Smrt Nikole Koljevića

POSLE vanrednih izbora 1997. srela sam se sa Kalinićem. Čovek pripada paljanskom lobiju, ali sam od njega često saznavala šta rade i šta mi novo pripremaju. Reče Kalinić: “Znaš da dobro izgledaš, iako ti Rašo (Radovan) proriče skoru smrt.” I dodao je da je svake večeri kod njega u kabinetu skup - poselo. Ko je na Palama, ode na to selo, Rašo uključi TV, a na ekranu ja. On im, kao psihijatar, tumači da je evidentno moje propadanje i upozorava ih da obrate pažnju na moje oči - na zenice - on po tome zna koliku dozu droge dnevno primam. Zato sam i angažovala za šefa kabineta lekara - dr Miloša Pricu, da me drogira.
Prema mišljenju psihijatra za od sedam do deset dana videće se značajno propadanje. Tako je on to nastavljao kroz tri, četiri meseca i već sam, po njegovim prognozama, trebalo da budem jednom nogom u grobu, kako to skoro reče njegova supruga. Usudio se Kalinić da Radovanu kaže: - Rašo, ona je u dobroj kondiciji, danas je bila u Brčkom, pa helikopterom odletela u Trebinje i naveče je bio miting u Dubici i ja ne vidim ni najmanje promene, pa i ja sam lekar.
Ali, Rašo se ne predaje i veli da postoji neki novi način uzimanja droge, prilikom toga se organizam ponaša upravo tako i onda odjedanput nastupi smrt. Nije znao Kalinić da njegov Rašo ima i dodatna znanja iz Indije, iz onog vremena kada je pripadao sekti i okupljao sebi slične na neke seanse u prirodi. Da o tome više ne govorim, ali ima ljudi koji ga poznaju i iz tog vremena, kada je učestvovao u nekim posebnim ritualima. Ta noćna sela kod Raše, gde su se svi okupljali, svi oni koji se plaše Groma. Tako su me zvali, podsećaju me, prema opisu, na ona koja je upražnjavao kao pripadnik sekte.
Nekada su prilikom takvih psihoanaliza prisustvovali neki od senatora i to oni pesnici i pisci, umetničke duše u čijem je krvotoku pola krvi a pola alkohola, pa u naletu inspiracije, Momo Kapor pojačava stvar: “Njoj su Amerikanci ugradili čip u mozak”. A Smilja Avramov priča o “jadnoj predsednici koja se drogira.” To je ona drugarica koja je srpskog seljaka posle 1945. terala u zadruge, a ako neće, onda u zatvor. To je ona drugarica u kožnom kaputu.
Još mi je Kalinić rekao da su se plašili da ću ih ja sve pohapsiti. Dolaze do takvih zaključaka polazeći od sebe, jer oni bi to učinili, oni bi i ubili. Pokušali su, ali Bog ne dade.
Krajišnik se nije mirio sa činjenicom da više nije gazda broj jedan u Republici Srpskoj, a bio je to za vreme rata. On je zaista bio najmoćniji politički, ali i materijalno. Čovek njegovog kova kada gubi na tom planu, postaje opasan. Ja sam to dobro osetila jer je smatrao da mu ja stojim na putu ostvarenja njegovih planova. Ali, on je opasan i zbog nečeg drugog. Imao je ambicije da, pored bavljenja nezakonitim poslovima, pored velikog bogatstva do kojeg je došao za vreme rata, pored trgovine sa neprijateljem, pored prisvajanja i trgovine građevinskim materijalom namenjenog izbeglicama, i moglo bi se nabrajati u nedogled, da se predstavi i da ljudi imaju mišljenje o njemu kao o duboko religioznoj osobi, pravom pravoslavcu i Srbinu.
On se u tome ne zadovoljava prosečnim statusom, nego izuzetnim. Pa, kako da se spoji pravoslavlje i svetosavlje sa svim njegovim rabotama. Ali, on to hoće, to mora biti. Ako na toj relaciji postoji neka primedba, kao ono u Banjaluci: “Udelite pet dinara za Momu”, on bi hapsio, svetio se, ubijao. E, u tome je on jedinstven, što hoće i jedno i drugo, a očito da se to ni na svu silu, ne može postići i zato je on opasan. Tom čoveku sam se ja našla na putu. Mislim da ga ni pokojni Koljević nije mogao drugačije da opiše na onih 400-500 stranica, koje je Krajišnik tako besomučno tražio posle njegove smrti. Međutim, on ga je još bolje poznavao. Pa, bili su zajedno u mnogim situacijama gde mene nije bilo. Koljević je mnogo znao, i to ga je koštalo života, a ja mnogo manje. Samo što sam stajala na putu ostvarenja nekih Mominih planova i bila predmet Radovanove mržnje, zato je trebalo da nestanem.
