Ponuda Kremlju

Piše: Džon KOLMAN

ČIM je NATO dobio Rapaportov izveštaj Rimskog kluba o profilisanju NASA, Komitet 300 je odmah zatražio akciju. Izaslanici Rimskog kluba u NATO zaduženi za hitnu akciju NASA bili su Harland Klivlend, Džozef Slejter, Klajborn K. Pel, Volter J. Levi, Džordž Mekgi, Vilijam Vots, Robert Štraus-Hjup (američki izaslanik pri NATO) i Donald Leš. Odbor za nauku i tehnologiju Severnoatlantske skupštine i Institut za istraživanje spoljne politike organizovali su sastanak. Nazvali su ga "Konferencija o transatlantskoj neravnoteži i saradnji" i održan je na raskošnom imanju engleske kraljice Elizabete u Duvilu, u Francuskoj.

Osnovna svrha i namera konferencije u Duvilu bila je da se zaustavi tehnološki i industrijski razvoj SAD. Konferencija je rezultirala dvema knjigama, od kojih se ovde spominje jedna, Bžežinskog, pod naslovom "Tehnotronska era". Drugu knjigu je napisao Aurelio Peci, predsedavajući Konferencije, pod naslovom "Put u ponor".

Peci se uveliko slaže sa Bžežinskim, ali je dodao da će u budućnosti nastati rasulo na svetu ne bude li tim svetom upravljala svetska vlada. U tom smislu Peci je insistirao da se Sovjetskom Savezu ponudi "spajanje sa NATO", po kojem bi Sovjetski Savez, u svetskoj vladi, bio jednakopravan partner Sjedinjenim Državama. Obe zemlje bi bile odgovorne za buduće "upravljanje krizama i globalno planiranje". Rimski klub je svoj prvi "ugovor o globalnom planiranju" poverio Institutu za tehnologiju Masačusets, jednoj od najvažnijih naučnih instituciji Komiteta 300. Za projekat su bili zaduženi Džej Forestor i Denis Medous.

O čemu je bilo reči u njihovom izveštaju? U osnovnim postavkama se nije razlikovao od onoga što su propovedali Maltus i Fon Hajek. Naime, što se tiče starog pitanja o tome da nema dovoljno prirodnih bogatstava, Forester-Medousov izveštaj je bio prava prevara. Ono što u izveštaju nije stajalo bila je činjenica da će čovekov dokazani inventivni genij najverovatnije pronaći način da se "prevlada" nestašica. Fuzijska energija, taj smrtni neprijatelj Komiteta 300, mogla bi da se primeni za stvaranje prirodnih bogatstava. Na primer, fuzijskom bakljom bi moglo da se iz jedne četvrtine milje običnog kamena dobije dovoljno aluminijuma za naše četvorogodišnje potrebe.

PECI je neumorno propovedao protiv države-nacije i o tome koliko je ona pogubna za napredak čovečanstva. Zagovarao je "kolektivnu odgovornost". Nacionalizam je kao čovekov rak bio tema na nekoliko njegovih važnih govora. Godine 1977, njegov bliski prijatelj Ervin Lazlo napisao je knjigu sličnog sadržaja, pod naslovom "Ciljevi čovečanstva", koja je postala ključno štivo Rimskog kluba. Ceo taj rad je jedan žučljiv napad na industrijski razvoj i na urbani razvitak. Svih tih godina Kisindžer je kao osoba za vezu bio u tesnom kontaktu s Moskvom, kao predstavnik Kraljevskog instituta za međunarodne odnose. Pisane radove o "globalnom oblikovanju" sveta redovno je razmenjivao sa svojim prijateljima u Kremlju.

Što se tiče zemalja trećeg sveta, jedan od članova Rimskog kluba, Harland Klivlend, pripremio je izveštaj koji je dostigao vrhunac cinizma. U to vreme Klivlend je bio američki predstavnik u NATO. Ukratko, zemlje trećeg sveta, po tom izveštaju, trebalo bi same da odluče koji će narodi ili delovi naroda da budu eliminisani. Kao što je Peci kasnije napisao (na temelju Klivlendovog izveštaja):

"Narušen sukobljenim politikama triju najvećih zemalja i blokova, delimično grubo sklepan, postojeći međunarodni ekonomski poredak vidno puca po rubovima... Mogućnost potrebe pribegavanja odabiru - odluci ko mora da opstane - uistinu je vrlo surova. Ali, ako događaji, nažalost, dovedu do takvog kritičnog stanja, pravo na odlučivanje ne može se prepustiti samo nekolicini država, jer bi time one dobile zlokobnu moć nad životom gladnih na svetu".


ISKUSTVO AFRIKE

POLITIKA Komiteta 300 o namernom izgladnjavanju afričkih naroda, do smrti, dokazana je i u podsaharskim državama. To je bio cinizam najgore vrste, jer je Komitet 300 već ovlastio sebe za donošenje odluka o životu i smrti, i Peci je to znao. To je pokazao u svojoj ranije izdatoj knjizi "Granice rasta". Odbacio je potpuno razvoj industrije i poljoprivrede i umesto toga izneo zahtev da ceo svet potpadne pod jedno koordinacijsko veće, i to pod Rimski klub i njegove institucije u NATO, tj. svetsku vladu.