Povratak u Niš

Piše: Zoran ARACKI
NA kraju rata Stevan Sremac se vratio u Beograd i tu 1878. godine u junu položio poslednje ispite. U oktobru ponuđeno mu je da vaspitava Mihaila, sina kneževskog namesnika Jovana Ristića, ali je on to odbio.
- Ludi Steva, koji bega od sreće i kompromituje i mene i sebe - pisao je ovim povodom njegov ujak Jovan Đorđević u svom dnevniku.
U leto 1879. godine, zahvaljujući svom ujaku, Sremac je postao praktikant u Ministarstvu finansija, i tu je ostao tri meseca. O likovima iz Ministarstva pisao je u svojoj pripoveci "Vukadin".
Ujaku je otvoreno saopštio - ne sviđa mu se ministarstvo, njega privlače novi oslobođeni krajevi i život tih patrijarhalnih ljudi.
- Više volim da razgovaram sa nepismenim seljakom iz Prćilovice, nego da me teorijama Karla Marksa dave Pera Todorović i Boža Vučković - rekao je Sremac svom ujaku.
Želja mu se ispunila dvadeset petog septembra 1879. godine kada je postavljen za predavača gimnazije u Nišu, gde je ostao čitavih 11 godina. Bilo mu je dodeljeno da predaje srpski jezik i istoriju.
Ovakva odluka je izuzetno obradovala Sremca. Veoma brzo zavoleo je svoju novu sredinu i brzo joj se prilagodio. Svima je pristupao iskreno, sa mnogo topline. Upijao je svaku reč, svaki postupak, svaki običaj.
U gimnaziji je kao predavač bio pravi budilac narodne svesti. Ispunjen nacionalnim duhom i osećajem za tadiciju smatrao je svojom dužnošću da svima, i mladima i starima prenese sve ono što zna, posebno o tužnoj prošlosti naroda kome je pripadao. U sve priče o prošlosti unosio je i dozu humora, pa je tako čitavu tematiku činio još zanimljivijom i privlačnijom za decu kojoj se obraćao.
MEĐUTIM, nije se baš svima dopalo ono što je Sremac radio, pa je pred kraj školske godine došao u sukob sa izaslanikom ministra prosvete. Izaslanik je od kolega saznao da Sremac zadaje učenicima da napamet nauče neke narodne i rodoljubive pesme. Posebno je tražio da se nauči "Otadžbina" Đure Jakšića. Kada mu je izaslanik ministra prigovorio rečima: "Po vašem shvatanju i nahođenju najbolje bi bilo dati učenicima liru da čitaju?" Sremac je odgovorio: "Liru, dabogme, zbirku odabranih i poznatih pesama koje se u narodu i inače pevaju, a ne Bebelove i Lipknehtove rasprave o socijalnoj demokratiji ili o socijalnoj revoluciji".
Svojim načinom predavanja Stevan Sremac je izborio izuzetan ugled u očima svojih đaka, od kojih su mnogi govorili da im je zbog njega "omilela cela književnost".
Istovremeno, Sremac je bio veoma omiljen i u Nišu. Stanovnicima ovog tada ne tako velikog grada izuzetno se dopalo to što Stevan Sremac, iako "gospodin iz Preka", nije izbegavao druženje sa običnim narodom. Svidelo im se i to što je poštovao kralja Milana, koji je doprineo da se Srbija proširi za četiri okruga i od malene kneževine podigne na rang kraljevstva. To je za njih bilo veoma važno jer je kralj Milan upravo Niš proglasio drugom prestonicom Srbije.
Tu, u Nišu, u vreme svog prvog boravka u ovom gradu, Stevan Sremac je počeo da sarađuje u "Staroj Srbiji", glasilu niških liberala, kojima je i sam pripadao. Bili su to, zapravo, njegovi prvi književni radovi.
Pisao je kraće tekstove, satirične prirode koji se nisu dopadali tadašnjoj vlasti. Zbog toga je bio proglašen za opasnog političkog protivnika, a vlast ga je iz Niša poslala u Pirot, da tamo službuje. Međutim, kako se u Pirotu nije mogao kretati kao u Nišu, niti je imao tako veliki broj prijatelja poželeo je da se vrati u nišku gimnaziju. Posle dve godine tadašnji ministar prosvete Stojan Novaković uslišio je njegovu molbu i dozvolio mu povratak u Niš...

RĐU - U ŠKOLU
VEĆ prve godine njegovog službovanja u Nišu Sremca je na ulici zaustavio jedan roditelj.
- Gospodine, kako moj sin u školu? - pitao ga je ovaj čovek.
- Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je...
- Tako je! Nesreća je to: da je dobar ja bi` ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara` u školu. Fala ti!
(NASTAVIĆE SE)