Ostavka generala Mladića

U TEŠKOJ situaciji morala sam da započnem reformu Vojske. Ona je za mene bila prioritet u ratu, a evo i u posleratnom periodu. Vojnici su za mene prvi, ne samo zbog implementacije vojnog dela Dejtonskog sporazuma, nego što sam se i ja osetila povređenom nekim rešenjima u Sporazumu, a tiču se Vojske. Sve to proizlazi iz moje naklonosti i poštovanja prema toj instituciji, bolje rečeno instituciji vojnika koji svojim životom brani narod i otadžbinu. Nisam indiferentna i boli me što se nekim propisima Vojska Republike Srpske dovodi u inferioran položaj. Plaši me što ću i ja morati kao predsednik svojim delovanjem da doprinesem, a što me mnogo boli. Objašnjavam sama sebi da me čekaju mnoge neizbežne situacije protiv kojih će se buniti celokupno moje biće. Ali, interesi naroda i Republike Srpske jesu na prvom mestu, pa neka nešto i boli, moram da otrpim.

Negde u novembru 1996. sazvala sam Vrhovni savet odbrane (VSO) i to na Palama. Ali, loše je krenulo jer prvi sastanak VSO nije održan. Javili su iz GŠ, iz Crne Rijeke, da ne mogu da dođu i naveli su neki razlog. Posle dva-tri dana, dok sam još bila na Palama, ponovila sam poziv za sastanak, ali ovaj put je iz Crne Rijeke javljeno da mi svi dođemo u GŠ jer imaju vest da SFOR hoće da hapsi Mladića. Bilo je dosta neubedljivo, jer je sve ukazivalo da je SFOR više zainteresovan za Karadžića. To se moglo da zaključi iz pokreta njihovih transportera. Dok sam na Palama čekala i tražila rešenje za ovu situaciju, imala sam i ozbiljan razgovor sa Radovanom, razgovor pun neprijatnosti.
Karadžić mi je saopštio da sam postala član GO SDS, a niko me nije pitao da li ja to hoću. U normalnim situacijama i u demokratskim državama, čemu težimo, neko ko je prethodno imao partijsku funkciju, ako je izabran na državnu funkciju, napušta sve funkcije u partiji. U ovom slučaju je obrnuto - sa predsedničkim položajem biraju me u GO stranke. Šta hoće da postignu na ovaj način? Da GO SDS upravlja Republikom Srpskom? Kakva je to stranačka kontrola predsednika? Oni znaju da ja ne mogu tako da funkcionišem. Oni i neće da ja funkcionišem, nego da samo slušam. Oni nisu normalni! Hoće da zakažu sastanak GO, ali ja odbijam, odgađam, moram što pre u Banjaluku da se distanciram od svega, tj. od ovih paradržavnih institucija i paradržavnog delovanja.
Drugo neprijatno iznenađenje upravo Radovan objašnjava: - Mora predsednik da se preseli na Pale, ne može da stanuje u stanu, mora da ima vilu! On je već odredio, pola kuće je za moj kabinet, a pola za stanovanje. On zove svoju sekretaricu koja donosi neke ključeve i veli: - Sada idemo da vam pokažem tu kuću, a vašeg šofera morate da promenite. Imaćete pratnju.
On nastavlja: - Biće formiran senat kao savetodavno telo. On je već napravio neki spisak imena gde je stavio imena nekih pesnika - svojih drugova po stihu i po neobaveznosti. Dodala sam na taj spisak još nekoliko imena ljudi od kojih se mogla da očekuje neka pomoć. Jedino ova priča o senatu dobro je došla, jer smo Koljević i ja to i ranije zagovarali, ali Radovanu i Momi nije bilo potrebno.
U toku ovih razgovora, reče Radovan da će se on posvetiti ekonomiji i veli da već piše neke zakone i propise iz te oblasti. Znači, on piše zakone koji će njemu i njegovoj marionetskoj družini omogućiti legalnu krađu. To se sve dešava u njegovom kabinetu, a sedeli smo za dugim stolom - on na čelu, a ja na drugoj strani. Kada je sekretarica donela ključeve, ja sam ih gurnula od sebe dužinom stola, digla se i rekla Radovanu da meni kuća ne treba i da nemam nameru da se selim iz Banjaluke, a o ostalim stvarima ćemo razgovarati drugom prilikom. Imala sam u glavi plan da obavim jedan važan i nužan posao, upravo tada.
Odmah posle ovog “ugodnog i prijateljskog razgovora”, otišla sam u Crnu Rijeku kod Mladića. Niko nije znao kuda idem, osim moga vozača Dragana, kojeg hoće Radovan da promeni. Dobro smo pazili da nas niko ne prati, jer su imali taj običaj. Pratili su me oni koji su dojavljivali Radovanu kuda se ja krećem i sa kim se nalazim.
Prošli smo dva-tri kontrolna punkta pred ulazak u GŠ, što je za mene bila novina. Sa poslednjeg punkta razgovarala sam sa Mladićem i tek kada je on dao saglasnost, imali smo prolaz. Mislim da je bio početak novembra, kratak dan, i već je uveliko bio mrak kada sam se srela sa Mladićem. Nismo se videli nekoliko meseci, a u međuvremenu bilo je toliko mnogo događaja i promena. Iz Crne Rijeke izašli smo posle ponoći.
