Ćemane Pante Ciganina

Piše:Mića ŽIVOJINOVIĆ
PTICU možeš ubiti, ali njen let - nikad!

Među preživelima bio je i Panta Ciganin, svirač, koji je u jednoj ruci nosio ćemane, a u drugoj pušku. Sve je njih čiča Rista podjednako voleo, pazio i štitio.

Bili su nerazdvojni deo njegovog velikog srca...

Posle ovladavanja severnim padinama Kosmaja, srpska vojska je imala velike gubitke, najviše među trećepozivcima. Kapija slobode Beograda bila je otvorena, ali njen prolaz bio je zakrčen ranjenim, zarobljenim i demoralisanim austrougarskim vojnicima i oficirima i ranjenicima iz elitnih srpskih pukova. Lakši ranjenici ostali su na položajima, dok su oni teži razmeštani po kućama preuređenim za prihvatilišta.

U jednoj kafani su se, oko vatre, mokri, prozebli i ranjeni, srpski vojnici zbijali oko trećepozivaca, koji su preživeli napad na 104. landštrumsku brigadu, želeći da zahladnelu dušu podgreju sjajem poslednje bitke i napune srce snagom i poletom tako neophodnim i dobrodošlim za veličanstveni kraj rata i pobedonosni ulazak u prestonicu.

U uglu kafane, na tronoški, oslonjen leđima na zid, sedi Panta Ciganin, poznat kao najbolji violinista i borac koga u ratu "neće kuršum". Preživeo je sa trećepozivcima majora Riste Sandalja i juriš na prevoj Koviona na Kosmaju. Lično je bio na uzvišenju Lipa, gde ga je Bog, za razliku od drugih, ostavio za svedoka da priča i pripoveda dok je sveta i veka o tome kako je bilo.

Lepo ti, Panto, govoriš, ali je veća milina čuti kako pesmom to kazuješ - podstrekava ga sa improvizovanog ležaja narednik čija je leva noga sva u zavojima, da još jednom otpeva onu "trećepozivačku".

- Ne mogu, gos’n naredniče! Oće da me uguše suze - brani se Panta. - Kad je major Rista poginuo, kao da je sve stalo, sve se utišalo. Sve je postalo drugačije, čudnije, svetlije i molitvenije. Učinilo mi se da kao da se smeši. Seda mu kosa lepo začešljana. Ovako! Kao na dan slave ili pred crkvom. Iz očiju mu neka blagost preliva lice i njegovo večito podne u duši. Nikad ga nisam video kao mladića, do tada... Ovako... na tri koraka iza Riste, leže u ravnini, kao pod konac, njegovi trećepozivci... A oko njega, bože mi oprosti - leže Švabe sa iskeženom mržnjom, iskolačenim očima i još nesklopljenim pogledom kajanja... Ja se uspravio. Skinuo šajkaču, plačem i pevam "Večnaja pamjat", koliko me grlo nosi. A oko mene zagrobna tišina. Ni ševa da prhne, ni gavran da grakne, ni sovuljaga da hukne, ni kuršum da prozukće... Samo tišina razdire mozak. Gde je blesavi Rajko da nasumice opali iz puške, pa da ga poljubim...

- Panto, reče li nešto Rista kao poslednju reč, bog da mu dušu prosti? - pitaju ranjenici.

- Jok! Kad su ga pogodili, umesto da se uhvati za grudi kao što svi rade, on raširio ruke, kao da veli: "Evo, uzmite mi srce, i onako više nije moje. Odavno sam ga poklonio drugima."

- Dobro, Panto, ali otpevaj još jedanput onu "trećepozivačku".

- Bre, naredniče, pet puta sam je pevao. Pa ako ti nemaš dušu, ovi ljudi i ja imamo.

- U redu. Ja sada lepo molim. A kasnije ću da zapovedim! Pa ću i ovom štakom po glavi! Onda ćeš ne da plačeš nego da kukaš! Ti znaš kako si je pevao. Dve reči, pa joj kuku! Posla strofe, pa pola sata plačeš... Više si cmizdrio nego pevao. Ne bi te bog otac razumeo... A nekmoli ja - ogluvljen topom i osakaćen šrapnelom...

- Nemoj da se ljutiš, naredniče, slave ti. I nemoj da vezuješ suzu za oko i tugu za srce. Samo da mi se malo smire damari, pevaću ti je ne pet, nego petnaest puta...

Kovioni prenu ko dah lista
kad čas dođe za jurišno klanje
i kad gromko viknu čiča Rista:
"Napred braćo! Držite ravnanje!"
Tad na šanac udariše čike
beli kao snežne perunike.
Popadaše, gavrani se krile
iznad krvi i junačkog mesa
mrtav leži hrabri čiča Rile
ispred starih, pokošenih lesa,
Dok jesenji zraci mirno zlate
hladne čiče, bele, poravnate.
Austrougarska je dočekala srpski odgovor na ultimatum u visokoj borbenoj gotovosti. Glavni udar na Srbiju bio je preko Drine, kako su tvrdili Mišić i Bojović, naspram Putnikovog i Stepinog ubeđenja, pod uticajem prestolonaslednika i Pašića, da će "Švaba napasti preko Save i Dunava".

- Švaba će, gospodo - govorio je Mišić - ići na presecanje Srbije drinsko-šumadijskim pravcem. Posebnu pažnju treba obratiti na pravac: Loznica - Valjevo i Višegrad - Užice.

- Ja mislim, Živojine - reče Bojović - da ne smemo zanemariti ni pravac Šabac - Valjevo.

- Slažem se - odgovori Mišić - ali će to biti samo pomoćni pravac u odnosu na ova dva. Nije im cilj Beograd, nego Kragujevac - srce Srbije.

- Pobogu, đenerali - prekori ih Putnik - pa što radismo onoliko na bačkom i banatskom strategijskom pravcu. U odnosu na te pravce, koje pomenuste, ovi su uverljiviji i sa boljim uzdužnim komunikacijskim snopom.

- Nije u pitanju samo to. Hrvatska i Bosna predstavljaju veću strategijsku dubinu, a Hrvati i Bosanci prvi ešalon koji će se lakše i bezbolnije popunjavati za potrebe austrougarske soldateske. Putnik uzdahnu.

- Vojvodo - produži Živojin - koncentracija naših armija i njihov strategijski razvoj obezbeđuju divergentnu odbranu na svim pravcima. Odmarajte se, i budite bez brige...

BUDUĆE VOJVODE
KADA je Živojin Mišić postavljen za pomoćnika đeneralu Radomiru Putniku, nekako u isto vreme za vršioca dužnosti načelnika Glavnog generalštaba Srpske vojske postavljen je pukovnik Petar Bojović, a za načelnika Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog, pukovnik Stepa Stepanović. Putnik je i dalje imao obavezu izrade ratnog plana za rat sa Austrougarskom. Preteći nagoveštaji krvav nesreće koja je počela da se uzdiže nad srpskim nacionalnim bićem, stvorili su uslove da se mudri ljudi velikim srcem, odgovornošću i rodoljubljem, poput četvorice budućih srpskih vojvoda, nađu istovremeno na različitim zadacima i mestima, a sa istim ciljem u vremenu i prostoru.
Nastavlja se