Golgota kao sudbina

- KAŽEM vam, imam naređenje o povlačenju i ja ću postupiti po njemu - kratko će đeneral Mihajlo Živković.

- Takav razlog kao što ste vi dali može davati samo kaplarska pamet!

- Gospodine vojvodo - nakašlja se đeneral Pavle Jurišić Šturm - vojnik nema snage ni da stane, a nekmoli da se okrene. Nema moći za bilo kakvu ofanzivu.

- Čini vam se, Šturme! Samo vas je uhvatila mala neverica zbog ove vejavice napolju. Jedan koji hoće, uvek je jači od dvojice koji moraju. Zamislite se nad situacijom, zagledajte se u zemljište, oslušnite vreme. Gledajte malo svešću i instinktom, a ne samo očima. To su činioci koji diktiraju odluku i određuju delanje! Oslušnite ovaj narod oko vas i provirite kroz nagorele šinjele i gunjeve, poderane opanke i prazne torbe vaših vojnika u njihovu dušu. Duboko zaronite u njihove poglede i doprite do dna njihove duše. Zagrebite, zagolicajte, potpirite malo vatre sa te jedne, poslednje žiške u srcu koja se zove nada. Blagošću reči ih osokolite, snagom volje povedite. Iskrenošću im povratite poverenje. Ako za tako nešto, gospodo, niste kadri, ako vam je splasnuo dar i talenat vojskovođe, ako nemate znanja da mobilišete i duha da volju pokrenete, ako je sve to iz vas izvetrilo i iščilelo, dovde do Kosova, onda nemate šta više da tražite ni na njemu! Skinite epolete! Raspašite oružje! Bacite svako obeležje srpskog oficira! Ne obeščašćujte narod i Srbiju! Ne brukajte pretke! Potomke ste već obrukali! Sramota je duža od života!

- Koga sam ja obrukao, Živojine! - Stepina ruka odskoči od stola na kojem brzo i sitno zacvokota kašika u praznoj porciji. - Kralja i Vladu! Baš me briga za njih! Na oltar Srbije sam sve stavio! Za sebe i na sebe - ništa! Prvi put u životu idem, a ne znam kuda! Prvi put, kao oficir, vodim vojnike, a ne znam gde! Prvi put sam ostao bez reči utehe pred ranjenikom koji izdiše! - Stepina ruka ponovo odskoči od stola i raskrili bluzu sa koje otpadoše dva dugmeta. Jedno jetko odzvoni po stolu, drugo muklo ućuta na podu. - Streljaj me, Živojine Mišiću!

- UMORAN si i prozebao, Stepo. Ceptiš kao prut. Da nije groznica?!

- Predlažem da sednicu nastavimo sutra - reče pukovnik Božidar Terzić.

- Danas je već "sutra" za ono što je moralo da se završi juče, Božidare! - Mišić ustane od stola. - Stepo, daj ovo dugme posilnom neka ti ušije. Počinje gadan mraz.

Za njima dvojicom niko od oficira nije izašao iako su u znak pozdrava svi ustali.

- E, moj Živojine, Živojine...

- Nemoj, Stepo, da kukaš za mnom! Još sam živ!

- Kukam ja nad sobom. Pa mi je lakše kad te spominjem. Kad znam da i u tom samrtnom času imam nekog ko me vuče iz groba, a ne nekog ko me živog zatrpava lopatom.

U maloj sobici, u kojoj je jedan rasklimatani sto i tri stolice, kroz musavo okno napola prekriveno snegom, dve brade se klate jedna naspram druge.

- Imenjače - oslovljava Nikola Pašić vladiku Nikolaja Velimirovića. - Idi u Englesku i propagiraj srpsku pravednu borbu, a suzbi austrijsku propagandu.

- Šta da im kažem, gospodine predsedniče!

- Kašće ti se samo. Imaš dva doktorata, govoriš engleski, nemački i francuski. Najbolje razumeš srpski. Ko bi tebe mogao da savetuje? Tebe, koji i što ne znaš umeš da objasniš bolje od onih koji znaju.

Nikolaj Velimirović ćuti. Kad je prethodni put bio Engleskoj dočekao ga je engleski propovednik Kanbel, koji je, objašnjavajući Englezima ko su Srbi, napisao u novinama da su "Srbi jedno malo pleme iz turske carevine, koje se bavi sitnom trgovinom, raznim prevarama i skloni su krađi..." U sledećem broju, Nikolaj mu odgovorio: "Mi, Srbi, imamo običaj da ukrademo poneki model vrline. Ja sam došao u London i prvi put ugledao na stanicama table na kojima piše: `Čuvajte se džeparoša`. Pomislio sam da je to napisano radi mene, pošto sam Srbin. Ali kad sam malo bolje pogledao, bi mi lakše, jer videh da su table stare nekoliko decenija. A dobro znam u Srbiji takve table ne postoje."