Često su, naročito Krajišnik, pitali onako usput, da li neko piše nešto o tek prohujalom vremenu, neke memoare, da li zapisujemo događaje... Takva pitanja su bila dosta česta s obzirom na to da ja nisam bila stalno na Palama. Moj spontani odgovor je bio: Ne, ne pada mi na pamet da pišem o događajima koje teško preživljavam, jedva čekam da sve zaboravim.
Nikola je već uveliko pisao i sećam se da reče jednom da već ima oko tristo stranica, a drugi put spomenu više od četiri stotine, što pokazuje da se angažovao oko toga. Ovaj drugi put vidim da je Momo zabrinut. A zašto? Već duže vreme moglo se primetiti da Momo govori o istorijskom značaju događaja kroz koje prolazimo i oni koji u tome učestvuju biće deo istorije. Onakav kakav je temeljit u svojim poduhvatima, takav je bio i u izgrađivanju svoga lika kao istorijske ličnosti. Izreče se da već tada ima osam hiljada fotografija. I vidi se da na tome, na svom liku, ozbiljno radi. Angažovao je jednog čoveka koji je fotografisao aparatom i snimao kamerom sva kretanja i događaje u kojima učestvuje ova buduća istorijska ličnost.
Na pitanje: “Kako ste?”, uporno odgovara: “Kao Miloš Obrenović”. Već je jasno kakav imidž izgrađuje. Po svom lukavstvu, primakao mu se, a možda i po nečem drugom. Međutim, u istoriji ima pozitivnih i negativnih ličnosti. Naravno, on želi ono pozitivno mesto. Zna da Nikola puno zna. Bio je među njima na Palama, i njega su gurali na periferiju dogaćaja, ali on se ne da. Oni idu na pregovore, i ne obaveste ga, ali Nikola u Beogradu, na Surčinu, još pre njih, čeka kod aviona. Za to treba imati svoje obaveštajce, ali treba se i izložiti takvim poniženjima.
Skupljao je Nikola sve to u sebi, i kakav je dobar u pisanju, mislim da bi bilo interesantno čitati šta je on zapisao. Ne verujem da je u tim zapisima Momo među pozitivnima. A on, koji je tada odlučivao o životu i smrti, to ne može podneti. Koliko je on bio opsednut svojom veličinom! Da je verovatna moja pretpostavka govori i to kako je i posle Nikolinog “misterioznog samoubistva” tražio Nikoline zapise.
Bilo je tu i smešnih situacija, pa da ih i ovde zabeležim. Poslaće ti Momo jednu ženu, svog doušnika, da ga izveštava šta ljudi o njemu misle. Između ostalog, interesovalo ga je kakav utisak na ljude ostavlja njegova spoljašnost. A ona mu kaže: “Mnogi smatraju da vam treba depilator za tu obrvu.” Momo se dobro zamislio nad ovim problemom.
U slučaju Koljević, plan im je u potpunosti uspeo, ali u mom slučaju ne. Ostala sam, verovatno, zato da mogu da svedočim o događajima i ljudima u njima.
Šta mogu da kažem o životnoj završnici Nikole Koljevića?
U januaru 1997. objavljena je tužna vest da je preminuo Nikola Koljević, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, član Predsedništva BiH, član Predsedništva i potpredsednik Republike Srpske. Ova reč, “preminuo”, u slučaju Nikolinom, krije neku veliku tajnu koju je on sa sobom poneo na onaj svet i još mnogo pretpostavki nas koji smo posle njega ostali, koji smo sarađivali sa njim i zajedno prošli kroz jedan pretežak put naše istorije. Zato često, kada govorimo o ovom slučaju, o ovom gubitku, o smrti ovog čoveka, često se kaže: tragično preminuo, misteriozna smrt... Ima ih koji su mnogo određeniji u tim kvalifikacijama, oni vele: "radi se o samoubistvu" ili: "radi se o ubistvu". Četiri godine posle ovog događaja, rekla mi je Nikolina supruga da nikada nisu dobili službeni izveštaj uviđaja koji je tada učinjen.
