Kasa pala s neba

Piše: Radoje ANDRIĆ

TAČNO 148 godina posle smrti Mološa Tarabića - na groblju Veletovo u Kremnima, na njegovom grobu podignut je i osveštan novi spomenik.
Ni taj čin nije prošao bez “čudesa”: dok su sveštenici osveštavali Milošev spomenik - crni oblaci iznad Kremana su se “razmakli” toliko - da zraci sunca obasjaju Milošev grob! Nedugo zatim, na prorokovom gobu - jednog je dana “osvanula” čelična kasa! Misterija?
Probijanje sunca kroz oblake - možda i nije, ali - pojava “prve srpske nadgrobne kase” - e, to je događaj!
Užičke “Vesti”, od 3. avgusta 2002. godine, pišu ovako:
“Na mesnom groblju Veletovo u Kremnima, na kilometar od kuće Tarabića, u nedelju, 28. jula 2002. osveštan je spomenik proroku Milošu Tarabiću.
Posle 148 godina od smrti Miloša Tarabića, rodonačelnika kremanskog proročanstva, meštani Kremana podigli su spomenik na njegovom grobu i prigodnom svečanošću odali počast ovom nadaleko poznatom vidovnjaku.
... Grob Miloša Tarabića, koji je predskazao svoju smrt i sudbinu mnogih naših vladara, do ovih dana jedva da je bio obeležen. Iako se nalazi na najlepšem delu groblja, samo je, tvrde Kremanci, božija volja udesila da to mesto ostane netaknuto, a jedna `ripa` decenijama svedoči o mestu gde je sahranjen najpoznatiji srpski prorok. Spomenik od kremanskog kamena - od kojeg je, skloni legendi kažu - građena Keopsova piramida - delo je ruku dvojice ovdašnjih najboljih kamenorezaca, Miluna i Vidoja Selakovića.

SVEČANOSTI osvećenja, pored meštana, prisustvovali su potomci Tarabića i prote Zaharija Zaharića, predsednici SO Užice i Bajina Bašta, istaknuti kulturni i javni radnici iz užičkog kraja, a umesto očekivanog kneza Aleksandra Karađorđevića, iz Pariza je tim povodom doputovao njegov najmlađi sin princ Dušan, unuk kneza Pavla, čime je nastavljena obostrana naklonost između prote Zaharića i dinastije Karađorđevića, koja datira još od vremena kralja Petra.
... I zaista (tokom otkrivanja spomenika), dok su se teški i tmasti oblaci spuštali iz pravca Mokre Gore noseći kišu, grob proroka Miloša obasjavalo je sunce. Čuda proviđenja ipak postoje, zar ne?", pišu “Vesti”.
I “Zona sumraka”, u broju od 20. avgusta 2002. godine, o istom događaju, pod naslovom “Blagoslov sa neba”, iz pera Dejana Stankovića, piše ovako:
"... I dok je šest sveštenika čitalo molitve za dušu upokojenog Miloša Tarabića, iz gustih crnih oblaka počela je da rominja kiša. Svi su pomislili da će udariti pljusak i počeli su da spremaju svoje kišobrane i kabanice ne bi li se zaštitili dok se parastos i osvećenje spomenika ne završi. Ali, baš u trenutku kada je naš domaćin Dragan Pjević izgovorio prve rečenice svog pozdravnog govora, dogodilo se čudo o kojem mogu svi prisutni da posvedoče. Tek što je Dragan izgovorio kako je ovo veliki trenutak, te da će od tog trenutka sunce ogrejati Kremna, užički kraj i celu Srbiju, crni i teški oblaci se razmakoše i snop sunčeve svetlosti pade prvo na grob proroka Miloša, zatim na novi spomenik, a potom i na sve prisutne. Začuo se tihi šapat: `Čudo, čudo! Sve je ovo blagosloveno i od Boga dato, čudo pravo!` Pomešana osećanja prisutnih, ozarena nenadanim sunčevim zracima, pokoja suza i neki neopisiv osećaj u grudima… Gusti oblaci nestadoše za tili čas, a na licima ljudi se ocrta spokojstvo. Ovako nešto se nikada nije dogodilo na kremanskom groblju Veletovo. Dragan Pjević je sa neskrivenim oduševljenjem prokomentarisao: `Ovo je siguran znak da će od ovog trenutka jedno novo sunce spasa ogrejati Srbiju, jer to je sunce puno ljubavi, sreće i zadovoljstva! Svi koji ste danas ovde osetićete blagodeti sunca sa spomena proroku Milošu!`"

Na Milošev grob i spomenik je, nakon osvećenja, ostavljen I pokoji dinar, po običaju: Milošu za dušu i sebi za spas…
Ali, nedugo zatim, Miloševu dušu, jednoga dana, pritište teška čelična kasa!
Prva “nadgrobna kasa u Srbiji”!

