Srbija samo potkusur

Piše: Mića ŽIVOJINOVIĆ
Nikola Pašić, sa molitveno skupljenim rukama i priljubljenim šakama ispod brade, uzdiše, koluta očima po sobi, povremeno se zaklati levo-desno na drvenoj stolici, pa spusti ruke na sto i hiknu:

- Ovaj, Mišiću, ja nemam ništa da vam kažem. Drugima bih imao. Nekima bih od njih svašta rekao, a pojedine bih, boga mi, i ovim štapom. Pred vama sam nem. Očekujem da vi kažete meni nešto. Niste, valjda, došli da ćutite i da se gledamo u mraku.

- Došao sam, gospodine predsedniče, da vas pitam da li vi, posle svega zaista, iskreno verujete u saveznike i njihovu pomoć ili time samo hrabrite sebe i ove lakoverne nesrećnike oko vas? Smemo li se zavaravati i obmanjivati? Zar ne vidite da je Engleska iz sebičnih, imperijalnih razloga izvršila desant na Galipolje i u njoj sahranila desetine anglo-francuskih divizija bez ikakvih vojničkih uspeha i političke kompenzacije. Da ne spominjem izostanak, ako ničeg drugog, ono bar moralne solidarnosti sa Srbijom i balkanskim ratištem sa kojim Englezi najviše kalkulišu.

- Nadam se, Živojine, da će sile Antante poštovati međusobni sporazum.

- Taj savez tri sile, Francuske, Engleske i Rusije, gospodine predsedniče, obična je formalnost. Ništavost! One, svaka za sebe, vode zasebne ratove sa međusobno suprostavljenim vojnim ciljevima i političkim interesima. Svaka za svoje nacionalne i državne interese u kojima je Srbija samo potkusur.

KUCANjE na vratima se ponovi, jače i žešće. Pašić pogleda Mišića koji prekide razgovor, zagleda se u vrata, nakašlja i kratko reče: - Napred. U sobu uđe visok, krupan čovek u dugačkom kaputu, zagrnut šalom i navejan snegom. Skide kapu i blago se pokloni: - Pomaže Bog, junaci!

- Bog ti pomogao! - dočeka Mišić.

- Ti li si, Lazare Mijuškoviću - prepoznade Pašić crnogorskog poslanika iz Beograda.

- Ja sam, gospodine, predsedniče! Šalje me kralj Nikola sa Cetinja da vam lično uručim njegove pozdrave i donesem ovu depešu: "Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, kako u ovom sudbonosnom času za srpski narod, tako i u svakom drugom! Kažite gospodine Pašiću da nam je i zlo i dobro zajedničko sa Srbijom. Njena sudbina je i naša."

Pašić ponovo prituli lampu:

- Sedi, Lazare. Živojine, što ti stojiš? Sedite, ljudi da popijemo čaj.

- Gospodine predsedniče - reče Mijušković, da vas izvijestim, Skupština Crne Gore je usvojila deklaraciju: "Narodno predstavništvo, dajući izraza svome opravdanom ogorčenju protiv austrougarskih upravljača i protestvujući protiv iznenadnih prepada na bratsku nam Srbiju i protiv nečuvenog varvarskog gonjenja naše srpske braće, najodlučnije poziva kraljevsku vladu da na ta nasilja i nametnuti rat, odgovori ratom."

- No, gospodo, - produži Mijušković - nijesmo dovoljno obučeni i opremljeni pa kralj Nikola traži da se formira jedan zajednički glavni štab za obje vojske; da nam se pošalje što ratnog materijala, a naročito artiljerija sa municijom uz pratnju stručnih oficira i da se pošalju viši oficiri na Cetinje koji će stručno pomoći da oganizujemo tamošnju Vrhovnu komandu...

- Ovaj, Mišiću, to je posao za vas. Ja ću, ovaj, izvestiti prestolonaslednika o svemu. A, vi vidite dalje po ovome što kralj Nikola traži...

Modri se svanuće. Vojvoda Stepa Stepanović pruža spisak oficira koji su određeni da formiraju zajednički Vrhovni štab srpske i crnogorske vojske.

- Živojine, mislim da ćeš se složiti da ovi ljudi odu na Cetinje.

- Dopiši, Stepane, i pukovnika Masalovića, intedanta. Neka im tamo uredi i organizuje komoru. Slažem se sa ostalima. Molim te neka se veza sa štabovima i međusobno potpomaganje jedinica dobro utanači.

- Dobro je što ste obojica zajedno - prilazi im pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

STEPA se nakomršti i pruži mu ruku:
- Pa šta ako smo zajedno! Ti bi hteo da se udaramo leđima!

- Dovoljno je, vojvodo, što vas drugi udaraju po njima. Mnogi priželjkuju da počnemo međusobno da se bijemo.

- E, moj, Apise, takvi se iz dana u dan umnožavaju - dodade vojvoda Mišić - pa nastavi: - Je l` nešto hitno.

- Ne. Nego čujem da su nam braća Crnogorci bratski pružili ruku što je izneverilo očekivanja Beča.

Zatim otvori gornje dugme bluze iz kojeg izvadi lepo savijen žuti papir:

- Sećate se onog zlotvora - produži Apis - Vladimira fon Gizla, dugogodišnjeg bečkog poslanika na Cetinju koji je nama predao ultimatum Austrougarske kao poslanik u Beogradu u to vreme. Evo, o čemu je taj špijun napisao svom ćesaru: "Za nas, Austrijance, mnogo bi značio sukob i rivalstvo između Srbije i Crne Gore, ali, nažalost, ono nema korena u narodu."

Na Cetinju, među komandantima i komandirima, srpski poslanik dr Gavrilović, sluša zapovest kralja Nikole:
- Austrougarska je na podne objavila rat Srbiji. Srbija i Crna Gora sačinjavaju jedan isti front prema zajedničkom neprijatelju. Naređujem da se celokupna vojska stavi u mobilno stanje!
A, zatim se javlja za reč:
- Braćo, vojvoda Živojin Mišić šalje na Cetinje đenerala Božu Jankovića, pukovnike Petra Pešića i Borivoja Nešića i potpukovnike Dragoljuba Mihajlovića i Đorđa Paligorića koji će formirati Vrhovnu komandu na čelu sa đeneralom Jankovićem.

Serdar, Janko Vukotić ustade:

- Gospodaru, s čim ćemo dočekati braću Srbe?

- Sa onim što je Bog dao. Tuđin od tovara daje mrvicu, a brat od mrvice daje tovar! Kad tuđin daje, gleda mu se u ruku, kad brat daje, gleda mu se u oči!

NE BRINITE, VOJVODO...
VOJVODA Živojin Mišić, 2. novembra 1915, kao komandant Prve armije obaveštava serdar Janka Vukotića:

- Austrijski general Franc Kalzer, komandant 62. austrougarske divizije nameran je da izrši silovit udar sa pravca srednje i gornje Drine u dolinu Lima i izvrši južni i zapadni obuhvat užičke vojske pod komandom generala Vukomana Aračića i odvoji je od glavnine Prve armije.

- Ne brinite, vojvodo - odgovara serdar Janko Vukotić. - Pljevaljska divizija brigadira Luke Gojnića već je zauzela povoljne oslonce za odbranu na suprotnoj strani i kod Čajniča je stupio u vezu sa Limskim odredom, gde su se sreli on i general Aračić i utanačili sve što treba.

Zahvaljujući samopožrtvovanju, junaštvu i hrabrosti koju je ispoljila sandžačka vojska, pod komandom Janka Vukotića, i odsudne odbrane pravca Mojkovac - Kolašin, srpska vojska je mogla da izvrši odstupni manevar koji je ulažio katastrofalne posledice po srpsku vojsku i narod na maršu smrti preko Albanije.
(NASTAVIĆE SE)