Vrata kremanskog lavirinta

Piše: Radoje ANDRIĆ

IZ dana u dan, tokom minulih sto i više godina, kremansko proročanstvo postajalo je sve komplikovaniji i složeniji lavirint. Tome je, na jednoj strani, doprineo nedostatak autentičnih, za originale priznatih izvora, a na drugoj - pojava novih tumača, novih kritičara i novih osporavatelja kremanskog proročanstva.
Danas se, nedopustivo, ne zna - šta je mit, šta legenda, šta je i kome rekao prota Zaharije Zaharić, šta su dopisali, a šta izbrisali tumači “lika i dela” Miloša i Mitra Tarabića ili Mata, Mateje, Matije...
Ima li tome kraja?
Možda se on nalazi - na samom početku, u 1902. godini, kada su - prvi put i u tadašnjoj štampi - otvorena “velika vrata” kremanskog lavirinta.
Već na samom ulazu u taj lavirint, dvojica ondašnjih uticajnih i uglednih ljudi, svaki na svoj način i u svojoj profesiji, novinar i publicista - Pera Todorović i ministar, kljiževnik, diplomata Čedomilj Mijatović, postarali su se za “gradnju” prva dva “hodnika” u tom lavirintu.
Pišući na istu temu - “jednog proročanstva” - 1902. godine u “Malim novinama” (Todorović, pa Mijatović), i u dve knjige štampane u Londonu (samo Mijatović) - 1906. i 1916. godine, ova dva autora - autorstvo nad “Jednim proročanstvom” - galantno su prepustili jedan drugom:
“Ovo proročanstvo je povod jednom našem državniku i književniku (Čedomilju Mijatoviću, nap. R. A.) koji je o tome napisao jedan krasan istorijski roman koji ćemo za koji dan početi da donosimo u našem podlisku", objavio je Todorović 30. aprila 1902. godine.
Iako je, 9. maja 1902. godine, u istim novinama Čedomilj Mijatović demantovao jedan deo Todorovićevog pisanja, nije - i onaj kojim se tvrdi da je on, Mijatović, o proročanstvu “napisao jedan krasan istorijski roman”.
Potom, “Male novine” su, 1902. i 1903. godine, objavile više od 300 nastavaka “romana o proročanstvu”. TRI godine kasnije - u svojoj knjizi “Jedna kraljevska tragedija”, objavljenoj u Londonu 1906. godine, Čedomilj Mijatović piše:
“...Oko godinu dana pre katastrofe (ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, nap. R. A.), 29. maja 1903. godine, prijatelj kralja Aleksandra, g. Pera Todorović, u svojim `Malim novinama`, počeo je da objavljuje serijal istoimenog romana koji je sam napisao, a kome je dao naslov `Jedno proročanstvo`”.
Da li je priču o “jednom proročanstvu” započeo Pera Todorović ili - Čedomilj Mijatović?
Ili je ona njihovo zajedničko delo?
Todorovićevi tekstovi na temu proročanstva i danas su, u arhivima i bibliotekama, dostupni svim istraživačima kojima je do njih stalo.
Uskoro, zahvaljujući “Novostima”, čitalaštvu i istraživačima biće dostupan i prvi prevod Mijatovićeve knjige iz 1906. godine, ali - ni te, nove činjenice, neće pružiti relevantan odgovor:
Ko je napisao “istorijski roman” “Jedno proročanstvo”? Todorović, Mijatović ili - kao “autorski tandem”?
Ovo i prethodna pitanja, pak, ukazuju i na neutaživu želju da se kremansko proročanstvo materijalizuje. S druge strane, ma koliko govorili o nepreciznostima u knjizi dr Radovana Kazimirovića, ukazivanje na njih više je ilustracija relevantnosti napisanog i odštampanog u njegovom "Kremanskom proročanstvu", nego pokušaj da se njegov rad ospori. Naprotiv: njegova knjiga je zaista najdragoceniji i najcelovitiji stariji zapis o kremanskom proročanstvu, na koji se pozivaju svi kasniji priređivači, istraživači, pa i oponenti.
I potomci Tarabića i Zaharića - Kazimirovićevo delo prihvataju kao izvorno kremansko proročanstvo.
Iako se njegov sadržaj, gotovo svaka rečenica, može da analizira (kao što smo učinili sa nekoliko), "Kremansko proročanstvo" Radovana Kazimirovića - nemerljivo je dragoceno kao osnova, kao polazište za istraživanja i, ponajviše, upoređivanja sa “otkrićima”, “dopisivanjima” i “brisanjima” koja su mu prethodila, ali i usledila - kod gotovo svih autora koji su pisali o ovom proročanstvu - posle Kazimirovića.
Tu je na delu sledeće: kako vreme odmiče, sve je više “detalja”, “novih otkrića”, “novih poruka”... Kako je vremenska distanca veća, o proročanstvu se počinje više “znati” i sve više pisati, mnogo više nego što su znali i pisali njegovi savremenici.
