Poslednji bedem - trećepozivci

Piše: Mića Živojinović
KOLUBARSKA bitka... Kišne noći salivene u hladna jutra. Prozebli vojnici u vlažnim uniformama skrivaju jezu: Šta će biti s nama?! Vojska se povlači: Valjevo - Lajkovac - Kolubara - Lazarevac - Čovka...

Neprijatelj uspeva da važne položaje drži pod jakom i unakrsnom vatrom. Načelnik Štaba Vrhovne komande đeneral Živojin Mišić naređuje 18. novembra u 8.10 časova, preko telefona "da se Čovka mora držati po svaku cenu". Oficiri i vojnici uspevaju da uz nadljudske napore i velike žrtve održe položaje u rejonima Čovke i Vrapče brda, najvažnije strateške položaje na desnoj obali Kolubare. Među mnogim junacima gine i major Dimitrije Tucović. Neviđenu hrabrost iskazuju trećepozivci, kojima komanduje major Rista Sandalj, popularni čiča Rile.

Neprijatelj uzalud nailazi i zaobilazi.

Trećepozivci su prva i poslednja odbrana. Mišić to zna i milo mu je što ih uvek može isticati za primer: "Pogledajte one čiče sa Kolubare! Još nijedan izveštaj od komandanata divizije nisam primio da se oni ne spominju kako su zadržali i potukli Švabe tamo gde su se zatekli! Na njih da se ugledate!"

Generalu Bojoviću, komandantu Prve armije, posle ranjavanja kod Šapca, noga sve više krvari. Vojvoda Radomir Putnik se obraća svom načelniku Štaba:

- Mišiću, idite i primite Prvu armiju. I šta uradite, urađeno je...

Na mostu preko Ribnice vri kao u košnici. Zagušenja ionako uskog prolaza izazvala je neorganizovana gomila vojske i naroda. Prizor težak i za gledanje.

- Šta je, pred kim bežite?! - oglasi se Živojin Mišić. - Pred Švabom?! Pred najgorim vojnikom na svetu. U svim ratovima smo im videli leđa. Videćete kad ih uskoro poteramo, kako će bežati da će ceo svet uživati u tome...

Ljudi koji su ga prepoznali ustuknuše.

- Majore - nastavi Mišić - ne povlači se s vojskom putem ispred naroda, nego se povlačite ovim pravcem. Neka put koriste samo civili...

- Ovuda ću ja njih da navlačim - prozbori Mišić kao za sebe. - Ne dam ti put, Poćorek, nego ćeš kroz bespuće - strminama, uvalama i potocima. Zaglibiću te... E, tu si moj!

Posle takvog Mišićevog razmišljanja i akcija, ostavljajući puteve "komordžijama i nejači", a odstupajući lošim manevarskim pravcima, doveo je u težu situaciju austrougarske trupe pred Kolubarom, o čemu najbolje svedoči izveštaj komandanta austrougarskog Kombinovanog korpusa Alfreda Krausa, koji piše:

"Na kolubari se ponovo nametnula misao kako su ljudi mogli doći na ideju da Srbiju napadnu baš na ovim najnepovoljnijim pravcima. Sada smo stajali pred najtežom preprekom Srbije - pred Kolubarom. Morali smo u ovom nastupanju stalno poprečke seći najbolje i držati se najgorih seoskih puteva. Štaviše, čitave divizije morale su danima maršovati bespućem. Pošto su trupe danima rasipale snagu, a komore se svuda zaglibljivale i upropastile mnoge konje, prateći srpsku vojsku, našli smo se sada pred Kolubarom..."

General Mišić u svojim zamislima ide dalje i, 30. novembra, u 20.35 sati, dostavlja izveštaj Vrhovnoj komandi "o stanju kod neprijatelja" na osnovu iskaza prebeglih Srba i zarobljenih Hrvata iz 43. domobranske divizije, obr.74/48:

"Da bi naše trupe znale kakav je neprijatelj pred nama, izveštavam Vas da smo u poslednjim borbama imali preko 4.000 zarobljenika i begunaca, a juče se predalo našoj konjici i jedno odeljenje mitraljeza. Po iskazu ovih vojnika - begunaca, stanje austrougarskih trupa je očajno. Oni vele da malo treba pa da ih možemo tući granjem. Austrijanci su do sada vršili popunu pet puta. U vojsku uzimaju i one koji nisu služili kadar. Bataljoni su im slabi. U pukovima nemaju više od dva do tri oficira: pukovima komanduju mladi majori, bataljonima - poručnici, a čete vode narednici. Vojnici jedva čekaju da im se ukaže pogodan trenutak pa da se predaju. Trupe ne dobijaju hranu, hrane se pljačkom, vojnici su im sasvim iznureni."

Rešen da iskoristi, s jedne strane, raspoloženje svojih trupa, koje se podiglo dvodnevnim odmorom na novim položajima, a, s druge strane, teško stanje kod neprijatelja, đeneral Mišić ne prihvata stav Vrhovne komande "da prvo treba neprijatelja sačekati na jakim položajima; tu ga najpre oslabiti, pa onda preći u napad". Odlučuje se da pređe u ofanzivu: "Dok sutra izvršim jače grupovanje snaga prema desnom krilu, rešio sam se da prekosutra (3. decembra) rano preduzmem napad sa celom armijom. U ovom smislu obodrite sve... Oficire i vojnike. Strpljenju našem valjda treba jednom da bude kraj."

I krenuo je. Već se vode borbe za Beograd. Na severnim padinama Kosmaja, strategijski prevoj Koviona i čuvena kota 304 (Lipa), razbuktavaju napad Moravske prvog poziva. Od njenog komandanta se traži "da ovaj zadatak izvrši bez obzira na veličinu žrtava i da Lipu mora pošto-poto da zauzme, pa makar na nju izašao sa polovinom snage". Levo krilo 104. landštrumske brigade po drugi put snažnim protivnapadom preotima Lipu od srpskih boraca. Iznenada, povijeni pod teretom briga i oružja, među borcima se izdigoše čiča Ristini trećepozivci, koji zbog starosti, bolesti i iznemoglosti nisu mogli da prate vojsku, već su se kretali samo sebi znanim stazama, doljama, udoljicama i prečicama, ali uvek stizali na mesta na kojima je trebalo da budu.

- Stoj! - viknu major Rista. - Moji trećepozivci, svi odreda idu na Lipu. Komandante, čuvajmo mladost Srbije. Nama čičama ne može ništa iznenadno da se desi. Mi smo se napevali i naigrali. Natugovali smo se toliko da u srcu više nema mesta. Smrt? Mi smo bliži njoj nego oni nama...

Pozadi, teški ranjenici su ih blagosiljali poslednjim rečima.

SLOMLjENA KRILA
I TAKO Drugi bataljon Sedmog puka trećeg poziva na juriš zauzima Lipu i celo Plandište. Neprijatelj je do nogu potučen, ali je junački poginuo skoro ceo bataljon trećepozivaca sa majorom čiča Ristom, komandantom. Svi su ga žalili. Najviše lakše i teže ranjeni njegovi "sokolovi", čija su krila na Kosmaju potpuno slomljena, ne uspevši da otvore vrata slobode Beogradu.
(Nastavlja se)