Razgovor se mogao podeliti u tri dela: prvo sa Mladićem, zatim sa članovima GŠ u njegovom prisustvu, a posle ponovo sa Mladićem. Objašnjavala sam da je potrebno da podnese ostavku na položaj komandanta GŠ VRS i odmah da , do postavljenja novog lica, imenuje nekoga ko će ga zamenjivati. To je i trebalo, između ostalog, da bude tema sastanka VSO. On je bio nepristupačan za argumente, nesvestan ogromnih promena koje nam nameće mirovni sporazum. Ništa manje ga ne muči pomisao da sam došla po nalogu “onih sa Pala”. To je kao lavina izašlo iz njega. Tada sam spomenula da je ostavku pre nekoliko meseci morao da da i Karadžić, iz istih razloga, zbog haške optužnice.
Nije mi verovao kada sam mu rekla da Radovan nema nikakve veze s mojim dolaskom u GŠ, da me verovatno već i traže po Palama, i da o njemu, Mladiću, kojeg poštujem, ne bih razgovarala s nekim ko to ne zaslužuje. Bio je pun gneva “na one sa Pala”, u čemu smo se složili, ali i oko ogromne nepravde koja je učinjena prema našem narodu u ovom ratu, u čemu smo takođe bili saglasni. Ali, ono u čemu se nismo složili, gde smo imali različita mišljenja, jeste, po mome shvatanju, nužnost žrtve za taj narod, a on, koji je uvek smatrao da se to podrazumeva, sada nije bio spreman za tu žrtvu.
Razgovarali smo da li je ta žrtva nužna, i da li se nešto njome postiže. U sebi sam govorila: Beži od te teme, ti moraš da obaviš posao, nemaš pravo na sentimentalnost, nije te narod za to birao, radi svoj posao. Sve je to on prepoznao u meni, ta sukobljavanja, i zaigrao je general na tu kartu, ali i da me zaplaši. Razgovarali smo u prizemnoj baraci, i kroz prozor su dopirala i pravo uperena u mene, svetla kola koja su dolazila i odlazila. Mislim da je to sve bilo inscenirano. Tražila sam da ovo saopštim i prisutnim članovima GŠ. Nekoliko njih je ušlo i posle mog saopštenja, Mladić je ćutao, a oni su govorili i iznosili su iste argumente kojima se pobija nužnost ostavke. Jedan general je, govoreći, zaplakao, a ja se sve vreme borim da se to ne desi meni. Isto nas boli - nepravda, i mene koja tražim ostavku, i njih, koji je smatraju nepotrebnom.
Mladić je na tren izašao i čujem kako nekome objašnjava: - Došli su sami, provereno je. Čula sam ja to. Kada je ušao reče da na Palama traže predsednicu i da niko ne zna gde sam. Bio je začuđen i zadivljen, a ja sam mu samo dodala: - Pa, generale, to sam vam ja i rekla.
Posle toga prestali su reflektori i zastrašivanja, a nas dvoje smo nastavili razgovor, bez prisustva drugih, do posle pola noći.
Uzeo je papir koji sam donela - tekst ostavke. Ne sećam se da je išta menjao, potpisao ga i rekao: - Da je u pitanju jedan od njih dvojice (misli na Radovana i Momu), ovo nikada ne bih potpisao, ali pošto ste vi u pitanju, ja ću to da učinim.
Potpisao je.
Pozdravili smo se i, koliko se sećam, to je bio naš poslednji susret. Često mislim šta bismo danas, kada bi se sreli, rekli jedno drugom?
Sve što je kasnije došlo, manje je bilo bolno. Ovo je bilo moje predsedničko vatreno krštenje. Vratila sam se na Pale, te noći nisam mogla da zaspim. Previše za jedan dan i previše za početak.
Sutradan je održana sednica VSO, ona koja je zakazivana već dva puta. Došao je načelnik GŠ, ovlašten da zamenjuje komandanta do postavljenja novog. Pročitana je i ostavka generala Mladića. Radovan i Momo bili su iznenađeni i povređeni. Iznenađeni da je lako išlo sa ostavkom, povređeni što ja nešto preduzimam i to uspešno, bez prethodnih konsultacija sa njima.
Ovo je bio samo početak moga angažovanja oko Vojske. Sledeće, ništa manje teško, ali ne bolno, jeste imenovanje novog komandanta GŠ. Nadala sam se da će neko od generala iz GŠ doći u obzir ili neki general koji mi je poznat. Međutim, ništa od toga. Niko od njih nije želeo da sedne na Mladićevo mesto. To mi je stvaralo nove probleme. Ali i danas, sećajući se tih događaja iz zime 1996/1997, osećam isto zadovoljstvo što niko od njegovih saradnika nije želeo da tada, neposredno posle njegove ostavke, bude njegov naslednik. I sa imenovanjem novog komandanta GŠ Mladić je ostao unikatan, neponovljiv, nezamenljiv, i tako treba i da ostane.
Uvek sam se divila Greti Garbo, čuvenoj švedskoj glumici, koja se povukla sa filma kada je bila na vrhuncu svoje slave, željena i voljena od publike, i kojoj, posle decenija njenog povlačenja, nema supstitucije. Tako će i naš general Mladić ostati kao takav upamćen. Drago mi je što sam ja imala neku ulogu u svemu tome, što sam mu pomogla da se dostojanstveno povuče. Da to nije tada učinio, sigurno bi ubrzo stigao zahtev od UN - sa pritiscima i ponižavanjima.
Kogod dođe na njegovo mesto, ne može da ga zameni, ali ni vojska više nema tu ulogu koju je imala u ratu. Bilo bi mnogo zahteva od UN koji bi morali da se ispune. To ne bi odgovaralo Mladiću.
Posle pozicije ratnog komandanta, svaka druga bi ga unizila.

