čula sam kako je Bećković savetovao Radovana da se okane Miloševića, a on je na to rekao: “On je odličan dribler.” Dakle, Srbe je vodio “dribler”. Ružan epitet za državnika i vođu. Pa, makar da je taj posao radio uspešno, možda bi i narod imao neke koristi. Nego su, preko njega, i nas svi “predriblali”. A kako se Milošević ophodio sa Radovanom i Momom, o tome sam nešto čula ali, uskoro će se pružiti prilika da se sama uverim.

SMANjENA TERITORIJA
U “OLUJI” i nekim manjim vojnim operacijama, značajno je smanjena teritorija na kojoj su Srbi vekovima živeli. Što se tiče Republike Srpske, ona je već svedena na 49 odsto od ukupne teritorije BiH, ali i više, i to se sve desilo munjevito. Taj posao uglavnom je obavila vojska Hrvatske. U ovom ratu nisu se muslimani pokazali kao dobri borci. Uvek su čekali da neko drugi obavi posao za njih. Oni su, upadali, kao uskoci, na naše teritorije, masakrirali, palili i bežali. Upravo kako je radio Naser Orić u istočnoj Bosni, gde je uništeno više od stotinu sela, i uvek se brzo povlačio u Srebrenicu. Tako je bilo do sredine juna 1995. kada su ga, zajedno sa još 17 oficira, povukli iz Srebrenice što je bio jasan signal da će Izetbegović uraditi ono što mu je još 1993. sugerisao Klinton, tj. da pusti Srbe u Srebrenicu, što bi bio dovoljan povod da se NATO uključi u ratni konflikt na strani muslimana. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa su od Izetbegovića tražili još jedan događaj koji bi bio dovoljno snažan da javno mnenje može da prihvati NATO bombardovanje Republike Srpske.
(NASTAVLjA SE)