Slike dvojice proroka

Piše: Radoje Andrić
KAKO je “odmicala” vladavina Karađorđevića, interesovanje za kremansko proročanstvo je jenjavalo, iako je ono bilo “povoljno” po ovu dinastiju, a “pogubno” po Obrenoviće.
To “zatišje”, moguće je, bilo je i tiho “povlačenje” od proročanstva, odnosno - odstupanje pred pitanjima na koja nije bilo odgovora: Ko je bio Mata? Da li je on bio Mateja? Ili Matija? Kako to da ondašnja štampa, a pogotovu - policija, nije uspela da utvrdi njegov identitet?! Kako objasniti “promašena” proročanstva za Karađorđeviće?
I - pitanje svih pitanja: da li je moguće da je na užičkoj pijaci, ipak bio - Mitar Tarabić, koji se “panduriji” predstavio kao “rab Božji Matija”?
Dr Radovan Kazimirović - izričito tvrdi da nije, napominjući da je prorok sa užičke pijace bio - Matija. Ali, isto tako, na osnovu razgovora sa protom Zaharijem Zaharićem, tvrdi da je i Mitar Tarabić - prorekao ubistvo kneza Mihaila 1868. godine.
Prenoseći Zaharijeve reči, Kazimirović opisuje događaj koji se zbio početkom maja 1868. godine. Prota Zaharije, koji je nekim svojim poslom bio u Užicu, sreo je tamo svog kuma Mitra Tarabića. Prenoćili su u Užicu i sutradan, jašući konje, krenuli ka Kremnima:
- Tada mi je usput stao pričati kako će knjaz Mihailo uskoro biti ubijen - kazivao je prota “u pero” dr Kazimiroviću. - Pa kako smo oba bili na konju i jahali jedan pored drugoga, on se naže meni, dotače se moje brade, pa će reći: “Vidiš, kume, knjažev život je tanji od te tvoje brade! Život knjažev je o koncu.”
- Kako to?! - upitaće ga na to, uplašeno prota. - "Eto, kume..." - sad se uhvati za vlakno od brade - "eto vidiš! Vaki je život knjažev!..."
I ZAISTA, uskoro posle ovoga, knjaza ubiše u Košutnjaku (29. maja 1868 god.)! - napisao je dr Kazimirović.
Po ovom autoru - smrt kneza Mihaila, dakle, bila je - “dvostruko prorečena”, po Matiji i po Mitru.
Zašto ne?
Ako neki prorok “vidi” nečiju smrt, zašto tu smrt na istovetan način ne bi video i drugi prorok?
Štaviše, za “proročki esnaf” je, profesije i zanata radi, poželjno da se o istom - isto proriče…
Tako se, valjda, kasnije, u literaturi i dogodilo da su Tarabići prorekli sve “u dlaku” - kao Mata, Mateja ili Matija… A, oni su “iščezli” iz novina i knjiga!
I - postoji još jedan primer “proročkog jedinstva”, u ovom slučaju - internacionalni, a tiče se - smrti kralja Aleksandra i kraljice Drage. Izvor je, ponovo, Čedomilj Mijatović, odnosno njegova druga “londonska knjiga”, iz 1916. godine: “Memoari jednog balkanskog diplomate”.
Ni ova knjiga nikada nije prevedena u Srbiji, a jedan njen primerak u Londonu je pronašao akademik Nikola Milošević.
- Mislim da bi jednako bilo zanimljivo da navedemo jedan kontrolni primer, koji se u toj Mijatovićevoj knjizi nalazi. - kaže akademik Milošević. - Tri meseca pre nego što će biti ubijeni Aleksandar i Draga, Viljem Stid, prijatelj Mijatovićev, koji se, inače, zanimao za parapsihologiju, pozove ga da dođe na seansu na kojoj će učestvovati jedna vidovnjakinja, na glasu u onom vremenu, Džulija Barčel.
DžULIJA Barčel je dobila od Mijatovića, pripremljen za tu priliku, koverat u kojem se nalazio potpis kralja Aleksandra. Ona je, u prisustvu petnaestak svedoka, uzela koverat i rekla - da je u pitanju neko pismo (azbuka) koju ne razume… Ona, dakle, ništa ne zna ni o kralju Aleksandru, prvi put “vidi” i azbuku, ali, na osnovu tog potpisa, ona opiše kralja Aleksandra kojeg nikada nije videla. Opiše i kraljicu Dragu, ali, ode i mnogo dalje.
Dobije viziju i kaže da vidi kako vojnici upadaju u kraljevski dvor, kako dinamitom, obratite pažnju, razbijaju vrata, kako je u dvoru tama, kako jedan od njih pali dve sveće da bi se moglo videti i tragati za kraljem i kraljicom, kako ih nalaze i ubijaju… Potom, ona pada na kolena, moli se Bogu da spase taj bračni par, i - tu se njena vizija završava! - prepričava dr Milošević Mijatovićevo pisanje i - podseća šta se zbilo u stvarnosti:
- Tri meseca posle toga, razbili su dinamitom ulazna vrata, jedan od zaverenika je upalio dve sveće, da bi se moglo u tami videti i tragati za kraljevskim bračnim parom. Da, eto, pomenemo i to - da je ta Džulija Barčel opisala i oči zaverenika, njegov fizički lik, do u tančine.
- Čedomilj Mijatović je, posle toga, izvestio kralja Aleksandra jednim pismom o svom saznanju, zamolio ga da strogo vodi računa kad nekud izlazi, pa i kad u dvoru prebiva. Kralj je odgovorio, poslao je svoje pismo Mijatoviću, preko jednog izaslanika koji je, u stvari, bio u dosluhu sa zaverenicima. On je to pismo dao pukovniku Mašinu - kaže akademik Milošević i naglašava:
- Dakle, ovo je, koliko ja znam, prva prilika da se na ovaj način našoj javnosti poredoči šta je obmana, a šta je istina. I mada znam da u ovo što tvrdim - mnogi neće verovati, tvrdim da je to, osim što je kod Čedomilja Mijatovića zapisano, i naučno proverljivo. Neki, ipak, neće poverovati zato što danas, a možda to nećemo moći nikada, naučno da objasnimo. Ali, da se u nečemu razumemo: ako nešto nismo kadri da objasnimo, ne znači da to “nešto” ne postoji. - kaže akademik Nikola Milošević.
OSIM prethodnog primera proricanja, akademik Milošević je u izjavi za dokumentarni program RTS (čije su delove prenele i “Novosti” 2002. godine), do tančina opisuje proricanja “Mate iz Kremana” o kojima piše Mijatović. Međutim - nije pominjao Matino proročanstvo koje Mijatović ima u svojoj knjizi iz 1906. - “da će na vlast doći kralj Petar Karađorđević i vladati kratko, tri godine, a potom nestati…”
Da li je ovo neostvareno proročanstvo “nestalo” iz knjige koju je Mijatović objavio 1916. godine, kada je uvideo da je kralj Petar “uveliko nadživeo i proročanstvo i sopstveni nestanak”?
To ćemo saznati kada akademik Milošević objavi svoju knjigu o proročanstvima i proricanjima, najavljenu 2002. godine.
Ali, jedan se nesklad između Mijatovićevog pisanja 1906. i 1916. godine može, već sada, ustanoviti: u knjizi iz 1906. ni rečju ne pominje - seansu sa Džulijom Barčel!
Zar je moguće da je tako bitnu proročku potvrdu, dobijenu na samo tri meseca pred tragičan kraj kraljevskog para, prevideo ili zaboravio - pišući prvu knjigu?!
Na drugoj strani, u otadžbini Srbiji - gde su Mijatovićeve knjige bile nepoželjne, “uvođenje” Tarabića u “proročanstvo” nije išlo baš lako: čak je i dr Radovan Kazimirović, jednom prilikom - koju je neumoljivo precizno uočio Voja Antonić, autor knjige “Kremansko neproročanstvo” (Beograd, 2002) - pisao o Mitru Tarabiću kao proroku sa užičke pijace!
Antonić podseća da je dr Kazimirović u “Vremenu” iz 1928. godine o famoznom proroku sa užičke pijace pisao:
"I Pera Todorović i g. Čeda Mijatović vele da je to govorio Matija iz Kremana. Nije Matija nego Mitar Tarabić."
Bio je to, dakle, Mitar - zaključuje Antonić, ali i - analizira dalje Kazimirovićevo pisanje: "Hoće li dr Kazimirović ostati pri ovome? Ne baš, jer 1939. godine, u knjizi `Tajanstvene pojave u našem narodu - kremansko proročanstvo`", o istom događaju na pijaci napisao je:
"Ali ove reči na pijaci nije izgovorio Mitar Tarabić, koji toga dana nije ni bio u Užicu, niti ikada saslušavan, već neki Matija, koji je imao telepatsku viziju i o kojem su u svoje vreme pisali Čeda Mijatović i Pera Todorović…”

