Alal vera, Živojine!

ZANEMELI starci, suzom iz oka razdiru mozak Živojinu Mišiću, pa ima osećaj da mu se glava širi do pucanja šapke, a grudi nadimaju do otpadanja dugmadi sa bluze. Kao sićušna baka, sa upalim očima, što bespomoćno krši prste kao suve čvornovate grančice, tako je plakala njegova majka kada ga je prvi put posle dolaska na raspust, ponovo pratila u Kragujevac, u školu: prva suza - želja i opomena; druga - molba i nada; treća - oproštaj i blagoslov.

Larma se pojačava: "Zna li ova vlast da smo zbog rata ogoleli i obosili svi, i narod i vojska! Gde su sinovi ministara i političara?! Gde su deca seoskih kulaka i gradskih trgovaca i drugih lopova i probisveta?! Ti treba da znaš! Ti! Morao si da ih vidiš bar u stroju ako ne u rovu! Meni brat i sinovac ostadoše na Mačkovom kamenu. Oba sina su mi u Drinskoj! To je tvoja Armija! Ti sve treba da znaš! Niko drugi! Dva dana parče leba nisam stavio u usta! Ne sećam se kad sam zagrebao kašikom po tanjiru! Pre će nas ubiti glad i bolest nego Švaba! Kome treba obogaljena Srbija?! Šta će biti sa ovolikim invalidima?! Ko će to da izdržava i odakle?! Kobajagi Pašić i njegovi sazeznici! Pašić, bes ga skolela! Sve muško odvede iz kuće, sve odnese iz njive i sve otera iz štale..."

Jedan krupan čovek, neobrijanog lica, vitla ogromnim štapom iznad glava ostalih. Vidi, ustremio se na njega. Krupnim koracima i grubim pokretima razmiče gomilu. Sluti da će mu raspolutiti glavu. Da li je to zaslužio? Pa nema rata, ljudi, u kome se ne gine. Ne da pukovniku Hadžiću i ostalima iz pratnje da se mešaju. Samo još to fali na ovu nesreću, tugu i ratnu pometenost onih koji nisu ni za front ni za pozadinu. Pozajmljuju se i uzimaju na veresiju crninu za sebe i barjake na kućama. Samo toj sirotinji, nemaštini i muci jedino nedostaje šamar - od svog vojnika. Njima je rat dodelio najtežu ulogu: da ispraćaju žive, a dočekuju mrtve...

Iznad sebe vidi uzdignutu ruku.

"Ako misli da sam krivac za srpsku nesreću, neka raspali štapom. Neka zadovolji svoju neobaveštenost po mojim leđima; neka utoli mržnju po meni; neka me zalije gorčinom svog srca i jadom svoje duše kroz viku i psovku; neka iskali bes tu preda mnom." Susretoše im se pogledi. Zakrvavljene oči starca od nespavanja kao da će da ga potope i odvuku u svoju mutnu i smušenu dubinu. Štap fijuknu. Oseti stezanje desne ruke: "Alal, vera, Živojine! Tako se tera dušmanin i naterava vojnik na njega! Tako se brani otadžbina. Švaba bacio sa sebe i pušku i ranac. Uhvatio tutanj, ne može ga kuršum stići. Oću da ti čestitam, đenerale. Ne zameri. Ja sam Milovan Petrović iz sela Petke kod Lazarevca, trećepozivac - komordžija kod tvog sina Radovana. Nemam ništa čime bih te darivao. Uzmi ovu jabuku.. Uzmi, rode. Ne brini za mene. Snaći ću se!" Potom se nakloni i bogobojažljivo ispusti Živojinovu ruku iz svojih šaka:

"Oprosti, đenerale, i srećno! Živ bio! Nikad se dušmanin u Srbiji nije ovajdio, ni izdajnik proslavio. Bog ti dao zdravlja, đenerale. Pozdraviću Radovana od oca. Zbogom!"

"Čestitam ja tebi, Milovane! Ovo je tvoja i tvojih drugova pobeda. Moja, najmanje."

Masa poče da se razdvaja ispred zamahnutog štapa, kroz čiji fijuk, gegajući se s noge na nogu, trećepozivac odgudi:

"Zabušanti, prevaranti,
špekulanti, liferanti,
trgovčići, lopovčići,
sreske ćate i zamlate...
Kad se vratim ja iz rata.
Svima ću vam biti tata.
oca vam strašljivog i plašljivog!"

Svi umukoše pred štapom i "ludakom". Neki se prekrstiše.

- Zar i ovakvih ima u vojsci?! Sa štapom! - zaurla čovek u kaputu i s povećim koferom u ruci.

- Pa, šta će kad nema za svakog puška.

- Kakva puška, budalo?! Još mu samo to fali! I štap mu treba uzeti!

Posle svega, Mišić ne odlazi na paradu u Beograd, već će slavlje svoga uspeha i sjaja svojih bitaka prepustiti drugima. On odlazi u rodno selo Struganik, gde ga među rodbinom čeka Lujza sa sinovima, njegovim vojnicima iz prvog ešalona - Radovanom i Aleksandrom i malim Vojislavom, koji je s tatinom kapom na glavi voleo da "naređuje" ukućanima. Od svih ga je najviše slušala i mnogo volela sestrica Anđelija.

Gledajući Živojina Mišića kako zahvaljuje snaji koja mu prinosi pečene jabuke, stric ga upita:

- Živojine, zar ti nećeš u Beograd. Red bi bio da te vidi kralj.

- Čiča - odgovori on - nema mene šta da gleda. Mlad nisam, lep nisam, a to šta ko ima u glavi ne vidi se. To što se ne vidi, to se i ne gleda, a ono što se ne gleda, za to se i ne pita.

- Pričaju, Živojine, čak i prosti redovi da si nešto skresao kralju u brk.

- Ne može se, čiča, istovremeno biti dobar i narodu i vladaru. A ja sam stao uz narod.

- Je l` da mu prkosiš, Živojine?

- Jeste! Da mu kažem da narod bira kralja, a ne kralj narod - odgovori Mišić i izađe sa Lujzom u hladno decembarsko predvečerje, koje je mirisalo na barut i rovovsku zemlju.

Uveče, uz veliko poštovanje, najstariji stric ga je, iz šetnje sa Lujzom, dočekao pred kućom:

- Vas dvoje mi ličite na dva goluba, koji, voleći se, nikada ne ostare.

Lujza se nasmeši, izvuče svoju ruku iz muževe, i uđe u kuću.

- Živojine! - nastavi stric - mi pobedismo veliku silu. A to, sinovče, ne sluti na dobro. Greh velikog ispašta mali.

- Nije sila onaj ko mrzi - reče Mišić - mržnja dolazi od nemoći...

FANATIČNA MRŽNjA

GENERAL Litgedorf, komandant 9. koprusa Austrougarske vojske:

"Rat nas vodi u neprijateljsku zemlju, koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom. Prema takvom stanovništvu svaka humanost i blagost je nedopustiva. Naređujem da se za sve vreme ratnih operacija prema svakome - starcima, ženama i deci postupa sa najvećom strogošću. Ne trpim da se neuniformisani ljudi neprijateljske zemlje, bilo da se nađu u grupama ili pojedinačno zarobljavaju, već se moraju bezuslovno poubijati. Nijedno zvono na crkvama ne sme zvoniti! Služba božja dozvoljavaće se samo na otvorenom prostoru ispred crkve, ali nikako i propoved! Za vreme službe u blizini crkve nalaziće se odeljenje spremno za paljbu!