Zebnja zbog Slave

PIŠE: ZORAN ARACKI

POSLE trinaestogodišnjeg boravka u Nišu i Pirotu, Stevan Sremac je 16. septembra 1892. godine premešten u Beograd za profesora Treće gimnazije.
Srpski jug lagano je počinjao da se menja, i to se tradicionalisti i liberalu Sremcu nije previše dopadalo. Niš je za Sremca gubio patrijarhalni vid i romantičnu draž i lepotu. Postajao je sasvim običan, svakidašnji, stereotipan grad. Promenilo se mnogo njegovih prijatelja, čak i onih najbližih sa kojima je provodio dane i noći u kafanama. Mnogi od njih uspeli su da se dokopaju Beograda. Na nagovor prijatelja i svog ujaka Jovana Đorđevića, napisao je molbu i dobio premeštaj iz niške gimnazije. To tada i nije bilo teško, jer je na vlasti bila liberalna vlada sa Jovanom Avakumovićem na čelu.
Iz Beograda potom nije odlazio, bar ne na duže. U međuvremenu stekao je izuzetan književni glas, pa mu je to pomoglo da ga ne dira nijedna kasnija vlada, nijedno ministarstvo prosvete koje je u to vreme imalo presudnu reč u raspoređivanju predavača i profesora.
Dolaskom u Beograd počela je jedna sasvim nova era u Sremčevom životu. To je doba u kome je intenzivno radio. Ono što je kao sirovi materijal i kratke zabeleške doneo iz Niša i Pirota sada je počelo da se pretvara u pitke, zanimljive pripovetke.
Sremac je svoje pripovetke nudio književnim listovima i časopisima ne tražeći nikakav honorar. Naravno, u prvom planu su bili oni listovi i časopisi koji su nosili nacionalno obeležje. Međutim, nije se libio da svoje radove ponudi i onima koje je smatrao svojim neprijateljima u političkom smislu. Pored "Bosanske vile", u kojoj je otpočeo svoju književnu delatnost, i mostarske "Zore", tu su se našli i "Brankovo kolo", "Srđ", "Glasnik za zabavu i nauku", "Srpski pregled", "Srpski književni glasnik", pa i "Zimzelen" i "Rad" i čisto radikalni "Delo" i "Nova iskra", čiji su urednici bili Sremčevi politički protivnici.
Na samom početku stvaranja u Beogadu Sremac je bio prilično nesiguran u sebe, tačnije u vrednost sopstvenih opažanja. Takav je bio čak i u momentu kada je Ljubomiru Nediću predao na štampanje svoj verovatno najbolji rukopis - "Ivkovu slavu".
U svojim uspomenama na Sremca Pavle Popović o Sremcu iz tog vremena piše:
- Imao je tremu dajući rukopis. Bilo mu je četrdeset godina, a bojao se kao dete. Nekoliko dana nije smeo da navrati Nediću. Nedić uzme rukopis da čita; smeši se najpre, pa se smeje, pa se trese od smeha... Mati njegova, koja je bolesna ležala u drugoj sobi pita ga: "Šta ti je, zaboga, Ljubo?" A Nedić ne može od smeha da joj odgovori. Eto, to je bio prvi efekat "Ivkove slave"... Posle nekoliko dana Sremac se osmelio da poseti urednika; zebnja njegova odmah je pala čim se video s njim.
Nedić, a kasnije i mnogi drugi videli su u Stevanu Sremcu srpskog Dikensa, Svifta ili Gogolja.
Profesor Mile Pavlović piše da je tom svojom, prvom velikom, pripovetkom Sremac otkrio i prikazao čitav jedan nov, nepoznat svet - ljude i tipove naših oslobođenih krajeva. Tu su prikazane Nišlije, starovremenski ljudi i tipovi, njihove odlike i strasti, navike, vrline i nedostaci, pa i njihov jezik. Sve te originalne ljude i osobine Sremac je izneo na njemu svojstven način. Tako je, bez velikog književnog prtljaga i bez književnih ambicija, Stevan Sremac brzo uleteo u književnost i izašao na glas brže nego ijedan od njegovih prethodnih savremenika.
Posle njega nastala je čitava manija po listovima onoga vremena da se piše jezikom kojim govore Sremčevi junaci. Ne samo u novinama, već i u knjigama, javljao se dijalekt njegovog Kalče.

KOD MINISTRA
PROFESOR Stevan Sremac je jednom iz Niša došao kod ministra prosvete u Beograd da vidi šta je sa njegovim službenim premeštajem. Kad je hteo da uđe u ministrov kabinet, služitelj se ispreči na vratima i reče:
- Gospodin ministar ne prima.
- Znam da ne prima - odgovori Sremac. - Ali, ja sam došao da mi - da.