Jagma oko NATO pilota

NIJE mi poznat broj oborenih NATO letilica, a niti broj zarobljenih pilota, za vreme NATO bombardovanja. Ali, bilo ih je, i među njima je bilo i Francuza. O tome znam onoliko koliko zna i svaki građanin Republike Srpske koji se interesovao koliko je onih zarobljenih koji su nam bombe bacali i koji hoće da nas unište. Narod ih je proklinjao, ali još više one koji su ih poslali. Znam da je predsednik Širak poduzeo sve da se oni oslobode. On je čak rekao da neće biti potpisan Dejtonski sporazum u Parizu, gde je odredila međunarodna zajednica, ukoliko se iz srpskog zarobljeništva ne oslobode francuski piloti. A, koliko je pilota, da li su samo Francuzi ili ima i drugih nacija, gde se nalaze, nemam pojma. I tako bi ostalo da nisam otišla na Pale (verovatno je bila zakazana skupština, jer samo tada sam boravila na Palama, dva-tri dana).
Jednog poslepodneva, u zgradi Predsedništva na Palama, čujem grčki jezik u sali za sastanke i, misleći da je neko od mojih prijatelja Grka humanitaraca došao, otvorim vrata i začudim se: sedi grčki ministar odbrane sa još nekoliko saradnika i prevodilac. Pozdravila sam se, bila sam prilikom boravka u Grčkoj sa njihovim bivšim ministrom. Oni su u toj sali sami, nikoga od naših. Kaže mi ministar da čekaju Karadžića već pun sat, a nema ni našeg ministra odbrane. Ja sam bila začuđena i stidela sam se umesto drugih.
Oni vide da ja nemam pojma šta se dešava, a kamoli da znam razlog njihovog dolaska. Tada mi grčki ministar objasni da su došli da posreduju u oslobađanju francuskih pilota i da je njihova poseta najavljena, dogovorena. Izvinjavam se i objašnjavam da sam stigla iz Banjaluke i da idem da se raspitam šta je sa Karadžićem. Nađem ga u kabinetu u istoj zgradi i kažem da mu je postupak nepristojan čak i da se radi o neprijatelju. A, radi se o jednom dokazanom prijatelju - Grčkoj. Radovan objašnjava da ni on ne zna gde su zarobljenici, to samo zna Mladić (njihovi loši odnosi imali su uticaj i na ova zbivanja). Tom prilikom reče i da nekoga očekuje. Moli me da pravim društvo Grcima dok on ne dođe. Vratila sam se u salu i molila za malo strpljenja, na neki način pokušala da opravdam postupak našeg predsednika, i odmah prešla na drugu temu: moja saradnja sa grčkim humanitarnim organizacijama i njihovim sindikatima koji pružaju pomoć Republici Srpskoj. U neko doba uđe Radovan, a za njim i Momo. Atmosfera je bila vrlo neprijatna, neka napetost, kao da se očekuje još nešto neprijatnije, gore. Upravo tada ulazi Jovica Stanišić sa dva saradnika. Evo koga smo čekali.
Samo jedanput, negde 1994, slučajno sam ušla u prostoriju gde su oni glavni (tu ubrajam i Martića) sedeli. Tada su me upoznali sa šefom Državne bezbednosti Srbije, a ja prilikom upoznavanja samo rekoh: “A vi ste taj Jovica”, jer je moja predstava o ustanovi na čijem čelu je bio ovaj čovek bila loša. Sve neke mračne događaje iz prošlosti, a nekada užasne, vezala sam za tu instituciju.
Takvo sam imala mišljenje o ljudima koji tu rade, naročito o onim vodećim - samo dalje od takvih. Međutim, sve ih zemlje imaju, i u kapitalističkim i u komunističkim, socijalističkim zemljama, metode rada su manje-više, iste. Dakle, ušao je Jovica Stanišić i samo što je seo, pred zgradom buka kao da se zaustavlja stotinu kola (tako je izgledalo) - neobično neprijatan zvuk kočenja. Ja sam prišla prozoru i imam šta da vidim. Izlaze vojnici sa crvenim beretkama, naoružani, i ne ulaze u zgradu normalno, nego uleću. Ja sam odmah izašla na hodnik, drugi svi sede, oni znaju, Radovan i Momo, o čemu se radi, ali ja ne znam. U hodniku je već 20-30 “crvenih beretki”.
Uđem u svoj kabinet, a oni su već tamo. Okupirali su celu zgradu. Kažem im da smesta napuste moj kabinet. Oni se ne pomeraju, ćute kao mutavi, sa pogledima da ti se zaledi krv u žilama. Uđem u salu i naglas kažem da smo okupirani. Mislim se, jadni predsedniče, zar si na ovo spao, zar si ovo dozvolio? Jovica kobajagi nešto objašnjava. Ne slušam ga, jer za ovakav postupak nema opravdanja. Ponašaju se kao da su došli kod Alije Izetbegovića, a ne kod Radovana Karadžića. A, čemu su oni brojni autobusi ispred zgrade?
Grčki ministar odbrane daje do znanja Radovanu da je uvređen i ponižen i pita ga šta ovo znači, a ja naglas odgovaram: “Došli lešinari”. Nastao je tajac, a Jovica Stanišić i Frenki Simatović, jer i on je bio prisutan, uputiše mi oštre poglede. Tada objasniše da su došli da odvedu zarobljenike - strance u Beograd, jer je to želja njihovog predsednika Miloševića. Ali, to isto hoće i grčki ministar. A, šta hoće Radovan? Od njega se traži samo da bude poslušan. Zarobljenici trebaju Miloševiću i on i na ovom slučaju izgrađuje imidž “čoveka mira na Balkanu”. On to uporno radi, a sve preko naših leđa. I uporno se dodvorava zapadu.
Dakle, Jovica i Frenki, sa svojim do zuba naoružanim pretorijancima, kojima sam jedva čekala da pogledam u leđa, obaviše svoj posao i nestadoše u mraku te maglovite decembarske noći. Slušala sam kasnije o njihovim zaslugama, prilikom oslobađanja zarobljenika, kako se to isticalo. Pa i Radovan bi ih oslobodio. Njihov tretman bio je više nego human, prijateljski. Pustio bi ih i Mladić. A zašto to njih dvojica nisu uradili? Dok se dvojica svađaju treći se koristi. Tako je bilo i u ovom slučaju. Zašto to ne prepustiše Grčkoj, tu ulogu posrednika. Oni nisu okupirali zgradu, kao što su to ovi učinili. Zašto to prepustiše Miloševiću, koji nas nikakvim dobrim nije zadužio osim ako nije zadužio lično Radovana i Momu (vadio ih iz zatvora pre rata zbog kriminala), ali Republiku Srpsku nije zadužio dobrim, samo zlom.
Lopovi, šverceri, sa svojim političkim mentorima, uplašili su se mira, Dejtonskog sporazuma, kontrole, visokog predstavnika, da im ne omete njihov biznis. Morali su da se reorganizuju, da se prilagode novoj situaciji. Odjedanput su se pojavila neka preduzeća i firme pod čijim imenom će ubuduće raditi. Požurili su da ih registruju, jer više ne može po starom: ovaj šleper je Momin, ovaj Radovanov, ovaj Cickov, ovaj Tintorov, i da ih više ne nabrajam.
Pitala sam Radovana da mi objasni o kavim preduzećima je reč. Objasnio je da su po propisu registrovana i, što sam od njega saznala, da uopšte nije važno ime na koje se registruje, može biti i izmišljeno, a niti adresa itd. Svi odgovori bili su neverovatni.
Bojeći se da se iz jednog oblika kriminala, ratnog, sada uvaljujemo u nešto još gore, pokušavala sam da nagovorim Radovana da se obrati narodu preko TV i da kaže da se za vreme rata moralo nekako snalaziti, pa bilo je i neregularnosti, ali sada će biti sve po rigoroznoj regulativi itd. Čak sam mu rekla da u narodu znaju da je i on tu negde bio upetljan (on na to ubaci: “Pogani jezici”) i da je vreme da se živi po zakonu. Eto prilike da se napravi zaokret. Za narod, to bi bio melem za ogromne ljudske patnje, a onima koji su izgubili najmilije bila bi to uteha da su njihovi očevi, braća, poginuli za takvu državu, a ne mafijašku.
Nije to učinio, jer nije ni imao nameru da pravi zaokret prema boljem, nego, naprotiv, prema još većem bezakonju. Znala sam da su izgledi minimalni i da je on odavno krenuo lošim stazama sa kojih nema povratka. A njegovi poslovi su već ranije izašli van granica bivše Jugoslavije. Karadžiću su Grci poklonili neki telefon, mislim satelitski, i račune za obavljene razgovore oni su plaćali.
Došli su kod mene da mi to saopšte i da mi pokažu račune koje oni ne mogu da plaćaju. Ne samo da su visoki nego su to razgovori sa nekim islamskim zemljama, koliko se sećam najviše sa Saudijskom Arabijom. Jedva, tu i tamo, sa ponekom evropskom zemljom. Pitali su me da li mi imamo u tim zemljama neki naš lobi ili savetnike, jer, vele, mi smo mislili da to treba da bude namena tog telefona. Još i danas se sećam šoka kada sam to videla. Tako bi mogao da izgleda račun Alije Izetbegovića, a ne Radovana Karadžića.
U to vreme pilane su nicale kao pečurke posle kiše, na celoj teritoriji Republike Srpske, osim Hercegovine i Posavine. Vozeći se od Pala do Banjaluke, celom dužinom puta čuje se zvuk pila. Zvuk koji nameće razmišljanje o šumi kao opštem dobru, ali ne samo Republike Srpske nego celokupnog čovečanstva. Učili su nas u školi kako su Mlečani, naši neprijatelji, ogolili Dalmaciju tako da se i lokalna klima menja, itd. A kod nas, samo što je prestala pucnjava, svi navalili da raskrčme to naše blago. Kao lešinari. Pa, makar da prodaju i izvoze (možda i u Saudijsku Arabiju) polufabrikat ili fabrikat, da se ljudi zaposle. Da država time domaćinski upravlja. Radovan i Momo su i o tome odlučivali preko nekih nazovi stručnjaka za šume. Nastala je opšta seča šume. Pa i svešteno lice uđe u takav posao. Sve je bilo za prodaju, da su mogli ljudima bi i kožu gulili, kada bi bila za prodaju!

GORE OD BONI I KLAJDA
OTKAKO su se pojavile firme sa zvučnim imenima, a bilo ih je mnogo, sve manje novca je bilo u državi. A sve su te firme trgovačke, nema proizvodnje da bi se zaposlili ljudi i stvarala nova vrednost. Ovako je svaka od tih firmi, osim onog glavnog koji je prvi ili drugi u politici, imala operativnog direktora i dva-tri administrativca, obavezno jednu ili dve sekretarice od poverenja - one sve znaju, a ako previše znaju onda nestanu, pobrinu se za to oni koji sa lakoćom ubijaju.
Ovo isterivanje novca iz državnih tokova i usmeravanje prema nelegalnim novčanim tokovima, podsticali su Radovan i Momo. Nekada se to radilo na najdrastičniji način kao kada je Karadžić ušao u SDK (Služba društvenog knjigovodstva) u Banjaluci i jednostavno uzeo 28 miliona DM. Već sam to spomenula. U dokumentu koji posedujem sve je napisano, kako da se oroče te pare u nekoj banci u Luganu sa povoljnim kamatama. Bilo je takvih Radovanovih akcija kao u filmu “Boni i Klajd”, i u drugim opštinskim institucijama, naročito u onim opštinama koje su ostale van linije krstova na koje je on “božjom promisli” nailazio.

EKSKLUZIVNO
BIVŠI predsednik RS Biljana Plavšić napisala je u švedskom zatvoru drugi deo svoje knjige "Svedočim", u kojoj govori o događajima od početka 1993. do njenog odlaska u Hag. Iz ove knjige, koju uskoro objavljuje banjalučki TRIO PRINT, "Novosti" ekskluzivno prenose najzanimljivije delove.
(NASTAVLjA SE)