O TOME su “Novosti” u oktobru 2003. godine, pod naslovom “Prorokov grob - kasica prasica”, pisale ovako:
"...`Jednoga dana, na grobu mome, biće jedna kutija gvozdena u koju će ljudi, od drage volje, dukate ostavljati...`
Od ovakvog - lažnog proročanstva, Miloš Tarabić, prvi kremanski vidovnjak, danas bi se `u grobu prevrtao`, da može.
A - ne može: pritisla ga betonsko-čelična kasa za novac, sa bravom i ključem, namenjena putnicima namernicima, nevoljnicima, radoznalcima i poštovaocima, da u nju, `ruke radi, za zdravlje i sreću`, novac polažu…
Uz krstače i spomenike, na kremanskom groblju Veletovo - zaista se `uzdiže` i `nadgrobna kasa`, valjda prva u Srbiji. Gledajući spreda grob Miloša Tarabića - kasa se ne vidi od spomenika, a iza - baš kasa! `Temelji` i zidovi od armiranog betona, tik uz spomen-ploču, čvrsto stegli čeličnu kutiju sa vratancima i bravom. Pri vrhu - uzan prorez za novac i dve rupice `da se vidi dokle se napunilo`. Odozgo, na betonu iznad kase, krst utisnut.
- Eh, da je do Miloša, ili do Boga, pod čijim je krstom prorez za novac, pa - ni po, jada! - kažu Tarabića potomci, i sami sablaznuti skrnavljenjem prorokovog groba.
Dragan Pjević, predsednik mesne zajednice Kremna, izborom, odlučio je da oživi i unapredi selo, da ga ucrta na turističke mape, a - kako će, nego - uz pomoć Tarabića, najvećeg kremanskog znamenja!
Doduše, u `marketinškoj akciji` - više se oslonio na mrtve, no na žive Tarabiće. Sa potomcima pokušavao, išlo, nekako, u početku, sa Jovom, najstarijim Tarabićem u Kremnima. Sada stiglo do - opštinske komisije za žalbe i pritužbe: protiv Pjevića i njegovog dela - žalilo se pedesetak Tarabića.

`ZLOUPOTREBIO je naše prezime i pretke`, navodi se u pritužbi koju su potpisali Đorđe, Pavle, Mitar, Momčilo Tarabić. `Zna se ko su i šta bili naši preci, šta su prorekli i neka tako ostane! Podigao je Pjević i kolibu, pored puta za Taru, na 300 metara od kuće proroka, nazvavši je `Tarabića domom`… Postavio je kasu na Milošev grob! Pa, ima li tome kraja!?`
Zasada - nema. `Čudesa` se u Kremnima množe vrtoglavom brzinom. Najpre je, uoči izbora dvehiljadite, promovisano `čudotvorno kremansko kamenje`. Prvi kamen dobio Koštunica, uz `viđenje` da će postati predsednik. To mu rekao Jovo Tarabić, obavezujući ga da, kad postane predsednik, ponovo dođe u Kremna. Kremanci se, posle, šalili da im je kamenje iz livade `krčio` jedan predsednik, lično. A, sada se priča - `nije došao, pa zato više i nije predsednik`…
- Odneo vrag šalu! - ozbiljna je Anđelija Tarabić iz Pančeva, snaja koju smo pronašli pored prave Tarabića kuće. - Pisale novine o kamenu i Koštunici, ljudi nagrnuli, pa, ko god dođe, izvali kamen iz kuće i ponese! Ne damo više, sve će da odnesu!..."
Pjević je bio nezadovoljan ovakvim pisanjem “Novosti”, pa je insistirao da se u ovom listu, nekoliko dana kasnije, objavi sledeće:
- Buduće generacije, kada shvate šta sam im uradio, proglasiće me za trećeg čoveka Kremana, odmah iz prote Zaharića i proroka Tarabića! - ovim rečima Dragan Pjević, predsednik mesne zajednice Kremna, "objedinitelj svih kremanskih proroka i čudesa", odgovara na pritužbe i peticije "zlobnih pojedinaca" koji tvrde da je njegovo "delo" za istragu, a ne za pohvalu.
- Istorijski je poznato da svaka velika ideja prvo nailazi na osude, klevete i uvrede - kaže Pjević. - Tvorac takvih ideja uvek je pojedinac, a ne masa… Mase samo talasaju, osuđuju ili hvale, a po nekom pravilu - sve prave ideje uvek osuđuju! Umesto da Tarabići budu zahvalni što je napravljen "Dom proroka", što se u njemu drže tribine o kremanskom proročanstvu, što im je, prosto rečeno, napravljena "fabrika više kuće", oni su - zlobni i zavisni!
Šta je predmet “njihove zlobe” i šta to vidi Dragan Pjević - a ne vide Tarabića potomci?

SPOMENIK ČEKAO OBNOVITELjA
U SVOJOJ knjizi “Kremansko proročanstvo - izvor novih inspiracija”, Dragan Pjević na strani šestoj, ovako opisuje “čudesni događaj” sa groblja Veletovo:
"…Kada sam posle promena u našem društvu 2000. godine, u kojima sam učestvovao svim srcem, postao odbornik Skupštine opštine Užice ispred vladajuće koalicije, i predsednik mesne zajednice Kremna, prvo sam organizovao podizanje nadgrobnog spomenika proroku Milošu Tarabiću (1809-1954), i to punih 148 godina posle njegove smrti.
Ni dan-danas mi nije jasno zašto to niko pre mene nije hteo da uradi, i da li je to “slučajno” čekalo mene da baš ja podignem spomenik.
Kada su se nakon tmurnog prepodneva, u vreme osvećenja spomenika razmakli crni oblaci, i svo vreme tokom osvećenja spomenika grejalo sunce, bilo mi je jasno da radim pravu stvar koju će, kako to obično biva, tek neke kasnije generacije ispravno shvatiti i priznavati. Zato i pišem ovu knjigu, i stavljam na uvid čitaocima sve što sam saznao o Kremnima i njegovom proročanstvu…"
(NASTAVIĆE SE)