DVA KANDIDATA
OD dva kandidata za prvog generala VRS, a to su bili pukovnici Josipović i Čolić, Vrhovni savet odbrane odlučio se za pukovnika Čolića. Radovan je predsedavao toj sednici. Zahtevao je da vodi sve sednice VSO. Ipak nije prošao Josipović, njegov kandidat. Karadžić je imao ambicije ne samo da se bavi ekonomijom, kako je više puta ponavljao, nego i da ovlada Vojskom. On bi zajedno sa Josipovićem, brzo od Vojske napravio hajdučiju. Do mene su došle i neke preporuke za Peru Čolića iz Krajine, a bilo je i komentara da sam njegovim izborom unizila VRS. Posle svega što se tada dešavalo, a i kasnije, mogu da kažem: moralo je tako da bude. Nismo imali ni mnogo vremena, bile su najavljene vojne vežbe, ali i 12. maja je proslava dana naše vojske. U međuvremenu, morala sam da smirujem neke uspaničene, preplašene, ali i neke zlonamerne među oficirima i da objasnim da vojska nije ničije privatno vlasništvo, to je državna institucija, a ne stranačka vojska. To sam sve morala dobro da utvrdim sa njima u narednih mesec-dva.

EKSKLUZIVNO
BIVŠI predsednik RS Biljana Plavšić napisala je u švedskom zatvoru drugi deo svoje knjige "Svedočim", u kojoj govori o događajima od početka 1993. do njenog odlaska u Hag. Iz ove knjige, koju uskoro objavljuje banjalučki TRIO PRINT, "Novosti" ekskluzivno prenose najzanimljivije delove.

(NASTAVLjA SE)