Umiranje pod batinama

Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić"MOLIM vas i opominjem da se u iskazima držite postavljenih pitanja i da na njih konkretno odgovarate, tj. da li se i kojih slučajeva batinanja sećate, vrsta i načina batinanja, kao i smrtnih slučajeva pod batinama?", pitao je islednik u Udbi Božidara Bećarevića na nastavku saslušanja 23. 6. 1949. godine.
“Sećam se da su bili tučeni: Marijana Gregoran, radnica, član PK Skoja za Srbiju, Miloš Matijević, kandidat za člana CK KPJ i rukovodilac PK KP za Srbiju, Vukica Mitrović, član PK Srbije, Đuro Strugar, član OK Beograd, Jelena Ćetković, sekretar MK Beograd, Lepa Stamenković, član Pokrajinskog povereništva za jug, Kristina Kovačević i Julija Delere, rukovodioci partijske organizacije u Leskovcu, Kornelija Sande-Popović, španski dobrovoljac i član Mesne organizacije u Beogradu, N. Stanišić, član OK Čačak, drugarica Janka Lisjaka - koja nije htela da kaže ni pravo ime (Desanka M., kako se saznalo) i drugarica Filipa Kljajića, koja takođe nije htela da kaže pravo ime, registrovana kod policije na lažno ime Mirjana Obradović. Nijedno od ovih lica nije umrlo pod batinama, već su upućena u logor od kojih su neka streljana. Bilo je tako visokih rukovodilaca, koji skoro ništa nisu priznali, pa ipak nisu tučeni - navodim primer Milke Minić, člana OK-a Šabac, koja je kasnije pobegla iz zatvora. Ne sećam se nijednog drugog slučaja, kao ni slučaja umiranja pod batinama”, odgovara Bećarević.
"Da li se sećate slučaja Isa Pupavca, električara iz Rakovice, tri puta hapšen 15. 8. 1941, a drugi put posle 20 dana, posle tri nedelje mučenja u Specijalnoj policiji iznet mrtav, a leš odnet u nepoznatom pravcu?"
“Ne sećam se toga slučaja ni po imenu, ni inače.”
"Da li se sećate ovih slučajeva: Milana Gavrića, krojača, uhapšenog 23. 10. 1941, a izdahnuo iste noći pod mučenjem u Specijalnoj policiji, Dušana Nikoliša, čin., uhapšenog 27. 7. 1941, a umro u zatvoru pod mučenjem 8. 1. 1942, Branka Tasovca, trg. pom., uhapšenog marta 1942. godine, umro pod mučenjem posle dva ili tri dana u Specijalnoj policiji, Nedeljka Božovića, radnika metalca, uhapšenog 25. 9. 1942. godine, izdahnuo iste večeri u Spec. policiji, Josipa Kiseljaka, radnika, uhapšen 24. 10. 1942. godine, posle tuče poslat u pritvoreničku bolnicu, a zatim vraćen i pod tučom umro, Đorđa Simića, obućara, uhapšenog marta 1943. godine, posle šest dana umro u Specijalnoj policiji, Borivoja Savića, čin., uhapšenog januara 1942. prvi put i drugi put 1. 9. 1943, umro u pritvoreničkoj bolnici zbog zlostavljanja, Milutina Ilića, maturanta, starog 20 godina, uhapšenog 15. 8. 1944, pod batinama umro, Ljubivoja Glavičkog koji je vraćen 26. 8. 1944. sa Banjice na dosleđenje u Specijalnu policiju, a 31. 8. 1944. gubi mu se svaki trag i najzad seljaka Ćirića iz Žarkova, uhapšenog na Čukarici početkom jula 1944. godine, podlegao mučenju u Specijalnoj policiji?"
“Slučajeva Ise Pupavca, Milana Gavrića, Nedeljka Božovića, Đorđa Simića, Borivoja Savića, Milutina Ilića i Ćirića iz Žarkova uopšte se ne sećam. Kao što se vidi ova lica su najvećim delom pohapšena 1941, kada ja nisam bio šef odseka već samo referent. Branka Tasovca sećam se: uhapšen je u martovskoj provali 1942. godine, kao jedan od organizatora ili učesnika u ubistvu agenata Kosmajca i Zalada (Đorđe Kosmajac i Obrad Zalad). Mislim da je streljan za odmazdu u vezi sa tim ubistvom. Dušan Nikoliš: jedan Nikoliš je i u toku rata hapšen. Mislim da je nešto radio za Nemce. Ne znam da li je to isto. Josip - Jozo Kiseljak: sećam se po imenu i mislim da je hapšen još 1941, ali o sudbini i držanju ništa ne znam”, nabrojao je Bećarević.
"Recite nam, Bećareviću, da li je bilo i ovakvih metoda mučenja: uhapšeniku se vezuju ruke i noge pozadi, zatim se kroz vezu provuče štap i onda tuče do besvesti po tabanima i rukama. Onda se tako vezano lice obesi između dva stola, pa se takođe na isti način tuče. Onda, da li se i zbog čega primenjivalo stavljanje izubijane glave i nogu uhapšenih u hladnu vodu i zašto? Da li se primenjivala kakva sprava za stezanje glave ili se uhapšeno lice tuče pesnicama između više agenata, sve u glavu, po takozvanoj metodi `dobacivanje da se seti`, itd. kao zabijanje vrelih eksera pod nokte, udaranje po polnom organu, zatim puštanje vesti Radio Londona i Moskve ili da svira neka arija?"
“Bio je jedan slučaj kada je Tenko Dalvović naneo neke povrede uhapšeniku udaranjem pendrekom po leđima. Mislim da je to bio neki pravnik, privatni činovnik, koji je kasnije pušten na slobodu. Tenko je radi toga odgovarao pred šefom odeljenja. Bilo je slučajeva da su uhapšeniku posle tuče po tabanima ili dlanovima stavljene ruke odnosno noge u vodu sa rastvorom “burovom” da ne bi došlo do otoka. Bilo je i slučajeva da od neopreznog udara prsne koža i tada je uvek intervenisao lekar. Sećam se lično da mi je dr Radišić u dva maha skrenuo pažnju za neke teže ozlede pri tuči nanete. Ja sam slegao ramenima, rekao da je to neizbežno u toku građanskog rata i zamolio ga da preuzme potrebne korake u cilju otklanjanja tih ozleda”, naveo je Bećarević.

