Surovi majski prevrat

Piše: Radoje ANDRIĆ

KADA su, 29. maja 1903. godine ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović, London je bez ustezanja prihvatio Čedomilja Mijatovića, tada već bivšeg diplomatu, koji je, dolaskom Karađorđevića na vlast, podneo ostavku na sve dužnosti u otadžbini.
Svojoj Srbiji - ipak je ostao veran do kraja života, pa i tokom Prvog svetskog rata, kada je, već poluslep, u Engleskoj prikupljao pomoć za srpsku vojsku.
Šest dana posle majskog prevrata, Mijatović je iz Londona pisao Ljubomiru Kaljeviću, novom ministru inostranih dela Kraljevine Srbije:
"Javno je mnjenje ovde još jednako razdraženo svakojakim pričama o groznim detaljima ubistva. Meni dolaze i anonimna pisma, u kojima mi se gnušanje izjavljuje. Kao što sam javio, Lensdaun me onomad nije hteo primiti. Ja nikome ne idem, niti mi sad ko dolazi, osim nekoliko ličnih prijatelja, koji nisu politički ljudi. Ja čekam da kralj prispe u prestonicu i obrazuje novu vladu, pa da ovoj formalno podnesem moju molbu za razrešenje od moga sadašnjeg položaja", pisao je Mijatović iz Londona.
SVIREPIM ubistvom kraljevskog para u Beogradu nije bio zgrožen samo zvanični London, već sve zapadne evropske prestonice. Ipak, vremenom, London je promenio odnos prema Mijatoviću, prvom Srbinu koji je postao počasni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.
Nova srpska vlada je za Mijatovićevog naslednika u Londonu imenovala Aleksandra Jovičića, što su Britanci odbili da prihvate, jer bi prihvatanje značilo obnavljanje diplomatskih odnosa, prekinutih zbog svirepog ubistva kraljevskog para.
Uprkos svemu - London je Mijatoviću verovao, pa i onom što je objavio u svojoj knjizi “Jedna kraljevska tragedija”.
Koliko su Englezi, a knjiga je prvenstveno njima bila namenjena, bili spremni da prihvate “da je sve moralo da se dogodi onako kako se dogodilo - jer je tako bilo prorečeno”? Teško je saznati posle sto godina, ali...
O ubistvu srpskog kraljevskog para, u Engleskoj se, samo nekoliko nedelja posle majskog prevrata, pojavila knjiga sa ovom tematikom, naslovljena “Beograd, beli grad smrti - Istorija kralja Aleksandra i kraljice Drage". Knjigu je napisala gospođa Nortesk Vilson, a podatke za knjigu je, u velikoj meri, dobila od Čedomilja Mijatovića i njegove supruge Elodije Lotn, inače Engleskinje. Naslov ove knjige, o Beogradu kao gradu smrti, ostao je dugo godina metafora u engleskom javnom mnjenju za glavni grad Srbije. Beograd će još dugo asocirati prosečnog Engleza na unakažena tela ubijenog kraljevskog para.
SADRŽAJ te knjige, nažalost, zasada nam nije poznat, ali Mijatovićeva knjiga o “Jednoj kraljevskoj tragediji” - više nije tajna:
"Želim da napišem istinitu i nepristrasnu istoriju o mladom kralju koji je rođen pod izuzetnim okolnostima, čije je detinjstvo puno tužnih događaja, čija je rana mladost pre vremena zamračena krunom i koji je, još mlad i neiskusan, mada tvrdoglavo samovoljan i samouveren čovek, bio najsurovije ubijen baš od onih ljudi koji su se pred Bogom i ljudima svečano zakleli da će mu verno služiti i umreti u odbrani njegovog života i časti.
Rekao bih da će neki čitaoci koji budu imali strpljenja da pažljivo do kraja pročitaju ovu istoriju, biti zapanjeni sličnošću nekih pojava sa Šekspirovom tragedijom `Magbet`.
Ne želim da pojačavam sličnost, ali ne mogu da se oduprem iskušenju da započnem moju istoriju jedne velike tragedije u stvarnom životu sa neobičnom, a ipak potpuno tačnom, pričom. To je doprinos zbirci materijala za rešavanje problema."
Da li su ljudska dela i događaji unapred određeni, pitao se Mijatović u svojoj “londonskoj knjizi", u kojoj, dalje, piše:
"U proleće 1875. godine, kabinet Danila Stefanovića, posle ponovljenih bezuspešnih napora da radi sa Skupštinom, odlučio se za raspuštanje (Skupštine) i opšte izbore. Bio sam član toga kabineta i palo mi je u deo da pred punim parlamentom pročitam dekret o raspuštanju. Mada je Ustav jasno rezervisao pravo Krune da raspusti Skupštinu, do toga nije nikada došlo. Nije čudo što je čitanje tako neočekivane odluke ostavilo tako dubok utisak na članove Skupštine. Mnoge pristalice Vlade su se sa mnom rukovale. Poslednji je bio moj prijatelj Aleksa Popović, predstavnik Užica, glavnog grada jugozapadnog, planinskog dela Srbije.
- Vidite li - upitao me je - kako svaka godina donosi novu potvrdu proročanstva Mate iz Kremana? On je jasno rekao da ćemo imati raspuštanje Skupštine.
Rekao sam mome prijatelju da ne razumem njegovu izjavu. Sa svoje strane, on je bio iznenađen da političar moga položaja nije nikada ništa čuo o političkim proricanjima vidovitog čoveka Mate iz Kremana.
Zapitao me je da li knez Milan zna šta o njima, dodajući da ako knez ne zna, treba da zna, pošto ona sadrže mnoge tvrdnje u vezi sa njim i njegovom dinastijom. Sve u svemu, moj prijatelj nije bio tako mnogo impresioniran raspuštanjem Skupštine, koliko neobičnom činjenicom da bi jedan neuki seljak bio sposoban da to predvidi pre nekih sedam godina.
"To veče sam večerao u Dvoru s knezom Milanom i posle večere sam iskoristio priliku da mu kažem šta sam čuo od Popovića", piše Mijatović u svojoj knjizi. "Pošto je knez bio veoma znatiželjan, revnostan i energičan, smesta je pozvao dežurnog dvorskog službenika i naredio mu da odnese pismo Popoviću, kojim ga obaveštava da ga očekuje u Dvoru rano sledećeg jutra. Knez mi je rekao da dođem sutradan, u 10 časova pre podne, pošto namerava da primi pomenutog poslanika iz Užica u mome prisustvu.
SLEDEĆEG jutra, pre deset časova, obojica smo bili u Dvoru", piše Mijatović u svojoj knjizi. "Popović, jedan od najelokventnijih ljudi u Srbiji, ispričao je knezu o vidovitosti seljaka, na veoma živ, skoro slikovit način. Priča je ostavila dubok utisak na kneza, a ni ja nisam bio manje dirnut. Ovde ću dati najosnovnije detalje te priče.
29. maja (po starom kalendaru - 10. juna po novom) 1868. godine, oko podneva, poznati seljak po imenu Mata, došao je u velikoj žurbi iz obližnjeg sela Kremna u Užice i trčeći ulicama, uzvikivao glasno, u velikom strahu i uzbuni:
- O, braćo, ustajte da pomognete, ustajte da pomognete! Spasite ga! Spasite ga! Oni ubijaju našeg kneza. Oni ga svirepo ubijaju. U pomoć, u pomoć!
Policija je poznavala Matu po unekoliko čudnom ponašanju, ali pošto je tom prilikom govorio o ubistvu kneza, i pošto je širenje lažnih, alarmantnih vesti bilo kažnjivo, oni su ga, posle bezuspešnih pokušaja da ga ućutkaju, uhapsili.
Kasnije, to veče istoga dana, zvanični telegram iz Beograda je objavio da je knez Mihailo Obrenović Treći - ubijen u šumi Košutnjak, dok je šetao sa rođakom, gospođom Ankom Konstantinović i njenom ćerkom, gospođicom Katarinom.
Prefekt (predsednik opštine) Užica, koji je sumnjao da je Mata iz Kremana mogao nešto da zna o zaveri, odmah naredi saslušanje sirotog čoveka. Rezultat je bio da nije bilo moguće veze između toga seljaka iz Kremana i zaverenika iz Beograda, ali i da je Mata, s vremena na vreme, imao vizije događaja koji su se dešavali na velikoj daljini, ili koji će se dogoditi jednoga dana, u bliskoj ili daljoj budućnosti. Kada je to utvrđeno, prefekt Užica pozove Matu iz Kremana da kaže šta vidi u vezi sa budućnošću i naloži jednom od sekretara da zapiše Matine tvrdnje i izjave."

ZAČUĐUJUĆA SLUČAJNOST

ISTE godine kada je u Londonu objavljena Mijatovićeva knjiga, 1906, engleski kralj donosi dekret kojim, posle tri pune godine, obnavlja diplomatske odnose sa Srbijom. Ni to nije bilo bez “svoje cene”: vlada Nikole Pašića ponudila je Britaniji ustupak u vidu penzionisanja četvorice vodećih zaverenika, dok je London zahtevao - šest... "Našli" su se na - pet, a još jedan, šesti od zaverenika koji su uživali velike povlastice kod kralja Petra, sam je podneo ostavku. Svi su, zauzvrat, dobili penzije jednake platama koje su imali i, pride, od kralja Petra lično, po 60.000 dinara!

“TAJMS” BEZ PROROČANSTVA

SAMO dan posle ubistva kraljevskog para u Beogradu, “Tajms” je objavio izveštaj Henrija Vikama Stida (1871-1956), svog bečkog dopisnika, kasnije i urednika “Tajmsa”. Iako je izvrsno poznavao beogradske prilike, i pred sobom imao štampu koja je uveliko pisala o prorečenom ubistvu kraljevskog para, u svom izveštaju “Tajmsu” on to ne pominje:
“Srbija, zemlja ubistava, abdikacija, proglasa i državnih udara, iznenadila je samu sebe i dovela do toga da sva pređašnja postignuća izblede do beznačajnosti, uz tragediju odigranu između ponoći i sitnih časova ovog jutra u Beogradu. Jedan centralnoazijski kanat, a ne jedan evropski grad, bio bi odgovarajuća pozornica za tako nemilosrdno, a precizno planirano kraljeubistvo. Francuska je videla predsednika, Austrija caricu, a Italija kralja kako padaju od ubica tokom poslednjih deset godina. Ali, ne može se naći paralela u novijoj evropskoj istoriji za takvo istrebljenje naveliko jedne vladajuće porodice i njenih pristalica.”