Crni mag sa Dedinja

MILOŠEVIĆ je na sastanku u Dobanovcima izdržao moj rafal uz smešak i iza toga predložio pauzu.
Dobro sam se osećala, i zadovoljno, daleko iznad svih ovih Slobinih sluganera. Prilazi mi Lilić, kojeg prvi put srećem. Moli me, ako mogu, da mu oprostim što me je ponekad uvredio. Ja mu velim: “Pa, mi se prvi put vidimo, a ako mislite na one članke u `Politici`, vaše, Mirka Marjanovića itd., to nikada nisam ni čitala. Prema tome, nema šta da vam oprostim”, a on nastavi: “Pa vi ste drugačiji nego što sam slušao o vama.” “Drugačija sam od one predstave koju su o meni stvarali oni koji su se ovde nalazili sa vama, a da bi se dodvorili Miloševiću, i stvarali od mene čudo. Uvek sam bila ono što sam i sada i nemam nameru, ali i ne mogu, da se menjam.”
Prilazi Radovan, mislim, sada će rafal po meni, a on veli: “Tako treba, onako treba sa njim razgovarati.” “E, Radovane, sada su mi mnoge stvari jasne. Pa, svi ste vi napravili ovo čudo od čoveka kojeg nazivate Tatom.” Upravo tada, u salon gde se pila kafa, ulazi “čudo od čoveka” i iz levog unutrašnjeg džepa sakoa vadi neki papir, čita ga. To je ovlaštenje njemu da u narednom mirovnom sporazumu on zastupa interese Republike Srpske i ide pravo prema meni i veli: “Dame imaju prednost.” Vidim potpis našeg patrijarha i vladike Irineja, potpisali su kao svedoci. Meni treba predaha, stvarno mi je nedostajalo vazduha, skoro sam se gušila. Zar smo ovo dočekali, da čovek za kojeg odavno znam da sve uništava čega se dohvati odlučuje i zastupa Republiku Srpsku. Treba nam mir, upropasti nas kriminal, to se mora zaustaviti. Da dobijem na vremenu, da predahnem, da mi bol u grudima popusti, rekoh mu: “Neka prvo potpiše moj predsednik, pa ćemo svi redom, prema hijerarhiji.”
Karadžić je bez reči potpisao i onda mi ostali. Ovo je bilo teško, ali je moralo tako da bude. Zarekla sam se već da ću prvi mirovni sporazum koji nam obezbeđuje opstanak u BiH, za šta smo se i borili tri i po godine, ja sama prihvatiti i ubeđivati i druge da to učine. Naša pozicija je sve lošija i lošija, a šverc i kriminal, u samom vrhu, ugrožavaju naš opstanak. Ali, zašto da on, Milošević, odlučuje o našoj sudbini. Ako moraju oni iz međunarodne zajednice, zašto on? Njemu ne verujem, jer samo budalama nije jasno da mu mi služimo za potkusurivanje u borbi da se održi na vlasti i kao “faktor mira na Balkanu”. Zašto, pored živog rukovodstva Republike Srpske, da neko drugi, koji je biran u drugoj državi, odlučuje o nama. Za celu tu situaciju krivi su Radovan i Momo, a i naša Skupština, koja je sve, baš sve, ovoj dvojici odobravala.
Samo je Dodik, sa sedam svojih nezavisnih poslanika, davao otpor. Ali, ostalih je 76. A Radovan i Momo su bezrezervno prihvatali Miloševićeve direktive. Zašto da mu se protive? Pa, omogućio im je da nesmetano švercuju i zarađuju novac za vreme rata, a oni to najviše vole. A osim toga, ne objavljuje njihov predratni kriminalni dosije. U svemu tome mora neko ostati “krivih leđa”, a ko će drugi nego narod. Sećam se skupštinskog zasedanja u Šamcu i govora episkopa Atanasija o “crnom magu sa Dedinja koji rasturi sve srpske zemlje”. Njemu u ruke dajemo Republiku Srpsku!
SVI smo potpisali, a Krajišnik se nećka, mislim da je bilo iskreno. Misli kako to da je Slobo nadmudrio Momu.
A kod Mome i Radovana pune tašne mapa, razne kombinacije. Misle, jedna od njihovih varijanti će proći. A oni i ne slute, ni Milošević, da su u noći između 28. i 29. avgusta, Holbruk, zajedno sa generalom Klarkom, ucrtavali Alijine želje u mapu koja će pretrpeti samo neznatne izmene u Dejtonu.
U ranim jutarnjim časovima 30. avgusta, pale su prve bombe sa osiromašenim uranijumom na Republiku Srpsku. Da li je on, Slobo, prevario nas, jer je rekao ako ne potpišete biće bombardovanje, ili Holbruk njega, da ako mi damo ovlaštenje, neće biti bombardovanja, ja ne znam. NATO je sasuo svoj smrtonosni teret, a zapad je to nazvao “humanitarnom intervencijom.”
Posle osam časova kontinuiranog bombardovanja vojnih, ali i civilnih ciljeva u Republici Srpskoj, stigao je Holbruk u Miloševićev kabinet, i ovaj mu se hvali: “Ja sam bio prilično vredan i uspešan” i pokaza mu onu punomoć. Potpisi su impresionirali Holbruka, jer on to nije ni tražio, kao što međunarodna zajednica nije tražila uvođenje sankcija u avgustu 1994. i prekid telefonskih linija. Njemu je u krvi da preuči lekciju. Još će se on na različite načine podastreti i poniziti svojim gospodarima (Holbruku i Klarku), a zauzvrat neće dobiti ništa, osim još koju godinu produžene vlasti, dok ne uzmu Kosovo. Za tako poniženje, zauzvrat treba tražiti i dobiti nešto što je u korist države i naroda, samo u tom slučaju, državnik ima pravo na to.