UBIJENI NA ULICI
"MOŽETE li nam reći da li je bilo ranjavanja ili ubijanja lica prilikom njihovog hapšenja u stanu ili na ulici ili pri sprovodu u zatvor Specijalne policije ili negde drugde?"
“Sećam se da su pri pokušaju bekstva prilikom hapšenja na uličnim partijskim sastancima ubijeni: Milica Milojković, inž. Vasilije Ivanović i Mirko Tomić. U sukobu sa organima ubijeni su na ulici Ratko Gvojić, limar, Todor Dukin i David Pajić. Drugih slučajeva se ne sećam i mislim da ih nije ni bilo”, izjavio je Bećarević, prema zapisniku sa saslušanja koji je Arhivu Beograda nedavno ustupila BIA.

UTERATI STRAH U KOSTI
“POLICIJA nije reagovala na pisanje štampe o `umiranju pod batinom`, jer je to momentalno konveniralo brobi protivu partije, pošto je, koliko god na jednoj strani izazivalo ogorčenje, toliko je na drugoj po policiju povoljno delovalo na one koji su vrbovani za dalji rad i prilaženje pokretu, jer se ljudi često nisu usuđivali radi straha. Za to sam ja otvoreno saopštavao roditeljima uhapšenih da se primenjuju fizičke mere da bi se to znalo i prenosilo... To je bio, dakle, jedan sistem u radu, sličan onome što su komunisti primenjivali: psihološka borba strahom. To je vrlo uspešan metod, koji je, kako sam čuo, u praksi i kod Ozne”, zapisao je Bećarević u izjavi.


(NASTAVLjA SE)