- Gospodine, predsedniče - poče Nikolaj - ne verujem ja Evropi. Englezima su usta uvek otvorena. Nikad siti tuđe nesreće i nevolje. Evropa je trgovinu, kao glad za tuđim, izdigla iznad Boga i čoveka. Sve je kod njih uzvišeno osim ove dvojice koji su poniženi. Sve im je u začelju trpeze samo su Bog i čovek u dnu trpeze da kupe mrve.

Mišić i Stepa, po izlasku iz zgrade, raziđoše se da obiđu vojnike i oficire - prozeble, gladne, bolesne...
Iznenada Živojin upade u široko raširene oči i još širi osmeh Nikolaja Velimirovića:

- Gospodine, vojvodo, neka vam je sve blagosloveno: što mislili, što kazali, što radili... Sad i u vekove vekova, Amin!

- Hvala ti, Nikola. Čuo sam ideš u Evropu. Pa i u Ameriku. Čuvaj se od ljudi. Tamo su, za razliku od nas, ljudi vezani, a psi pušteni! U životu ćeš pre sresti jednog čoveka koji vredi za sto ljudi, i sto drugih koji ne vrede ni za jednoga.

SPUŠTA se zaranak. Vedrina najavljuje još veći mraz. Nikolaj Velimirović blagosilja oficire i vojnike i govori im da veruju samo sebi i u sebe. Svi ga čuju kako peva na svoj način:

"Nema pravde danas u svijetu
Pravda ti je uzaludna nada
Njeno carstvo mnogo daleko je,
udaljeno - hiljadu konaka,
te je smrtni zovu uzaludno.
Osobito Srbi mučenici.
Traže pravdu, al` gde da je nađu!
Sve je zovu - al` odziva nema!
Ginu za nju - ona negde spava!
Pravda mora biti zagonetka
koju teško odgonetnuti je.
No od koga da se traži pravda?
Od Evrope te grešnice stare
što prevarom slabe razgovara.
Ona ti je slična tiraninu
koji slabe i gnjavi i davi.
Da mi nismo na braniku bili
ko bi mogo Turke ustaviti
da ko istok zapad ne poplave.
Uzalud bi ona podizala
krstonosne vojne i ratove
pred islamom poklonila bi se.
Mi jedini bismo kamen tvrdi
o koga se polumesec skrha,
Srbe mrze što su vazda bili
na braniku njenog spokojstva.
Iza nas su oni komotno se
mogli širiti i razvijati se
i leteti znanjem do nebesa
ispitivat i Mesec i zvezde
pronalazit munjevitu snagu
pronalazit paru i mašinu
pronalazit u vazduhu krila
tražit uzrok svakome početku
i početku svršetak proricat.
Sve su mogli-mnogo radili su
bez bojazni, bez ičijeg straha.
Jadni Srbi, bili su na straži.

Nikola Pašić šara štapom po snegu. Šturm ubrzava korak prema vojvodi Stepi, brišući uz put naočare. Đeneral Mihajlo Živković se ukipio na jednom kamenu i gleda prema Kopaoniku. Vojvoda Živojin Mišić, zagledan ispred sebe, iz džepa vadi prvi zavoj i pruža ga vojniku iz čije noge kapi krvi kao jagode na snegu navejava vetar.

A, narednik Obrad Rakić, plače kraj skršene kare municije i razvaljenog topa...

Hladna, mrazna i vetrovita decembarska noć 1915. godine, na Kosmetu, pretila je Srbiji ledenim planinskim vrhovima Paštrika i Junika, neprohodnim zavejanim klancima Prokletija, surovim bespućima Albanije i iskeženom mržnjom Arnauta.



DUH I SNAGA
MARŠAL Francuske Žozef Žofr, vrhovni komandant snaga Antante:
- Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sigurnim prosuđivanjem, slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja - zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama.
Pukovnik Furnce, francuski vojni ataše u Srbiji:
- Ono što je general Mišić uradio je čisti odblesak napoleonove strategije. On je elektrizirao i pojačao gotovo propalu vojsku.

(KRAJ)