CRNA RUPA
ANTONIĆ konstatuje i da je različitim Kazimirovićevim pisanjem - njegov “kredibilitet autora opasno ugrožen”, a u daljoj analizi - i matematički dokazuje postojanje “crne rupe” u kremanskom proročanstvu!
Analizirajući Mitrovu rečenicu, izgovorenu proti Zahariju dok su iz Užica jahali ka Kremnima, izgovorenu mesec dana uoči atentata na kneza Mihaila 1868. godine (“Vidiš, kume, knjažev život je tanji od te tvoje brade…”), Antonić se pita:
- U čemu je problem sa ovim proročanstvom? U njegovom uvodu dr Kazimirović izričito tvrdi da ga je Mitar prorekao na osnovu Miloševog noćnog “javljanja”. To mu je, dakle, dojavio pokojni stric sa onoga sveta, ali uz malo računanja možemo da se uverimo da ni to nije moguće, čak i ako dopustimo mogućnost da su teoretski izvodljivi ovakvi kontakti između živih i umrlih. Jer, atentat o kojem je Mitru “kazato” dogodio se samo 14 godina posle Miloševe smrti, a u istoj knjizi iznet je podatak (koji su i kasniji analitičari složno ponavljali) da je Miloš po prvi put počeo da se “javlja” sinovcu Mitru tek 30 godina pošto je umro!

PRVO PA - GREŠKA
KADA je Čedomilj Mijatović objavio drugu “londonsku knjigu”, 1916. godine, ponovo pišući o proroku Mati - iste te godine, 23. aprila, prvi put se u štampi pominje ime - Miloša Tarabića.
Na novinske stupce, štampane na srpskom jeziku, Miloš Tarabić nije “ušao” u svojoj otadžbini, Srbiji, već u - Solunu: u listu “Velika Srbija”, namenjenom srpskoj vojsci u izgnanstvu, prvi put je napisano da prorok sa užičke pijace nije bio Mateja, nego Miloš… Svi kasniji priređivači "Kremanskog proročanstva" - uočili su da je nepoznati autor teksta pogrešio, jer na užičkoj pijaci 1868. godine - nikako nije mogao biti Miloš, koji je umro 1854, nego (ako je bio!) njegov sinovac Mitar (1829-1899).
(NASTAVIĆE SE)