Kuluk kao sloboda

Piše: dr Predrag Ilić

KAD su u pitanju sveštenici srpske nacionalnosti koji su bili zatočenici "Dahaua", interesantno je napomenuti da su tamo dospela najpre dva Lužička Srbina iz okoline Budišina (Srpske Lužice, Nemačka). Prvi je bio dr Beno Šolta, katolički sveštenik, rođen 16. oktobra 1891. godine. Šnabel ga vodi kao Jugoslovena. U "Dahau" je doveden 15. januara 1941. godine i nosio je broj 24.377. Dočekao je oslobođenje logora. Pominjući ga, Bezić je zabeležio da mu se Beno žalio kako je pod nacistima morao da se potpisuje kao Šolce, što mu je veoma teško padalo.
Posle Šolte u "Dahau" je doveden, 4. aprla 1941. godine, i Jan Cejž, takođe katolički sveštenik, rođen 19. decembra 1883. godine, u Votrovcu (Srpske Lužice), biskupija Majsen. On je bio uhapšen još 12. decembra 1940. godine i do dovođenja u "Dahau", bio je u zatvoru u Drezdenu. I on je dočekao oslobođenje "Dahaua".
Među zatočenicima "Dahaua" našao se kasnije još jedan Lužički Srbin. Bio je to Alojz Andricki, takođe katolički sveštenik, iz majsenske biskupije, rođen 2. jula 1914. godine. Šnabel ga je evidentirao kao Nemca, zabeleživši da je uhapšen 21. januara 1941. godine, i da je u "Dahau" doveden 3. februara 1943. godine. U tom logoru je nosio broj 27.829. Ovaj Lužički Srbin nije, nažalost, dočekao oslobođenje "Dahaua" i kraj Drugog svetskog rata. Umro je 3. marta 1943, kako izgleda, od tifusa.
Prvi tekst na srpskohvatskom jeziku o sveštenicima - logorašima "Dahaua", sa posebnim osvrtom na sveštenike srpske nacionalnosti, tj. sveštenike Srpske pravoslavne crkve, objavio je Branko Đorđević, bivši činovnik Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, koji je i sam bio logoraš "Dahaua" (i "Mauthauzena"). Njega su nacisti svrstavali u sveštenike, iako to on, istini za volju, nije bio. Evo šta on, između ostalog, piše još rane 1945. godine:
"U dnevnim listovima čitali smo, i svakako ćemo još čitati, kakve su patnje i muke preživeli internirci raznih nacija u zloglasnom koncentracionom logoru `Dahau`... Iako su i sveštenici raznih veroispovesti i nacija, koji su u lageru bili kao politički krivci, prepatili i mučili se kao i svi ostali internirci, ipak ću o njima specijalno napisati nekoliko reči i izneti kratku statistiku, iz koje će se videti, koliko je sveštenika prošlo kroz logor `Dahau` i koliko ih je preživelo i sačekalo oslobođenje. Neobično hrabri i odvažni američki vojnici oslobodili su nas na Cveti 29. aprila 1945. god., u 5 časova posle podne."
PRE početka ovog velikog i strašnog rata u koncentracionom logoru "Dahau" nalazili su se samo sveštenici iz Nemačkog Rajha, koji se nisu slagali sa postojećim režimom u Nemačkoj, dok su početkom rata tamo počeli dovoditi... i sveštenike drugih nacija. Pvo su došli Poljaci, koji su u najvećem broju i postradali, a za njima i druge nacije. U prvo vreme, do 1943. godine, sveštenici su živeli pod vrlo teškim uslovima, jer su, pored raznih teških poslova u samom logoru, slati sa raznim transportima i van logora, na najteže radove, pa su tako mnogi i izgubili živote, dok su se neki vraćali kao invalidi, najčešće bez ruke ili bez noge; a biti invalid u "Dahauu" nije bilo nimalo zavidno.
Godine 1943. svakako nečijom intervencijom, stanje se u nekoliko popravilo. Došla je naredba da se sveštenici svih nacija i veroispovesti grupišu u logoru `Dahau`, u posebne blokove (barake) i da se ubuduće ne šalju sa raznim transportima, već da se upotrebe isključivo za poslove u logoru. Od tada oni su radili na logorskom poljskom imanju (Plantaža), u baštama, u logorskim fabrikama, raznim radionicama, magacinima, kuhinjama, bolnici. Svi su morali raditi bez obzira na to da li je neko episkop, ili je tek dobio prvi čin u svojoj crkvi. Bilo je sveštenika i od 80 godina starosti, pa su i oni morali da rade, naravno lakše pslove u samom boku (domaći rad).

PRAVOSLAVCI

REŽIM koji je važio za sve internirce važio je i za sveštenike (logorska disciplina, rad, stan, hrana, odelo i dr.). Izuzetak je učinjen prema Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Gavrilu, Njegovom preosveštenstvu episkopu Nikolaju i jednom francuskom arcibiskupu... Svi ostali sveštenici, i viši i niži, bili su grupisani u dva bloka... Oba bloka imali su sedam soba za stanovanje sveštenika. Jedna soba iz 26. bloka služila je kao kapela, u kojoj su po redu služili sveštenici svih veroispovesti, naravno u vremenu kada se nije radilo, pošto je kapela u radnim danima bila radionica, u kojoj su iznemogli i stariji sveštenici šili dugmeta i otvarali rupice na šatorskim krilima. U kapeli su pravoslavni služili vrlo retko, jer starešinama nisu bili po volji, pošto su po njihovom shvatanju svi pravoslavci partizani. Odnos među sveštenicima raznih veroispovesti bio je dosta snošljiv i drugarski.