Harač za gazdaricu

DAN posle sednice Skupštine RS, našla sam se sa predsednikom Ustavnog suda. Zamislite to, on ne sme da dođe kod predsednika, nego je predložio da se kao slučajno sretnemo na putu kojim se ja vraćam u motel, gde sam odsedala na Palama. U prolazu on ulazi u kola. Htedoh da ga pitam šta to znači? Ko je okupirao Pale? Ko provodi teror nad ljudima? Slobodno sam mogla da pitam, ko ljude bije i ubija na Palama? Nisam stigla da ga pitam jer je predsednik Ustavnog suda, ulazeći u kola, jednom rečenicom odgovorio: “Neka vas ništa ne čudi, ovo je vreme Kominterne.” Ovo je bio tačan odgovor na sva moja pitanja. Naslućivala sam ko je Staljin, ali njegova sledeća rečenica potvrdi moju pretpostavku: "Obrvan sigurno već zna da sam ušao u vaša kola."
Predsednik Ustavnog suda, profesor univerziteta, dr Gašo Mijanović, plaši se Obrvana, tj. Momčila Krajišnika, i to ne bez razloga, nego sa mnogo opravdanja. Pale, ali i šira okolina, živi u strahu od te Kominterne kojoj pripada i Radovan.
Momo i Radovan, drugovi sa kriminalnom prošlošću, ali i sadašnjošću, politički i finansijski moćni, “najbolji Srbi”, evo žare i pale, odlučuju o životima, o sudbinama ljudi, kao nekad Kominterna - Informbiro, kao što to reče profesor. Iz razgovora sa njim saznala sam da ne biraju metode, sve su im na raspolaganju, da se postigne cilj, tj. da narod zna ko je gazda u Republici Srpskoj. Mislim da je i zato ušao u kola da mi to saopšti, ko veli: “Za pametnog dosta.” Hvala mu.
Kada sam stigla u motel zatekla sam poruku iz OHR-a (Biltova kancelarija) da njihov helikopter leti za Banjaluku i nude da me povedu. Prihvatila sam ponudu. Bila sam umorna, a vožnja od pet i više časova do Banjaluke je iscrpljujuća. Nekoliko meseci kasnije sam saznala, ali i pročitala iz Biltove knjige “Put mira”, da je OHR imao informaciju o mojoj likvidaciji od starne Kominterne, na putu do Banjaluke. Bio je to početak marta 1997.
Odmah iza izbora, u jesen 1996, tražila sam od ministra finansija da me sedmično obaveštava o stanju budžeta. Još krajem 1996, nešto novca, ali nedovoljno, moglo se naći u državnoj kasi. Međutim, prva dva meseca 1997. kasa je prazna. Šta da radim? Mora se taj fenomen ispitati, jer ima mnogo pokazatelja da trgovina cveta. Često sam na tom našem jedinom putu koji povezuje zapadni i istočni deo, i ponekada je taj put zakrčen šleperima. Moju pažnju privlači samo kabasta roba, oblovina, građevinski materijal i cisterne sa naftom. Isto tako mi je jasno da se roba ne prebacuje sa istoka na zapad i obratno, roba prelazi granicu, pa da je samo od carine, budžet bi morao da se puni.
Negde potkraj meseca, čula sam da je tražena dozvola za sletanje helikoptera sa humanitarnom pomoći na aerodrom u Mahovljanima, koji još nije otvoren. Bile su urgencije i SFOR je dao odobrenje za sletanje. Kada su otvorili vrata, ispali su kartoni cigareta, a ne humanitarna pomoć neophodna za preživljavanje. Ispitan je ovaj slučaj kao još neki koji su otkriveni - zna se koje i čije preduzeće pod firmom humanitarne pomoći trguje cigaretama.
