Batine do granica

Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić

PREMA zapisniku o nastavku saslušanja “okrivljenog Božidara Bećarevića, sa generalijama kao na zapisniku od 7. 6. 1949. godine, sastavljeno na dan 11. 6. 1949. god. u kancelariji UDB”, islednik je pitao:
"Da li je redovno praktikovana tuča kod svih onih slučajeva gde se na drugi način nije moglo doći do materijalne istine?"
“Nije redovno primenjivana. Ako je bilo dovoljnih dokaza o delatnosti uhapšenika koja se kosila za zakonom tj. ako je bilo kompromitujućeg materijala, spisa, zaplenjenog oružja, verodostojnih iskaza svedoka i saučesnika - onda se nije smela primeniti tuča. Ne isključujem mogućnost da su pojedina lica kršila ovo naređenje, a to su konkretno činili više puta Ristanović (Bojan), Jokanović (Dušan), naročito Kosmajac (Đorđe) i Miloradović (Živadin). No, ukoliko se ticalo lica - rukovodilaca partijskih organizacija, čiji je rad “nadole” bio utvđen preko lica kojima je on rukovodio, dok rad i veze “nagore” prema višim partijskim forumima na taj način nije mogao biti otkriven, onda se i tu primenjivala tuča da bi se došlo do materijalne istine, ali ne opet uvek i redovno”, odgovorio je Bećarević.
"Po vašem mišljenju, koliko je procenata vaših uhapšenika tučeno i zlostavljano pri isleđivanju, bilo od vas ili vaših organa?"
“...Ako uzmem za osnovu martovsku grupu iz 1942. godine, u kojoj je uhapšeno oko 140 lica i koja je poznata pod imenom “MK - 1942” (Jelena Ćetković i Pera Ristić) onda bi se moglo reći da je tuča primenjivana u 10 odsto slučajeva. Ali, ako se uzme skojevska grupa iz leta 1942. godine, poznata pod imenom “Srednjiškolski sektor Skoja” (Dobroslovac, Mokranjac, Pajević, Žuržul, Slavka Petrović, Tioslav Velimirović, Škerović i dr.) onda je ovaj procenat znatno manji, tako da ne bi iznosti ni polovinu gornjeg. Ako su to bili važniji slučajevi onda sam stvar uzimao ja u svoje ruke i ukoliko ne bih svom svojom umešnošću uspeo da stvar razjasnim odobravao sam da se tuča primeni, ili sam je ja sam primenio.”
"Sećate li se konkretno slučajeva u kojima ste vi primenili tuču?"
“Sećam se, na primer, slučaja Dušana Grubača, Pere Ristića, Slavke Anaf, Jovana Đorđevića, Svetislava Kanačkog, Vere Miletić, Vasilija Buhe, i tako dalje.”
"Kako i na koji način je primenjivana tuča nad uhapšenim u toku okupacije? Jeste li imali naročito pripremljena sredstva za tuču?"
“... Kada je tuča primenjivana, onda je to bilo šamaranje po licu, udaranje korbačem po dlanovima, debelom mesu ili tabanima. Tuklo se, prema tome, šamarima ili korbačom poznatim pod imenom `žila`, a bilo je i udaranja gumenim pendrekom. Kad se tuklo po tabanima onda je uhapšenik ležao na patosu, pa je u tim prilikama bilo slučajeva da su mu noge bile vezane, a možda i ruke”, odgovarao je Bećarević.
"Do koje mere je tuča upotrebljavana i da li je tu postojalo nekih granica kada se sa tučom moralo prestati?"
“Tuča nije smela da psihološki onesposobi lice za istragu, što znači da je imala neke granice, i nikako nije smela da dovede do ozbiljnijih, težih i naročito trajnih psihičkih ili fizičkih posledica. U tom pogledu je postojala direktiva...”, navodi Bećarević.
ISLEDNIK je pitao da li je zbog zlostavljanja bilo i smrtnih slučajeva, a Bećarević, između ostalog, kaže da se njemu takav slučaj nije dogodio, niti mu “je u znanju koji drugi smrtni slučaj pod batinama”.
I u izjavi, koju “Novosti” ekskluzivno objavljuju, Bećarević se bavi mučenjem zatvorenika.
“Ali ne može da se govori da su te mere bile uvedene u praksu radi sadističkih zadovoljenja ili sa ciljem fizičkog uništenja zatvorenika, već isključivo kao nužna i neophodna mera za istragu nad članovima jedne revolucionarne organizacije, komunističke, u toku građanskog rata, u periodu revolucije, kada članovi te organizacije isto tako upotrebljavaju sve mere u borbi s protivnikom. To je jedan nužan, nepisan zakon revolucije”, navodi Bećarević.
Bećarević, demantuje pisanje štampe KPJ u vreme rata.
“Dalje, na primer objavljeno je kroz partijsku štampu i dnevnike, i to je ostalo kao istorijski dokument, da su Đura Strugar, Vukica Mitrović i Miloš Matijević izdahnuli pod batinama, a da nisu ni reči izustili. Danas se može utvrditi da je to netačno, jer su ova lica upućena u logori odatle odvedena na streljanje posle dužeg vremena. Slučaj Mile Dimić, glumice, za koju se slično tvrdi nije mi uopšte poznat, kao ni to da je bila u zatvoru, a Janko Lisjak i drugarica Voje Vučkovića o kojima se isto govori uhapšeni su u mojem odsustvu iz Beograda. Međutim, poznato mi je da je Lisjak preko jednog omladinca poručio Gestapou da ga preuzme kao hrvatskog državljanina, koje nismo imali prava hapsiti i Dragi Jovanović je naredio da bude pre streljan, da ga Gestapo ne preuzme. Za drugaricu Voje Vučkovića mi je rečeno da su je Nemci preuzeli kao italijansku državljanku, koju nismo imali prava da hapsimo, dok je njen brat pušten po naređenju Dragog Jovanovića...”, navodi Bećarević u referatu.


IZDRžALI BEZ REčI
“BILO je slučajeva da uhapšenik, pošto oseti da može da izdrži batine (koje imaju određenu granicu), odbija da ma šta prizna, pa je ovo iskustvo upućivalo da se strogo vodi računa o tom momentu. Konkretno, Marijana Gregoran, član PK Skoja, bila je počela da priznaje posle suočenja, ali referent nije bio zadovoljan tokom i primenio je batine. Kada je videla da može izdržati, ona je odbijala da ma šta dalje prizna, čak je porekla i ono što je bila priznala na suočenju. Sličan primer bio je sa Olgom Milutinović i njenom drugaricom, članovima OK Kraljevo, koje pet meseci nisu ništa priznale, pošto su kod kraljevačke policije osetile da mogu izdržati batine, razume se samo zato što one imaju granicu. Najzad su posle pet meseci priznale rad bez primene batina, dakle pošto su se uverile u besmislenost ćutanja”, piše Bećarević u izjavi.
(NASTAVLjA SE)