Kremna sveto mesto

PIŠE: Radoje Andrić
SAVREMENIK nastajanja Kremanskog proročanstva mitropolit srpski Mihailo - nije se javno oglašavao o Kremanskom proročanstvu. Ta konstatacija - uvod je u pitanje: namerava li Srpska pravoslavna crkva da se, danas, izjasni o Kremanskom proročanstvu, o svemu što ga prati, kao i o nekim novim koncesijama na proricanje?
Danas - nisu više u pitanju samo proročanstva, ne samo kremanska, i nisu samo “vidovnjaci i gatare” i nisu samo “bapske priče”… Danas se zadire i u same temelje crkve.
Danas se u Srbiji javno postavlja pitanje - da li je, uopšte, potrebno ići u Jerusalim, na Hristov grob, ili na Svetu goru, u Hilandar, kada je “dovoljno otići u Kremna i postati - hadžija”!
Upravo tako: po dr Radovanu Ršumoviću, autoru priloga u knjizi Dragana Pjevića - “Kremansko proročanstvo, izvor novih inspiracija”, “dovoljno je otići u Kremna, tamo provesti dan i noć, i svom imenu dodati prefiks - hadžija”:
“…I kao što muslimani imaju svoje svetilište Ćabu u Meki, radnom mestu proroka Muhameda, tako i Srbi imaju svoje svetilište Kremna, svoj Hilandar u Srbiji. I kao što svaki musliman smatra za dužnost da bar jednom u životu poseti Ćabu, tako i svaki Srbin treba da vidi Kremna, da u njima boravi, i da u njima doživi što prisniji spoj sa njihovim prirodnim i božanskim ozračjem. I kao što svaki musliman koji poseti Meku postaje hadžija, tako i svaki Srbin koji dođe u božansku katedralu pravoslavlja ima pravo da se nazove - hadžijom.
Kako postati hadžija, pita se dr Ršumović. Hadžija nije onaj koji dođe u Kremna, boravi u njima i ode iz njih a da nije doživeo nikakvu promenu svoje svesti, svog načina mišljenja i ponašanja. On u svom svetlosnom hramu božijem mora doživeti istinsko prosvetljenje, i postati čovek mišljenja i ponašanja usklađenog sa jevanđeljskim zakonima. To prosvetljenje se sastoji iz dva dela:
Svaki poklonik Kremana mora boraviti u njima bar jedan dan, kako bi u smeni dana i noći upio sva ozračja ovog svetog mesta. On treba da prođe putevima i stopama kremanskih proroka, da se pokloni njihovim grobovima i da što prisnije oseti prirodu ovog mesta.
Sve nevolje, frustracije i tegobe, što ga razdiru, mora shvatiti kao neminovnosti koje mora da iživi i kroz koje mora da prođe, jer su to neizbežna sudbinska stanja. On se mora truditi da te nevolje isteknu - on će ući u novo svetlosno doba puno pozitivnih energija. To je doba posle Trećeg svetskog rata, kada će naša otadžbina opet biti slobodna, veća i moćnija nego što je ikad bila. To je doba kada ratova više neće biti, kao što kazuje `Kremansko proročanstvo`. Ovakav stav prema sadašnjim i budućim događajima doneće svakom pokloniku Kremana mir i pouzdanje u budućnost.
Drugi vid prosvetljenja donosi korenitu izmenu svesti. Svaki poklonik Kremana i kandidat za hadžiju mora svoj život prestrojiti u skladu sa hrišćanskim moralnim zakonom: `Voli svoga bližnjega kao što voliš samog sebe, i ne učini drugome ono što ne želiš da drugi tebi učini.` Ovaj moralni zakon treba da prožme celo ljudsko biće, i postane glavna vodilja u njegovom životu. Na njemu treba da se vagaju svi ljudski postupci. Striktno ispunjavanje ovog zakona čini čoveka srećnim, otklanja sve prepreke u njegovoj psihi i omogućava slobodan protok pozitivnih energija. Čovek postaje svestan da postupa najhumanije, najljudskije, a svesno istrajavanje sa teškoćama i poverenje u budućnost čini ga smirenim i srećnim. Tek kada poklonik Kremana ovlada ovim osećanjima, postaje istinski hadžija - posvećenik i sveštenik svetlosnog božanskog hrama u Kremnima, tog Hilandara u Srbiji. On time stiče pravo da uz svoje prezime doda prefiks hadžija.