Poslednji put videla sam Nikolu kod našeg mitropolita na slavi Sveti Nikola, 19. decembra 1996. Bio je sa suprugom Milicom. Iako sam ranije čula da je oslabio, svejedno sam se začudila jer nije bilo ni traga od onog živahnog čoveka koji je uvek bio raspoložen za razgovor. Bio je potišten. Milica mi objašnjava da je sada dobro, kakav je bio. Iz razgovora sam zaključila da je Milica neprestano sa njim, što mi je bilo drago, a i to je bila garancija da će se brzo oporaviti. Vrlo dobro sam zapamtila kada mi je rekao, ali sa nekim posebnim naglaskom: “Radovan me leči nekim tabletama.” A najviše vremena je provodio na Palama.
Od toga našeg susreta nije prošlo ni dve nedelje, javljaju mi da je Koljević pucao sebi u glavu i da je prenesen u bolnicu na Sokolac, a posle nekoliko dana na VMA. Radovan i Momo kažu: - Ubio se. Sve vreme bio je u besvesnom stanju. Otišla sam da ga obiđem, bio je u šok sobi. Tom prilikom lekar mi reče: “Da znate, gospođo Plavšić, dva metka ne može čovek sam sebi da upuca u glavu.” Pogledala sam Nikolu, bolje rečeno, samo zavoje i izašla. Ta rečenica nekada jače a nekada slabije, odzvanja mi u ušima i često je povezujem sa nekim sličnim događajima koji će se tek desiti, posebno sa onim što se meni desilo 29. juna iste godine.
Kasnije su mi pričali kako je Nikola noću hodao i govorio: “Ubiće mi decu” i to ponavljao više puta u poslednjih mesec dana pred smrt. I o tome sam često razmišljala, naročito iza one Radovanove pretnje upućene meni i sinu moga brata. A Nikolina rečenica: “Radovan me leči nekim tabletama” veže se na ono što je meni rečeno na našoj granici, u noći 29. juna: “Na Pale, na lečenje.” Samo nije rečeno ko treba da me leči. Kada sam to čula, sve sam povezala, sećajući se Nikole.
Nikola Koljević sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci, u gradu svog detinjstva i svoje mladosti, u gradu koji se ponosi svojim Nikolom.
Kada je obavljena sahrana i svet se već polako razilazio, prilikom prolaska Krajišnika koji je prisustvovao sahrani, čuli su se za njim povici: “Ubico, ubico.”
Iako me od ovog događaja deli osam godina, nije mi lako o ovome da pišem. Više bih volela da je ovo, i mnogo čega drugog ružnog, iščezlo iz moga sećanja. Ali, nije. Nažalost, prisutno je do detalja i ja o ovome, kao i o svemu drugom, moram da govorim. Bilo bi neljudski prećutati. Postavljam pitanje: Šta bi pokazala istraga o samoubistvu Nikole Koljevića? Ali, sa kojim tužiocima i sa kojim sudijama? To je naša bolna tačka, ne samo tada, nego sve do današnjih dana.


DUBOK DžEP
DEFINITIVNO je da je Krajišnik želeo da bude predsednik Republike Srpske. Šta bi bilo sa Republikom Srpskom? Zar njemu da je predam, onaj dragulj nad kojim bdimo, za koju su pale tolike žrtve. Pola njih, palih boraca, zvali su ga: “Onaj obrvan", “onaj lopov”. Bio je u više od deset upravnih odbora najznačajnijih preduzeća i samo je čekao privatizaciju da jedno po jedno stavi u svoj džep.

EKSKLUZIVNO

BIVŠI predsednik RS Biljana Plavšić napisala je u švedskom zatvoru drugi deo svoje knjige "Svedočim", u kojoj govori o događajima od početka 1993. do njenog odlaska u Hag. Iz ove knjige, koju uskoro objavljuje banjalučki TRIO PRINT, "Novosti" ekskluzivno prenose najzanimljivije delove.

(K r a j)