Poslednje putovanje

Piše: Zoran ARACKI
STEVAN Sremac - u životu i pripovetkama, nije se mnogo razlikovao. Neusiljen, vedar, otvoren i neposredan, katkad malo sarkastičan, takav je bio u životu, u odnosima prema prijateljima i poznanicima, čiji je krug, ipak, bio ograničen. Svi odreda su ga cenili i tražili njegovo društvo, što i nije neobično, jer je uvek bio spreman na šalu, prepun dosetki koje su razgaljivale dušu.
Beogradske kafane "Dardaneli", "Pozorišna", "Dva anđela", "Esnafska", "Ginić", "Žmurko", "Velika Srbija", "Balkan", "Kod orača", "Slavina", "Zlatno burence", "Sablja dimiskija", "Đerdap", i druge znale su da Sremac često sedi sam za stolom. Prijatelji su ga, ipak, voleli i cenili, a drugovao je sa Stojanom Ribarcem, Dražom Pavlovićem, Pavlom Marinkovićem, Radojem Domanovićem, Bogdanom i Pavlom Popovićem, Jašom Prodanovićem, Miletom Pavlovićem, zvanim Krpa, i mnogim drugim.
Nije se mnogo radovao ni kad je 3. februara 1906. izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Trebalo je primati čestitanja, pošalice, zadirkivanja. O gozbi ili banketu nije hteo ni da čuje. Mrzeo je veliko društvo i bežao iz gomile. Bio je pun jetkih dosetki, ali iz njegovog govora nikad se nije moglo zaključiti da bilo koga mrzi.
Mile Pavlović Krpa svedoči o tome da je iako "vazda vedrog duha i u društvu nikad turoban, vazda veseljak, oran na šalu - Sremac u svojoj prirodi imao jako razvijenu žicu sentimentalnosti, što se mahom nije zapažalo.
- Kad sam sam nisam sam - govorio je Sremac. - Kad sam sam sa samim sobom najbolje i najiskrenije razgovaram.
Sremac se nije ženio, ali se ne može reći da je bio ženomrzac. Mile Pavlović, koji je sa njim deset godina stanovao pod istim krovom, tvrdi da je pokazivao veliko interesovanje i znake dubokih simpatija i zanosa za neke ličnosti, ali o tim svojim čisto ličnim i diskretnim odnosima nije upoznavao nikoga.
ONO što se o Sremčevom ljubavnom životu pouzdano zna jeste da se kao visokoškolac u Beogradu zaljubio u jednu siromašnu devojku iz činovničke porodice, sa kojom je mislio da se oženi, ali mu to nije dozvolio ujak Jovan Đorđević. I u Nišu je nakon srpsko-bugarskog rata 1885. godine imao emotivnu epizodu. Anton Gustav Matoš navodi da je Sremca u Nišu volela "bogata lijepa dama iz trgovačke kuće, ali od ženidbe ne bi ništa". Tom devojkom oženio se jedan bliski Sremčev prijatelj koji je znajući za vezu Sremca sa njom, ipak, pitao profesora da li može da je zaprosi. Sremac se saglasio i čak je igrao na njihovoj svadbi.
Jedina Sremčeva ljubav kojoj se zna ime je iz Pirota gde je on bio na radu od 1881. do 1883. godine. Profesor se zagledao u šesnaestogodišnju Jelenu Pančić, kćer uglednog pirotskog sveštenika Pantelije Pančića. Ljubav je bila obostrana, mladalački snažna. Do braka nije došlo jer se u ljubav umešala politika - Pantelija je bio naprednjak, a Sremac liberal. Otac se kolebao da li da ćerku da političkom protivniku liberalu ili jednom naprednjaku koji je takođe zaprosio lepu Jelenu. U međuvremenu, prema tvrđenju niškog novinara Ljubomira Žunića liberalna "Srpska zastava" objavila je Sremčev politički članak u kojem je, između ostalog, stajalo da u Pirotu žare i pale tri Pante. Otac znajući ko je autor teksta dao je kćer drugom proscu.
Stevan Sremac je izuzetno voleo Sokobanju. Tamo je odlazio veoma često i tamo drugovao sa Mihailom Gavrilovićem, Aleksandrom Belićem, Stanojem Stanojevićem, Pavlom Popovićem, Tihomirom Đorđevićem, Miloradom Mitrovićem. Znale su ga sve sokobanjske kafedžije. Kad nije bio u kafani pravio je izlete po okolini, često potpuno sam.
Upravo je Sokobanja za Sremca bila kobna. Ne zna se na kojem mestu i kako se Steva inficirao, ali je od posledica te infekcije veoma brzo umro. Dogodilo se to 13. avgusta 1906. godine, u momentu kada je veliki pisac imao svega 51. godinu. Sahranjen je u Beogradu. Srpska književnost i čitava Srbija izgubili su tako pisca, pripovedača, vaspitača omladine i pre svega čoveka izuzetne vrednosti, koji je zračio ljubavlju prema sopstvenom narodu.


MALO OD - IMENA
PROFESOR Sv. Vidaković osuđivao je Sremca što se druži sa glumcima i glumicama, što voli društvo i šalu. Govorio je.
- Pa vi nećete ništa ostaviti posle smrti.
Posle smrti mi ništa i ne treba - odgovori mu Sremac. - Dosta je ako ostavim malo od svog imena.
(KRAJ)