Čudno: što je svedoka bivalo manje, onako kako su prirodno umirali, “činjenica” i “istine” bivalo je sve više.
ZATO je Kazimirovićeva knjiga posebno važna, jer je štampana u vreme dok je u Srbiji bilo živih savremenika, čijem je sudu i kritici javno podvrgao svoj rad. Pri tom, Kazimirović se jako puno pozivao na prethodne radove novinara Pere Todorovića i, uz posebno uvažavanje i poštovanje, Čedomilja Mijatovića.
Koliko je Miloša i Mitra Tarabića i protu Zaharija Zaharića, smatrao jednim, kremanskim izvorom proročanstva, toliko je Čedomilja Mijatovića smatrao i označavao - “beogradskim izvorom” istog proročanstva.
I - da ponovimo pitanje na koje do danas nema relevantnog odgovora:
Gde su, konkretno, ulazna i izlazna vrata kremanskog proročanstva? Možda u intimnom pravu svakog čoveka da u nešto veruje ili ne?
Nisu, izgleda.
Oni koji u kremansko proročanstvo ne veruju - nisu kadri da neoborivo dokažu da je ono samo mit, prevara ili laž.
Oni koji veruju u istinitost kremanskog proročanstva, takođe, nisu u prilici da neoborivim činjenicama dokažu njegovu verodostojnost.
Ove dve grupe ljudi - vrlo retko su pronalazile “zajednički jezik”, nisu to uspevale čak ni u metodologiji istraživanja.
To nije problem koji se ne da prevazići.
I prevazišao bi se - da taj most između dvaju pristupa, iznova i iznova, ne ruše ljudi iz, uslovno rečeno, “treće grupe”. Oni sva svoja tumačenja, nametanja ili osporavanja kremanskog proročanstva, zasnivaju u postulatu “da je intimno pravo hoće li u nešto verovati ili ne”, pri tom - najgrublje moguće, ignorišući postulat koji podrazumeva suočavanje sa činjenicama i njihovim uvažavanjem, neophodnog u nametanju svog mišljenja drugima.
Ovo istraživanje posvećeno je i njima.
Osim autorima, koji uporno tragaju za činjenicama koje bi dokazale autentičnost ili krivotvorenost kremanskog proročanstva, namenjeno je i ljudima koji nemaju obzira ni prema jednoj od dveju strana. Onima koji falsifikuju rukopise, koji “održavaju redovne astralne veze sa Milošem Tarabićem”, koji u kremanskom kamenju vide polazište i ishodište svemira, koji, čak i videvši izlaze iz tog lavirinta, uporno preko njih polažu novu i novu kamuflažu.
Tako veštu - “da se Kremna iz vazduha, aviona ili satelita, ne mogu snimiti”.
A, mogu!
AUTOR - ENIGMA
DILEMA - da li je “istorijski roman” “Jedno proročanstvo”, koji je osnova današnjeg kremanskog proročanstva, napisao Pera Todorović ili Čedomilj Mijatović, teoretski se može i ovako razrešiti:
Sasvim je moguće da je “Jedno proročanstvo” napisao - Pera Todorović, uz prethodni dogovor sa Mijatovićem da se autorstvo pripiše - njemu.
Ugled koji je Mijatović imao u vreme Obrenovića - Todorović nikada nije posedovao, pa makar ga Mijatović u svojoj knjizi imenovao i kao “prijatelja kralja Aleksandra”. Mijatoviću, kao ličnosti iz samog vrha tadašnje vlasti, oponenti i kritičari tog “istorijskog romana”, teško i da bi pokušali da “naude”, a kod čitalaštva, pak, Mijatovićevo autorstvo nad romanom - od većeg je uticaja nego Todorovićevo.
Podsetimo, samo, da su onovremene kolege novinari - Todorovićevo ime pisali malim slovima... S druge strane, iz Londona 1906, sa geografske i političke distance, Mijatović, pretpostavljamo, ne bi u svojoj knjizi oporekao da je on autor “istorijskog romana”. Ali - i tamo je tvrdio da je autor - Todorović. A - u demantiju Todorovićevog teksta o proročanstvu - nije demantovao i tvrdnju da je on, Mijatović, pisac romana...

KORENjE i GRANjE
PARALELNO sa "puštanjem korenja" proročanstva protiv Obrenovića u Srbiji, "granale" su i veze na relaciji Beograd-Beč:
Vasa Kazimirović u svom delu "Crna ruka" - navodi i dokaze iz domaćih izvora, ali i iz stranih obaveštajnih službi koji to potvrđuju - od odlazaka zaverenika u Beč i Ženevu kod Karađorđevića, do njegovog dolaska i u Trst, na viđenje sa Karađorđevićevim izaslanicima, do susreta sa radikalom, protom Đurićem iz Užica, velikim pristalicom Karađorđevića, koji se uoči realizacije zavere skonio u Crnu Goru.
(Nastaviće se)