Čudne voćke proročke

Piše: Radoje Andrić
DA se u Hrvatskoj cenzuriše i prepravlja kremansko proročanstvo, uočeno je i u - Sarajevu! Ali, kritikujući ponašanje Hrvata, Sarajlije su, takođe, pokušale da spore “kredibilitet proroka Tarabića”. Povod je pronađen u još jednom “gafu” Golubovića i Malenkovića koji su iz izdanja posle 1991. godine - izbacili jedno čitavo poglavlje koje je “promašilo” budućnost Srbije i nije “videlo” ratove bivših jugoslovenskih republika.
Evo kako na tu temu piše Vedrana Seksan, autorka koja je svoj kritički stav objavila u “Bosanskohercegovačkim danima”, internet-izdanju broja 222 iz 2002. godine. Naslov je: “Cenzura Tarabića u Hrvatskoj”:
"…Najpoznatiji srpski proroci Tarabići, osamljenik Miloš i sinovac mu Mitar, obojica su živjeli u Kremnima u 19. veku. Njihovo najpominjanije proročanstvo tokom rata (tokom raspada Jugoslavije) bilo je ono kako će Srba na kraju ostati toliko da će stati pod jednu šljivu. Dok je do svojih vizija dolazio na neobjašnjiv način, Mitar je budućnost saznavao od stričevih javljanja i ukazanja. U suštini se ni jedan ni drugi nisu baš proslavili.
Njihove prognoze za razdoblje posle Prvog svetskog rata optimistične su da optimističnije ne mogu biti. U svim izdanjima knjige `Kremansko proročanstvo` do 1991. godine, moglo se pročitati: `Vrijeme mira i izbolja trajaće dugo. Rodiće se mnogo koljena koja će živjeti i raditi u miru, a da za rat budu doznavali samo preko mudrijeh knjiga. Naša carevina (Srbija) će ojačati i gdje se god bude čulo ime naše svi će nas voljeti.` Zanimljivo je da je posle početka rata u Hrvatskoj ovo proročanstvo zajedno sa poglavljem `Šta nas čeka` naglo nestalo iz kasnijih izdanja", piše Vedrana Seksan.
I - dok su se Hrvati i Bošnjaci, pozivajući se na kremansko proročanstvo ili, preciznije, na - duha iz otvorene boce kremanskog proročanstva, “obračunavali” sa Srbima, svrstavajući ih i grupišući pod tri ili jednu šljivu, dotle se autorski tandem Golubović-Malenković “patriotski borio”, da “uzvrati”, zamenjujući šljivu - barjakom:
Evo kako o tom barjaku (i ne pominjući šljive!), u novodopisanom poglavlju “Oživljene legende”, pod naslovom “Doći će vreme kad će svi Srbi stati pod jedan barjak”, oni pišu u kasnijim izdanjima svoje knjige:
"Jedna od ovih legendi, koja se pripisuje porukama Miloša i Mitra Tarabića, sasvim je jednostavna. Sadržana je u samo jednoj rečenici: `Doći će dan kada će svi Srbi opet stati pod jedan barjak.`
Ova poruka iskazana je savremenim govornim izrazom. Čini se kao da je mogla da nastane i u ovom našem vremenu. Međutim, to samo na prvi pogled izgleda da je tako. Njen sadržaj ima daleko dublji smisao i značaj. Koreni njenog iskazivanja ukazuju da je nastala u nekom drugom vremenu koje je prethodilo ovim našim danima. To je vreme Srbije devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka. Vreme u kojem su svi Srbi stajali pod jednim barjakom, naravno, sve do Drugog svetskog rata, u kojem su se razdvojili i stali pod dva različita barjaka: jedan nacionalni, a drugi internacionalni i ideološki. Jedan sa petokrakom, crvenom zvezdom, a drugi bez nje.
Obratimo pažnju na naglašeni vremenski prilog, sadržan u reči: opet! Ova vremenska odrednica nam mnogo govori. Štaviše, ona nam ukazuje na relativno blisku prošlost u kojoj svi Srbi nisu stajali pod jednim znamenjem.
Današnje želje za nacionalnim jedinstvom, za zaboravom svakog zla koje nas je delilo, posledica su raspada bivše Jugoslavije u kojoj je srpski narod bio teritorijalno rasparčan i pod `tuđom zastavom`, ideološki zatrovan.
U borbi za očuvanje svog ugroženog nacionalnog bića, `Srbi opet staju pod jedan barjak`?..."
Nije, očigledno, bilo lako Goluboviću i Malenkoviću, ali - uspeli su da "demantuju" tvrdnju "protivničke strane", a da je u svom tekstu nisu ni pomenuli, tako da čitalac njihove knjige i ne zna "da Hrvati u proročanstvu vide Srba za pod jednu šljivu".
Takva "jeres" - ne može, nikako, da se nađe u Golubović-Malenkovićevoj knjizi!
Nije im bilo lako ni da pomenu petokraku, a prećute, kao da to niko ne zna, da je “druga srpska strana bez znamenja” - bila pod kokardom, nije im do kraja bilo lako da primete ni kako su svi Srbi u bivšoj Jugoslaviji ipak bili u jednoj državi, pod jednom zastavom…
OSIM šljiva, kruške i barjaka, u "Kremanskom proročanstvu" dr Radovana Kazimirovića nigde se ne pominje ni “poprečno presecanje jabuke”, kojim se, na preseku, “dobija zvezda petokraka”.
Navodno, to su Tarabići prorekli za 1941. i sve potonje komunističke godine, kao simbol nove vladavine u Srbiji. Ta petokraka iz jabuke bila je odgovor na pitanje, sudbonosne 1941. na koju se stranu valja svrstati…
Petokraka iz jabuke pojavljivala se ranije i u novinskim tekstovima, ali u knjizi o kremanskom proročanstvu - prvi put kod Dragoljuba Golubovića i Dejana Malenkovića. Osim geneze nastanka, zanimljiva je i transformacija ovog proročanstva, do poslednjeg, najnovijeg tumačenja “da u popreko presečenoj jabuci, ne treba gledati opnu oko semenki, koja zaista čini petokraku, nego semenke, odnosno - koštice”…
Videli, tako, Tarabići na vlasti u Srbiji čoveka čije ime je kao “koštica” a, pre toga, uoči izbora u Srbiji 2000, kada je na vlast zaista došao Koštunica, “videli čoveka kojem je ime isto kao ime sela iz kojeg dolazi”. Videli, u međuvremenu, u knjizi Dragana Pjevića (“Kremansko proročanstvo - izvor novih inspiracija”, Kremna, 2005), “da je prvo i poslednje slovo reči koštica isto kao i prvo i poslednje slovo prezimena Koštunica”…
Napokon, ili najpre, dr Radovan Kazimirović, niti bilo koji predratni autor tekstova o kremanskom proročanstvu, nikada nije video ni jabuku, ni petokraku, ni Koštunicu…
Petokraku su prvi “videli” Golubović i Malenković, ali, da bi se ogradili od moguće kritike, to poglavlje u svojoj knjizi nazvali su “Legenda o presečenoj jabuci”.
Nije, dakle, proročanstvo, nego - “priča narod legende”. I u prvoj rečenici prave distancu:
"O kremanskom proročanstvu ostale su mnoge legende. I danas se kazuju, a neke su zapisane. Jednu takvu pronašli smo u knjizi grupe autora Zlatibor u ratu i revoluciji 1941-1945. godine (Izdanje Saveza boraca NOR-a, Čajetina, 1981. godine).
I dok se sve te legende koje se pričaju u narodu ne mogu pouzdano povezivati sa izvornim porukama kremanskih vizionara, ovo o poprečno presečenoj jabuci, vezuje se, direktno, za kazivanje Miloša Tarabića. Tako jednog dana, dok je on proti Zahariju pričao o velikim nedaćama koje će zadesiti narod ovog kraja, tokom Drugog svetskog rata, ovaj ga upita:
- Ima li tu spasa?
A, Miloš mu odgovori:
- Valja im presjeći jabuku napola poprečice, pa će ondakar ugledati đe im je spasenje.
JEDAN od autora pomenute knjige, Jelenko Bučevac, koji, inače, ima mnogo prikupljenih zapisa iz ovoga kraja, pričao nam je kako je u tim teškim danima 1943. godine, hrabrio seljake postradalih sela, prenoseći im ovu poruku.
Bučevac priča kako su ljudi odlazili kućama, tražili jabuku, presecali je popreko i tada u njoj ugledali petokraku zvezdu, koja se, očigledno, ocrtavala pravilno, sa pet krakova, u razvrstanim semenkama ove voćke.
Trebalo je, dakle, spas tražiti u zvezdi, tadašnjem simbolu borbe za oslobođenje od nemačkih, italijanskih i bugarskih okupatora…"
Osim što i u ovom slučaju imaju problem koji rešavaju ponovnim prećutkivanjem kokarde kao obeležja na kapama Srba suprotstavljenih onima koji su nosili petokraku (a, osim protiv nemačkih, italijanskih i bugarskih snaga, partizani su se borili i protiv četnika), Golubović i Malenković su, sami sebi, stvorili još jedan problem: šta sa petokrakom kojoj je, u rasponu svih njihovih izdanja, počeo da ističe “rok upotrebe”?
Oslobodili su se petokrake preko Tita, ali ni to nije bilo lako. Prvo je valjalo Tita uvesti u kremansko proročanstvo!
Da bi ostvarili taj cilj, uoči štampanja svog prvog izdanja knjige 1982. godine, Golubović i Malenković najpre su morali da cenzurišu "Kremansko proročanstvo" dr Radovana Kazimirovića. Iz njega su, jednostavno, izbacili rečenicu Tarabića prema kojoj, posle Prvog svetskog rata “ratova više neće biti”.
Ima da ih bude!

AKADEMIK NIKOLA MILOŠEVIĆ
DVA PROROČANSTVA

U FELjTONU o kremanskom proročanstvu koji izlazi u vašem listu pominje se i moje ime, pa tim povodom nekoliko napomena s molbom da ih objavite. Autor feljtona kaže da je Mijatovićevu knjigu iz 1906. godine pronašao u jednoj antikvarnici, što bi značilo da je u našim bibliotekama nema i pri tom tvrdi da ja tu knjigu nisam čitao. Za Mijatovićeve uspomene iz 1917. godine gospodin Andrić veli da sam ih otkrio u Londonu.

Ni jedno ni drugo nije tačno. "Jedna kraljevska tragedija" već odavno postoji u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, iz koje biblioteke sam ja pre 20 godina pozajmio i razume se pročitao. A, što se Londona tiče u tom gradu nisam nikad boravio, pa nisam dakle tamo ni mogao naći "Uspomene jednog balkanskog diplomate". Našao sam ih u Beogardu i u Beogradu sam ih i pročitao.

U svakom slučaju, dobro je i korisno što je sad i gospodin Andrić skrenuo pažnju naše javnosti na svedočenje Čedomilja Mijatovića. Iz Mijatovićevih knjiga vidi se da kremansko proročanstvo nije izmislio karađorđevićevac prota Zarija da Obrenovićima naudi kao što to tvrde neki naši autori koji su se tom temom bavilo. Onaj seljak koji je 1868. godine vikao na užičkoj pijaci "Ubiše knjaza", nije bio pristalica dinastije Karađorđevića, a obrenovićevac je i užički poslanik Aleksa Popović od kojeg je Mijatović prvi put čuo za to proročanstvo i čijim je posredstvom posle o tome obavešten kralj Milan. Suvišno je reći i da je sam Mijatović bio osvedočeni pristalica i veliki poverenik kralja Milana i kralja Aleksandra. Pristalica Obrenovića bio je i onaj prvi čovek grada Užica koji je pomenutog seljaka saslušavao i o tome sačinio zapisnik u kojem se nalazilo sve ono što je bitno za kremansko proročanstvo. Dokaz više da predskazanje o kojem je reč nije nastalo tek onda kada su se predskazani događaji već odigrali u šta bi hteli da nas uvere neki tumači ovog predskazanja koji su prethodno ovde već pomenuti.

Po svemu sudeći, bila su dva kremanska proročanstva. Jedno koje je na osnovu kazivanja Miloša i Mitra Tarabića zapisao prota Zarija i drugo koje je zapisnički 1868. godine u Užicu zabeleženo prema kazivanjima izvesnog Mate iz Kremne.

A što se tiče Džulije Rejčel to što tu epizodu Mijatović u svojoj prvoj knjizi ne pominje ne znači da ju je u svojoj drugoj knjizi izmislio. Parapsihološkoj seansi ove engleske vidovnjakinje prisustvovalo je desetak osoba o čemu je potom bila sačinjena i beleška za javnost, a posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage ovo predskazanje dobilo je veliki publicitet ne samo u engleskoj nego i u francuskoj štampi.

O svemu tome i o još mnogo čemu drugom opširnije u mojoj knjizi "Može li se budućnost predskazivati", u kojoj će poseban odeljak biti posvećeno kremanskom proročanstvu i koja će iduće godine izaći iz štampe.




(NASTAVIĆE SE)