Već početkom 1997. bilo mi je poznato šta se dešava sa građevinskim materijalom koji Srbija daje za izgradnju izbegličkih kuća. Ta pomoć je dogovorena još na onom sastanku kod Miloševića, odmah posle potpisivanja mirovnog sporazuma. Od toga nije ni deset odsto dospelo onima kojima je namenjeno - izbeglicama. Umesto stambenih jedinica od 60 kvadratnih metara, pravljene su kuće od 200-400 kvadrata. Samo za porodicu Krajišnik napravljeno je oko deset, a možda i više kuća. Materijal je prodavan i u Federaciji po deset puta višoj ceni. Biznis je cvetao, a državna kasa beznadežno prazna. Nestala je i izbeglička nada da će ikada dobiti krov nad glavom. Iskorišćena je tj. zloupotrebljena je njihova tragedija, da rukovodstvo, čitaj: ratni profiteri, izgrade sebi kuće i još pri tome zarade. Samo su se punili džepovi i skladišta porodice Krajišnik. To je bilo zlatno doba Mominog materijalnog i političkog uzleta.
Iz tog vremena potiče priča o istinitom događaju: Krajišnik je imao intervju na TV u Banjaluci, bio je otvoren ekran i neko od gledalaca upita za njegovu imovinu, posebno za kuće. A on pred velikim TV auditorijumom prekrsti se i reče: “Ovoga mi časnog krsta, nekada nemam ni pet dinara da dam deci.” Sutradan na glavnim mestima u gradu postavili su kartonske kutije i natpise: “Udeli pet dinara za Momu.”
Ali nije samo Momo uključen u taj biznis sa Federacijom. Ima ih još. Ja sam se veoma zainteresovala za sve to, a izbegavala sam da se raspitujem okolo, nemam svoj lobi, nisam imala svoje doušnike, a morala sam da saznam istinu. Ja, koja imam pravo na informaciju, kao predsednik, ja ih ne dobijam, jer je ministar unutrašnjih poslova jedan od članova kriminalne ekipe. Ja moram naći načina da dođem do istine, odgovornost mi to nalaže, a i stanje u državnoj kasi je nula. Pričali su da je Karadžić u vreći držao novac, a delio ga mesečno po ministarstvima, ne prema potrebama, nego kako mu se koji ministar dopada. Kada sam to čula, a vele da nije šala, zamišljala sam Radovana kako sedi, sa jedne strane je vreća sa parama, a sa druge gusle, a on malo gusla, malo daje pare, prema svom ćeifu. Nije daleko od realnosti.
Kako rekoh, morala sam da saznam istinu. Da dođem do toga upotrebila sam jedan način koji sam od detinjstva koristila, a verovatno i odgovara mojoj prirodi. Pitam one koji su uključeni u takve situacije, o kojima hoću više da saznam. Tako i u ovom slučaju, sve o mafijaškim, švercerskim poslovima, saznala sam od najkompetentnijih operativaca, premijera Kličkovića, ministra unutrašnjih poslova Kijca i Dragiše Mihića, šefa državne bezbednosti (DB). Ovde ću ukratko da ispričam moje razgovore sa njima i šta sam od njih saznala.
Da počnem od premijera, jer on i po hijerarhiji zaslužuje i u ovom slučaju prvo mesto. Kada sam mu samo naznačila temu razgovora, odmah je pristao, ali pod uslovom da on odabere mesto i vreme. Bio je ekspeditivan. Jedan čovek je došao u moj kabinet i rekao da će me on odvesti na mesto gde ću se naći sa Kličkovićem. To je u Banskom dvoru, gde je i moj kabinet. Čovek otključava vrata galerije na prvom spratu. Centralna prostorija galerije je mesto sastanka i na sredini te velike prostorije za ovu priliku uneli su jedan mali, najjednostavniji sto i takve dve stolice (ne znam gde nađoše ovu “garnituru” u onoj zgradi). Čekajući Kličkovića dva-tri minuta, posmatram garnituru koja mi liči na one isledničke iz 19. veka. Pretpostavila sam da će premijer govoriti bez zadrške. Sve je na to ukazivalo.
