Đak velike škole

Piše: Zoran ARACKI
STEVAN Sremac je veoma voleo svoj rodni grad Sentu i ponosio se njom. Iz tog razloga, mnogo kasnije, u Srbiji potpisivao se sa Senćanin. Ipak, napustivši ovaj grad kao dete, više nije dolazio da ga vidi.
- Čujem da je sva pijaca senćanska u jevrejskim rukama, pa mi sad nije milo da tamo dođem - govorio je Sremac J. Vujiću, velikom dobrotvoru Beogradskog univerziteta, takođe poreklom Senćaninu.
U Beogradu Stevan Sremac je učio u Prvoj gimnaziji, tada Velikoj. Ovu školu završio je 1874. godine. Gimnazija je tada imala samo šest razreda i nije bilo mature. Direktor gimnazije bio je Đorđe Maletić, a profesori Stojan Novaković, Stojan Bošković, Miloš Zečević, Gavrilo Vitković, Jovan Đaja, Stevan Kaćanski, Alimpije Vasiljević i dugi. Zajedno sa Sremcem, gimnaziju su tada završili Ljubomir Nedić, Stevan Mokranjac... Drugovao je i sa bivšim profesorima gimnazije Sretenom Pašićem, Vitomirom Mladenovićem, Svetozarom Atanackovićem, Ristom Nikolićem...
Sremac je bio od onih koji su voleli da čitaju. Kako je njegov ujak Jovan Đorđević, kod kojeg je živeo, bio upravnik Narodnog pozorišta to je veoma često gledao teatarske predstave.
U Beogradu je Sremac učio i Veliku školu, od 1874. do 1878. godine.
- Jedanput Srbijanac, on je to ostao stalno - napisao je u svom tekstu "Stevan Sremac Čovek" njegov biograf akademik Pavle Popović. - Postavši punoletan 1875. on je odmah primio srpsko podanstvo. "Bio je", kaže se u njegovom Službenom listu, "austrijski podanik do 1875, a od tada srpski."
Na Velikoj školi, Sremac je učio istorijsko-filološki odsek. Profesori su mu bili: Daničić za filologiju, Novaković za istoriju srpske književnosti, Stojan Bošković za opštu istoriju, Panta Srećković za srpsku istoriju. Uz stare prijatelje na Velikoj školi stekao je i nove, među kojima Savu Antonovića i Luku Lazarevića, poznate beogradske profesore.
U VREME kada je Stevan Sremac bio na Velikoj školi, Srbiju su preplavile socijalističke ideje Svetozara Markovića. Međutim, Sremac im se nije prepustio i oštro ih je kritikovao. "Nove ljude" Sremac je gotovo po pravilu prikazivao karikaturalno. O samom Svetozaru Markoviću govorio je s podsmehom. Smejao se tome kako su ga nazivali sledbenici njegovi imenom, a ne prezimenom, dodajući pri tom reč "pokojni". Ljubomir Nedić je objašnjavajući Sremčev odnos prema Svetozaru Markoviću podsetio da je Sremac upotrebio Njegošev stih: "Svetu lampu lud vjetar ugasi", misleći na štetu koju je po njegovom mišljenju socijalistički pokret Markovića naneo srpskoj narodnoj misli.
Među mladim ljudima u Srbiji su se u to vreme sve češće pominjala imena Karla Marksa, Engelsa, Bihnera, Černiševskog, Bakunjina i drugih, a reči "novi poredak", "oslobođeno društvo", "socijalna demorkatija", "socijalizam i internacionala", "federativni savez radničkih i zemljoradničkih organizacija" postajale su sve omiljenije. Sremac je imao dosta drugova u tim sredinama i s pažnjom je pratio ono što se tamo govorilo i događalo. Međutim, redovno je ostajao po strani.
Vaspitavan u najranijoj mladosti na patrijarhalnim shvatanjima i tradicijama on nije mogao i nije želeo da se uključi u taj novi pokret. Koncepciju o narodu, njegovim patnjama i robovanju, poeziji i mitu, shvatao je kao vrhovno blago svakog Srbina. Upravo zbog toga čvrsto je ostajao na poziciji da je novo društvo nešto što ne treba podržavati. Takvom stavu ostajao je dosledan i u svojim pripovetkama.
- I kao što u istorijskim pripovetkama glorifikuje narodne vladare, velmože i junake, znane i neznane, tako u humorističkim pričama, gde se dotiče političkog života onog vremena ("Ideal", "Maksim", "Luminacija na selu" i dr.) ispoljava jasno oštrinu svoje satire i duha prema političkim protivnicima i njihovim nazorima - ocenio je Mile Pavlović, njegov biograf, dodavši pri tom tvrdnju da je Sremac bio - "čist nacionalist"!

PONOSNI PATRIOTA
SREMAC je imao mnogo prijatelja, a jedan od njih bio je Antun Gustav Matoš, koji je svoju prvu recenziju napisao upravo o Sremčevoj "Ivkovoj slavi".
- Nije se radi kritike na mene ljutio kao Janko Veselinović - govorio je Matoš. - Sam velik šovinista, znajući me pravaša (onda me beogradska boemija zvaše Folnegović), on me smatraše izgubljenom ovcom, zalutalim neprobuđenim Srbinom, naročito pošto mu opisah svog "didu", punokrvnog Hrvata, Bunjevca i bačkog učitelja. Na njega me Sremac nevjerovatno podsjećaše, ne sluteći da me to sijećanje na bačka sela, na dunavske ritove, na sjajne i široke horizonte onih bogatih ravnica najviše k njemu privlačilo... Bijaše tipičan Srbin, konzervativac i zagriženi liberal, nacionalist... patriota ponosit kao Svift, obožavaše svoju zemlju kao Stern.
(NASTAVIĆE SE)