Ali, kremanski hram se mora čuvati od skrnavljenja. Ne sme se dozvoliti da Kremna zarastu u neplansku gustu stambenu gradnju, kao Kraljeve vode i Palisad. Ne sme se dozvoliti da sloj betona prepokrije, zatamni i priguši, božanska strujanja neba i zemlje. Mora se ustanoviti neumoljivo pravilo da svaka građevina - vikend kuća u Kremnima bude udaljena jedna od druge najmanje 50 metara, kako to predviđaju međunarodni turistički normativi.
Budite zato u što većem broju poklonici kremanskog svetlosnog hrama. Budite u što većem broju njegove hadžije. Time postajete novi ljudi, srećniji i bliži Bogu. Neka vam je sve sa srećom, buduće hadžije!” - piše dr Ršumović.
U svom tekstu - ne samo da se Crkvi “meša u posao”, nego i urbanistima: običnim ljudima savetuje kako da postanu hadžije, ali i kako da planski grade vikendice u Kremnima, “po međunarodnim turističkim normativima”… Samo što im nije preporučio - preko koje turističke agencije da dođu u Kremna!...
Uz prethodno citiranje, valja podsetiti i da je, svojevremeno, dr Radovan Ršumović bio žestok kritičar poređenja Kremana sa Međugorjem i Gospom, u reagovanju na knjigu dr Petra Bokuna (“Poreklo kremanskih proročanstava”, Beograd, 2002) - objavljenom u užičkim “Vestima”.
Mora se primetiti da je u svom autorskom tekstu, u Pjevićevoj knjizi, dr Ršumović otišao ne jedan, nego “nekoliko koraka dalje”: dr Bokun se zalaže da se Kremna “ugledaju na kult pojave Gospe u Međugorju - što je ništa spram kremanskog proročanstva”, a dr Ršumović ide dalje kad kaže - ko dođe u Kremna stiče pravo da svom imenu doda prefiks hadžija!
Ima, dakle, današnja Crkva šta da “nauči” i od naučnika, ali - uporno ćuti…
Zašto?
Možda je odgovor na ovo pitanje negde u prvim godinama dvadesetog veka?
Šta je to, 1908. godine, na temu Crkve, sveštenika i vernika, rekao Čedomilj Mijatović i - da li bi njegovo mišljenje i danas moglo biti aktuelno?
„Srbi naših dana smatraju Crkvu političkom ustanovom koja je na neki mističan način povezana sa postojanjem nacije. Oni ne dozvoljavaju nikome da je napadne, niti da je dovede u pitanje. Međutim, onda kada je ne napadaju oni je sami zapostavljaju.“, zapisao je Čedomilj Mijatović.
Zar Srbi ovih naših dana drugačije misle i čine? Odgovor na ovo pitanje nije u direktnoj vezi sa Kremanskim proročanstvom. Ali, ono, upravo danas, poslednjih godina 20. i prvih u 21. veku, doživljava svoj ponovni pun zamah, popularnost i uticaj. I - proporcionalno jednaku zloupotrebu! Isto kao u prvim godinama 20. veka. A, ondašnji status Crkve, odnos države i Srba prema njoj, gotovo da je identičan današnjem, po već citiranom zapažanju Čedomilja Mijatovića.
Ovakvo stanje je samo na izgled novija pojava među Srbima u Srbiji. Čedomilj Mijatović istoričar, diplomata, političar, i ekonomista, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije, zabeležio je 1908: “... versko osećanje Srba nije ni duboko ni toplo. Crkve su, uopšte uzev, prazne osim na velike crkvene praznike (Veliki petak, Vaskrs, Duhove), kao i na političke praznike (Cveti, dan drugog i uspešnog ustanka protiv Turaka, rođendan kralja).” Izgleda da je i tada Crkva kao i danas bila omiljena, ali ne kao verska, već kao nacionalna ustanova. Zato opis Čedomilja Mijatovića deluje kao da je pisan ne 1908, već sto godina kasnije: „Srbi naših dana smatraju Crkvu političkom ustanovom koja je na neki mističan način povezana sa postojanjem nacije. Oni ne dozvoljavaju nikome da je napadne, niti da je dovede u pitanje. Međutim, onda kada je ne napadaju oni je sami zapostavljaju.“
Zašto Crkva, danas, dozvoljava da njeno učenje bude “napadano”, time što se vernicima “pronalazi zamena” za sveta mesta, poput Hristovog groba i Hilandara?! Zna li Crkva nešto više o Kremanskom proročanstvu, nešto što “nije za javnost”? Zna li za nešto što će se dogoditi, a nije uputno za to znati?
Ćutanje o znanju ili neznanju, osnov je svakog I svakakvih nagađanja: ako Crkva ćuti, ima ko ne ćuti:
Pre tri godine - davno preminuli Miloš Tarabić - posle višedecenijskog ćutanja - ponovo se javio. Rekao - biće rata!

POLITIKA PRE MANTIJE
O ULOZI sveštenika u životu Srbije s početka 20. veka, u prvim godinama pune ekspanzije Kremanskog proročanstva, pisao je 1908. Čedomilj Mijatović, jedan od vođa Napredne stranke, i lično veoma pobožan čovek: „Verski život su unazadili sami sveštenici, zato da bi mogli da se obuhvatnije posvete političkim zadacima i agitaciji u službi političkih stranaka. Sjajna organizacija Radikalne stranke u Srbiji je u osnovi delo seoskih sveštenika i učitelja. U drugoj polovini 19. veka zaista nije bilo nikoga ko je mogao da se posveti potrebama verskog života Srba, jer su se sveštenici con amore posvetili zadatku da deluju kao politički agenti.“
Podele među sveštenstvom još više su smanjile njegov uticaj u političkim sukobima podeljenoj pastvi. Kako navodi prota Aleksa Ilić, urednik uglednog i uticajnog Hrišćanskog vesnika: “Pocepanost, netrpeljivost i omraza, koje je porodilo političko partizanstvo, prešli su i na sveštenstvo. Naprednjaci i radikali nisu hteli u svoj dom da prime sveštenika liberala, i obratno, liberali popa naprednjaka i radikala. Na taj način stvoren je čitav haos i u narodu i u crkvi.”

LAŽNI HRISTOV GROB
DA li je tako (ne)organizovanoj Crkvi promakla pojava novih proroka? Da li su za njih znali, a ćutali iz - mnogima od sveštenika prečih političkih motiva? Kako to da niko od sveštenstva, posebno visokog, nije ustao u odbranu Biblije i jedinih, po Bogu, proroka iz nje? Ili je Kremansko proročanstvo svojim sadržajem “prijalo” i poprilično ugnjetenom sveštenstvu? Možda se odgovor na sva ova pitanja nazire u jednoj činjenici: iako se u Srpskoj crkvi mnogo šta promenilo u poslednjih sto godina, jedno nije: Crkva se javno ne odrećuje prema Kremanskom proročanstvu; niko iz visoke crkvene hijerarhije ne reaguje čak ni na tvrdnje “da originalni rukopis proročanstva poseduje Crkva”, niti potvrdom, niti demantovanjem. Šta su razlozi tom ćutanju, može se samo nagađati, ali ne i ćutati u nedogled, jer upravo to ćutanje Crkve dovelo je, u novije vreme, do štampanja i objavljivanja nekih kvazi-naučnih radova u kojima se, bez prisustva i saglasnosti Crkve, jedno mesto proglašava svetim, toliko svetim da je - svejedno biti u njemu ili na Hristovom grobu…
(Nastaviće se)