Milošević sugeriše Holbruku da odmah sazove mirovni sastanak na kojem će on, Milošević, Tuđman i Izetbegović, sve rešiti. Dakle, on unapred određuje da naša delegacija Republike Srpske neće imati nikakvu ulogu, jer ova trojica će sve odlučiti. U našoj delegaciji, kako reče, ne može biti Karadžić, to mu je saopštio Holbruk, jer postoji za njega haška optužnica. Takođe su se dogovorili da tom glavnom sastanku prethodi konferencija na nivou ministara spoljnih poslova, u Ženevi, kojom će predsedavati Holbruk i visoki predstavnik UN Karl Bilt.
Tog 8. septembra u Ženevi, učestvovali su, sa naše strane: Koljević, potpredsednik, i ministar inostranih poslova Aleksa Buha. Ali, smešteni su u drugi red. Za stolom, srpsku stranu zastupao je Milutinović, ministar inostranih poslova Jugoslavije. Već na tom sastanku došlo je do marginalizovanja naših predstavnika. Takav pristup je od međunarodne zajednice zadržan i u Dejtonu. To je Milošević iskoristio i još svojim dodatnim postupcima potpuno ih isključio iz glavnih događaja. Zato i ovom prilikom, kao i ranije, konstantno ponavljam: dobro smo prošli ko nas je vodio.
DVE ili tri godine nakon Dejtona, gledala sam Bi-Bi-Sijevu emisiju o tim događajima. Jedna epizoda nosi naziv “Put viskija”, a prikazuje Miloševića u Dejtonu kada je u pijanom raspoloženju rekao: “Eto ti, Alija, celo Sarajevo, zaslužio si ga.” I tim potezom, prevrćući očima, nabreklih kapilara na obrazima (kamera je to registrovala) izazvao je postdejtonsku seobu više od stotinu hiljada Srba iz Sarajeva i okoline. Brčko je ostavio nerešeno. Tako je došlo do jedinstvenog “etničkog čišćenja” u miru, a nema čoveka u toj nepreglednoj koloni koji ga nije proklinjao.
Izgubili smo Ilidžu, Aleju, Vrelo Bosne. A zašto? Zato što je u njegovoj pijanoj glavi bilo svejedno. A i da je bio trezan opet bi isto bilo. Šta taj zna o zaveštanoj zemlji, a Bosna, kada se sa tog stanovišta posmatra, i sa istorijskog aspekta, upravo je to - zaveštana zemlja. Ko je on da poklanja tu zemlju Aliji? Dobro je prorekao episkop Atanasije: “Crni mag sa Dedinja daće i Kosovo!!!” Da li smo smeli da takvom čoveku damo ovlašćenje? Na kome je krivica, na njemu ili na nama? Znala sam da je pohlepan na vlast, ali meni je bila nepoznata njegova sklonost ka alkoholu. Tu slabu stranu nekih unutar našeg rukovodstva zapad je dobro poznavao. Na moje oči, gledala sam kako ih snabdevaju sanducima viskija, da bi ih, u fazi kada se moždane ćelije kupaju u alkoholu, pozvali na neki dogovor. O svemu je trebalo voditi računa.
Ne sećam se tačno ko je sačinjavao našu delegaciju, ali znam da su bili Krajišnik, Koljević, Buha, verovatno Radomir Lukić, Jovan Zametica, možda još neko iz Vlade. Ali nije važno, jer i tako nisu imali uticaja na pregovore. Koliko je meni poznato, tako beznačajan status u Dejtonu dodelio im je Milošević preko Holbruka, a njih dvojica su bili kompanjoni u ovim pregovorima. Da se Milošević nije tako ponašao, sigurna sam da bi se pitanje Sarajeva rešilo na, za nas, povoljniji način.
KOLIKO god se moglo očekivati mnogo neugodnosti i nefer poteza od Miloševića, ipak, sve je iznenadila završnica. Naime, pri povratku u Beograd, kompletnu našu delegaciju ubacili su u jedan kombi i transportovali su ih pravo za Dobanovce. Oni su tu bili u pritvoru, a telefonske veze bile su isključene. Nikome nisu mogli da se jave dok mi sa Pala nismo došli sutradan, u poslepodnevnim časovima, kada je Milošević naredio da se dođe. Na taj sastanak Slobo je zakasnio skoro jedan čas. Dao nam je vremena da sa našim “pritvorenicima - pregovaračima” popričamo i da od njih čujemo sve o Dejtonu i o tom finalu od Surčina do Dobanovaca.
Kada se pojavio, prvo sam ga pitala zašto ljude drži zatvorene. A on meni kaže: “Čestitam, dobili ste državu.” On je počeo da nabraja koliko smo gradova dobili unutar te države, i sve dalje u stilu, kao da kaže: trebalo bi da mi ljubite ruku, koliko sam se založio za vas.


GRUBO PONIŽAVANjE
O TE tri nedelje u Dejtonu, o sastancima i dogovorima, razmišljanjima, i opet nekom dogovaranju što bi se moglo nazvati glavnim zbivanjima, dosta je pisano. Iz četiri-pet izvora sklapala sam predstavu, ali interesantni su i detalji koji se mogu napabirčiti i oni najbolje govore o odnosima među učesnicima. Jedan detalj, ali tipičan: Holbruk pita Miloševića nešto u vezi sa mapama i veli da Slobo pita svoje prijatelje (misleći na našu delegaciju koja uopšte nije imala pristupa dogovorima), a Slobo mu odgovara: "Pa, oni nisu moji prijatelji, oni su govna." Znala sam odranije da ih, nekada, i tako naziva, ali sam mislila da je to za domaću upotrebu, a ne za inostrano tržište.

(NASTAVLjA SE)