Ja sam za njega imala samo jedno pitanje, a tiče se završnog dela “projekta građevinskog materijala”. Došla sam na ovaj sastanak sa određenim predznanjem iz ove materije. Već sam imala fotografije koje prikazuju kako se menjaju tablice na kamionima pre ulaska na teritoriju Federacije, što je Kličković potvrdio. Postoji torba u kojoj se iznose devize za prodati građevinski materijal. A ko prenosi na našu teritoriju torbu, pitam premijera. "Čovek iz IPTF-a (međunarodna policija) koji je uključen u ovu rabotu i dobro plaćen. Na našoj teritoriji čekaju kola koja odvoze pare." “Gde, Kličkoviću?” “Kod gazdarice!” Ja sam bila zapanjena, znala sam da imamo dvojicu gazda, ali nisam znala da imamo “gazdaricu”. “Gojko, ko je gazdarica?” “Pa, Ljilja Karadžić.” Kada sam čula reč “gazdarica” nisam se iznenadila jer ta se osoba odavno bavi sumnjivim poslovima. Premijer je očito bio iziritiran i povređen nekim njenim postupkom i nije je štedeo, opisujući jedan skorašnji događaj. On ga je tako zorno opisao da sam mogla sebi i da predstavim za mene na neki način i komičnu situaciju. Kličković nastavlja: “Ona je opasna, ljuta, ako nije po njenom, u stanju je svašta da učini”, i opisuje scenu kada su joj doneli torbu sa parama: ona sedi, puši i broji nemačke marke koje su istrešene iz torbe na “gazdaričin” sto. Treba da bude četiri stotine hiljada. Ona konstatuje manjak od dvadeset hiljada. Broji još jednom, nedostaje dvadeset hiljada.
Neko je od granice do “gazdarice” uzeo te pare. Ona se nervira, traži pare, i veli Kličković: “Traži novac da se vrati, ljuta je kao da ih je ona zaradila, vrišti, ljudi su mislili da će se strop srušiti.” Neko je iz dvorišta javio Radovanu i on spasava situaciju, javlja Ljilji da je on uzeo te pare, kada su prethodno ljudi svratili kod njega. Znači, kod “gazdarice” Ljilje Karadžić završavaju pare od prodatog građevinskog materijala koji je namenjen izbeglicama. Kličković objašnjava da on nije u to uključen nego “njih dvojica upravljaju tim poslom.” Bila sam mu zahvalna za ovu informaciju kao i još jednu, ništa manje važnu, a radi se o Telekomu Republike Srpske.

KANDIDAT ZA SVECA
KADA bi me pitali šta bih izdvojila kao najveći, najjači argument protiv Mome i Radovana, šta je, po mom mišljenju, najveći njihov greh, rekla bih upravo to što su naređivali tužiocima i sudijama i uvlačili mlade ljude u kriminal. To je preuzeto iz bivšeg režima, ali tu ima i nečega podsvesnog što ih je gonilo da tako postupaju. Oni su ti koji su se pre rata sukobili sa zakonom zbog kriminalnog delovanja. Sada kada su moćni, nastavljaju isti posao u ogromnim razmerama, a profesije tužioca i sudije dovode u zavisan položaj u odnosu na kriminalce.
Pišući o ovome, ali ne samo sada, nego i u mnogim prilikama, razmišljam o razgovoru sa jednim mladim čovekom, ostao je delimično bez jedne noge za vreme rata. Došao je u Beograd iz Krajine, da se vidimo za vreme mog privremenog boravka na slobodi. Bilo je leto 2002. Pita me: “Da li je moguće da takav čovek kao što je Radovan Karadžić, bude proglašen svecem?” To se može zaključiti prema izjavama nekih crkvenih velikodostojnika. I on nastavlja: “Znate kada bi se tako nešto desilo, doveo bih u pitanje sve naše svece i mučenike kojima se klanjamo i u svojim molitvama prizivamo.” Delim njegovo mišljenje, ali sam ipak rekla da je to nemoguće i pomislih kakvo bi to žitije Radovanovo bilo. Ali kada čujem, tu i tamo, neke izjave, prekrstim se i pomislim neka Bog čuva našu crkvu, a nekima i pamet.

(NASTAVLjA SE)