Oštar Skerlić

Piše: Zoran ARACKI

PRVIH godina svog boravka u Nišu Sremac je uglavnom posmatrao život oko sebe. Književnim radom počeo je ozbiljnije da se bavi tek kad je po drugi put došao u Niš. U međuvremenu, zbog potrebe službe proveo je dve godine u Pirotu. Svojim istorijskim pripovetkama dao je opšti naslov - Iz knjiga starostavnih. Prve od ovih pripovedaka izašle su u "Bosanskoj vili" 1888. godine i to se najčešće smatra početkom njegovog književnog rada.
- Savremeni život izobiluje ružnim primerima, a prošlost iako sumorna i teška, pruža divne slike plemenitosti i viteštva, lepote i požrtvovanja; pruža slike dirljive i lepe, pune svetlosti i tragizma, pune uzvišenih prizora - u njima nalazim ono što sadašnjica nema - govorio je Sremac na početku svog književnog rada.
Sremčevi biografi tvrde da je Niš "pružio i otvorio Sremcu čitavu riznicu najraznovrsnije građe, kroz koju su se ispoljili njegov duh i talenat u dva potpuno različita pravca. U prvom periodu rada preovlađuju istorijska pripovetka, glorifikacija prošlosti, u drugom humoristička pripovetka, bez dublje socijalne podloge i tendencije". Profesor Mile Pavlović piše da je "kroz prizmu patrijarhalnih iluzija idealisao izvesne epohe i istorijske ličnosti, začinjavajući ih mistikom i legendom ocrtavao prošlost, a kroz neposredna promatranja ljudi i savremenog života izneo sadašnjost, koja je kiptala novim, dotle neotkrivenim, posve originalnim tipovima, koji su se nalazili na prelomu jedne epohe koja je umirala i druge koja se rađala".
O vrednosti Sremčevih istorijskih pripovedaka kritika je izrekla dva sasvim oprečna suda. Ljubomir Nedić je bio oduševljen njegovim prikazivanjem junaka srpske prošlosti. Iako strog i nepristrasan u ocenjivanju pojedinih pisaca i njihovih dela, Nedića su Sremčeve istorijske priče zanele i oduševile. On ih je smatrao "kao alem srpske književnosti, koji će samoga pisca nadživeti".
MEĐUTIM, Jovan Skerlić je ove Sremčeve pripovetke proglasio za osrednje. Priznajući da je pisac pokazao veliko znanje i uložio mnogo truda on kaže da je to "osrednje vrednosti, jer nije ni istorija ni literatura, pošto Sremac nije imao ni velike mašte, ni osetljivosti, jer se ograničavao na jednoliko retorske amplifikacije, usiljeni patos, vrlo površnu i bledu lokalnu boju i lake efekte sa frazama i zvučnim rečima. Štaviše, neke od njih nemaju ni apsolutne, ni relativne književne vrednosti."
Ovo, naravno, može da zbuni, a mnogi tako oprečne sudove tumače kao posledicu političke ili lične opredeljenosti i naklonosti onih koji su sud izrekli.
Svoje istorijske priče Sremac je pisao sa velikim oduševljenjem, ali je kasnije uvideo da taj žanr ne odgovara u potpunosti njegovoj prirodi, duhu i talentu. Zbog toga se okrenuo stvarnosti, savremenom životu i ljudima iz novooslobođenih krajeva. U njihovim odnosima, osobinama, životu i radu vrlinama i manama nalazio je obilje motiva za pisanje. Sa naročitom pažnjom posmatrao je malog prosečnog čoveka, pratio ga u trenucima radosti i žalosti i beležio svoja opažanja.

Profesor Mile Popović piše da su "njegove beležnice, kao i jedan dnevnik, prepuni zapisa, opisa, poređenja, anegdota, koje je potom priređivao, doterivao i prošireno ubacivao u svoje humorističke priče... Iz njih se zapaža kako je Sremac sastavljao i razrađivao teme svojih pripovedaka. U početku je to beleška, napomena od nekoliko redaka, kratak opis ličnosti i njene glavne odlike, uz to možda kakva anegdota." Tako su nastala neka od najpoznatijih dela Stevana Sremca - "Kir Geras", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova" i druga.

VICKAST ČOVEK

JEDNOM prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
- Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu odgovori:
- Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu.