Gde je, strina, Drina?

Piše: MIĆA ŽIVOJINOVIĆ
OKO ponoći 15. avgusta iznenada su se sudarili Drugi prekobrojni puk kombinovane divizije i kolona koja je nastupala sa desnog krila austrougarske 21. divizije. Načelnik Štaba Drugog puka major Jevrem Topalović opisao je početak Cerske bitke:

"Bila je već noć. Otpoče pljusak praćen vulkanskom grmljavinom i sevanjem munja, voda se slivala sa svih strana, blato i kiša, koja se s nekom pakošću sručila na premorenu trupu, još većma otežavajući kretanje artiljerije po brdovitom terenu i rđavom putu. Noć teška i tamna spusti se na zemlju i svojim neprobojnim plaštom zaogrnu napaćene ljude i stoku. Prst pred okom nije se video. Put nepoznat, blatnjav, stoka premorena, pljusak - sve to skupa stvaralo je teškoće kakve čovek može da savlada jedino u ratu. Posle nekoliko časova, bura se utiša i mi spazismo vatre u pravcu Cera i prva misao je bila: `To su naši`.
Ovu prijatnu zabludu razbiše plotuni i puškaranje koji se začuše u tom pravcu, a vatre se namah pogasiše. Osetivši neprijatelja, prethodnica s baterijom, dospevši do Parloga, zastade. Tu dođe komandant Šestog puka i saopšti komandantu prethodnice divizijsko naređenje: da ima još te noći da izbije na Cer pošto-poto. U razgovoru ih prekide jedan vojnik iz mitraljeskog odeljenja, koji usplahireno raportira: `Gospodine majore, evo Švaba!`"

Ideja vojvode Putnika i đenerala Mišića, koju je đeneral Stepa Stepanović, komandant Druge armije, Cerskom bitkom pretočio u prvu savezničku pobedu, predstavljala je neočekivani udarac za bečkog ćesara. Nadmeni u svojoj oholosti, uobraženi u svojoj "svemoći" i razulareni u svojoj bahatosti i bezobzirnosti, austrougarski soldati su bezglavo bežali iz Srbije ubijajući ispred sebe svoje iznemogle i ranjene vojnike, daveći se u Drini i urlajući u beznadežnosti: "Kazuj, strina, gde je Drina?" Za njima, jurišali su srpski pukovi uz pesmu:
Dođi Švabo da vidiš
Gde je srpski Tekeriš?
Kako ću ga gledati,
Kada moram bežati?

ĐENERAL Mišić lično je izdao naređenje đeneralu Stepi Stepanoviću:

- Stepane! - rekao je Mišić - preseci put Zavlaka-Tekeriš i levim krilom potiskuj Švabe južno od Krupnja i ovladaj trigonometrom 939 (Košutnja stopa), a zatim severno od planine Boranja, zaposedaj prevoj Šarena bukva i prevoj Stolice... Tako je, Stepane. Dobro si uradio što si konjičku diviziju poslao u Mačvu. Odmah Cersku udarnu grupu uputi da zauzme Kosanin grad.

Stepa Stepanović je lično rukovodio najsloženijim delovima operacije i u odsudnim trenucima lično se nalazio na najugroženijim delovima fronta, održavajući stalnu vezu sa generalom Živojinom Mišićem.

Posle poraza u Cerskoj bici, u novoj austrougarskoj ofanzivi, ključnu ulogu su imale mnoge viteške borbe srpske vojske, među koje se posebno ubraja borba na Mačkovom kamenu, koja, po broju poginulih oficira i drugog komandnog kadra, spada u jedinstvene bitke u vojnoj istoriji. Kada su, pored nedostatka artiljerijske municije, kao druga stavka "hitno" traženi opanci za vojsku, Putnik je duboko uzdahnuo: - Kud vas ne poslušah, Živojine, kad tražiste one opanke, nego sad lupam glavu čime da obujemo vojsku, koja je, prema izveštajima s fronta, potpuno obosila.

Putnik, kao gradsko dete, nikada nije nosio opanke, ali Mišić, koji je odrastao u opancima, najbolje je znao njihovu izdržljivost i pešačku vrednost.

OSMOG novembra u Kragujevcu održana je zajednička sednica Vlade i Vrhovne komande. Vojvoda Radomir Putnik referisao je o teškom stanju u srpskoj vojsci i na frontu, gde je posebno naglasio nedostatak municije tako da je na neprijateljsku "jaku vatru" srpska vojska mogla da odgovori tek na "svaki stoti metak!" Na sednici Vlade vojni ministar pukovnik Stefanović zabeležio je da je "Putnik bio vrlo deprimiran, a da su đeneral Mišić i pukovnik Živko Pavlović bili optimisti"... Posle sednice, Pašić se po ko zna koji put obraćao saveznicima za pomoć.

Konačno, krajem novembra stiglo je 20.000 artiljerijskih metaka iz Francuske, koji, nažalost, nisu odgovarali kalibru srpskih topova. Taj je metak bio duži za 2,5 mm, čime je sprečavao potpuno zatvaranje topa, što je, između ostalog, umnogome ugrožavalo bezbednost posluge. Izgubljeno je dragoceno vreme dok je kragujevačka Fabrika oružja obrađivala tu municiju. Situacija na svim frontovima dosta se usložila, a materijalna opremljenost srpske vojske naglo pogoršala, čime je situacija postala više nego kritična.

U borbi kod Šapca ranjen je u nogu komandant Prve armije đeneral Petar Bojović. Prilikom povlačenja prema Kolubari, noga je počela da otiče i da se koči. O tome načelnik Štaba Prve armije pukovnika Stevan Hadžić izveštava vojvodu Putnika:

- Neprijatelj nadire nesmanjenim tempom i vodi borbe velikom žestinom. Narod i vojska su se potpuno izmešali. Štab se smestio u Mionicu. Đeneral Bojović je nepokretan. Moramo se odupreti neprijatelju, ali za "tvrdo drvo, treba tvrda čivija". A zatim je dodao slušalicu Bojoviću:

- Gospodine vojvodo! Ne vadi dušu muka, nego sudnji dan...

KOLIKO KOŠTA RAT
JEDNOGA dana pozove dr Laza Paču, ministar finansija, Živojina Mišića u svoj kabinet:
- Gospodine Mišiću, koliko će trajti ovaj rat?
- Boga mi, gospodine ministre, rat se počne kad se može, a završava kad drugi hoće.
- Ako bi se rat otegao do proleća naredne godine, šta mislite, Mišiću, koliko bi novca trebalo da obezbedim? Pre nekoliko dana, Putnik mi reče da će biti dovoljno trideset miliona dinara.
- Gospodine ministre, odmah tu sumu pomnožite sa četiri! - dočeka Mišić, pa produži - daj bože da i to bude dovoljno da podmiri ratnu računicu.
(NASTAVIĆE SE)