Bogatstvo u - ćupu

Piše: S. TASIĆ i S. DUKIĆ
PREDMETE koji izdađu iz zemlje gotovo je nemoguće vratiti. Iako su iz Jugoslavije izneti ilegalno, na teritoriji zemalja u koje odlaze, prema njihovim zakonima, nalaze se leglano, tako da se retko dešava da neko u inostranstvu bude uhapšen zbog preprodaje. Osim toga, dosetljivi lopovi smislili su još jedan način da legalno unesu predmete, tako što ih iz naše zemlje prokrijumčare, a na granici zemlje u koju ih unose uredno prijave i plate carinu.

Čitava situacija dodatno se komplikuje i zbog problema u saradnji sa zemljama u kojima se nalaze pokradena kulturna dobra sa naše teritorije. Željko Jež, arheolog i bivši savetnik ministra za zaštitu nacionalne kulturne baštine u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije, 2003. godine je beogradskim medijima rekao da u Evropi postoji jasna podela na zemlje uvoznice i zemlje izvoznice kulturnih dobara.

- U najnovijim preporukama OEBS i na Londonskoj konferenciji, imate jasne preporuke zemljama izvoznicama da rade na sprečavanju trgovine ljudima, drogom, oružjem i drugom krijumčarenom robom - rekao je Jež. - Nigde se ne apostrofira trgovina kulturnim dobrima, iako po profitu zauzima četvrto mesto, posle trgovine drogom i oružjem i prostitucije.

Antički novac izuzetno je tražen na zapadu, i zbog toga je posebna poslastica za divlje kopače. Još u 19. veku je zabeleženo da su seljaci nalazili mnogobrojne polupane ćupove i lončiće, kako su tada zvali antičke keramičke posude, pune srebrnih i zlatnih novčića. U pitanju su bile uglavnom rimske ostave novca.

- Devedesetih godina prošlog veka cene takvih nalaza su na crnoj berzi dosezale neverovatne sume - priča Dragana Spasić-Đurić. - Kolekcije rimskog novca nađene na ovoj teritoriji u to vreme su prodavane za više od 100.000 maraka. Nažalost, u vreme najezde pljačkaša na Viminacijum, nekoliko takvih kolekcija je otišlo iz zemlje i bespovratno nestalo.

Početna cena koju dobijaju pljačkaši nije ni mali deo one koja se postiže van granica zemlje. Prema poslednjim saznanjima, kako kaže Dragana Spasić-Đurić, evropske kolekcije nisu više jedino konačno odredište. Danas iz Evrope blago ide u američke i japanske kolekcije, i time ionako mala verovatnoća da će ikada biti nađeno postaje još manja.

Odgovarajući na pitanje kako uopšte toliko blago može neprimećeno da se iznese iz zemlje, Dragana Spasić-Đurić kaže da je to moguće, jer je u pitanju izuzetna organizacija koja na svim potrebnim mestima ima svoje ljude.

- Najniža karika je nalazač, ali u daljem lancu on postaje nebitan, jer sve preuzimaju ljudi koji su dugo u tom poslu i imaju izuzetne veze - kaže gospođa Spasić-Đurić. - Oni imaju ljude za organizovanje transporta kroz zemlju, potom prebacivanje preko granice, a onda naravno i za distribuciju u inostranstvu. Prodaja u evropskim zemljama, iako su oni željni antikviteta iz malih zemalja, nije nimalo naivna, i za to je, takođe, potrebna izuzetno profesionalna i dobro obaveštena mreža ljudi. Da sve to nije tako dobro organizovano, mnogo više antičkog blaga bi bilo u našim muzejima.

Posao one najniže karike u lancu, dakle tragača ili kako neki kažu divljeg kopača, divljeg arheologa, krajnje je neizvestan, ali na kraju, ipak, isplativ.

- Meštani sela iz okoline Požarevca pretvorili su traganje za arheološkim blagom u svoje osnovno zanimanje - objašnjava Dragana Spasić-Đurić. - Čitave porodice se bave tim poslom počev od dece pa do glava porodice. Naši mnogobrojni izlasci na teren bezbroj puta su potvrdili da ti ljudi nemaju više nikakvih skrupula.

- Nemam posao, a od ovoga se dobro zaradi - kaže meštanin jednog požarevačkog sela. - Država ionako propada, koga briga za tu neke stare sitnice. Ima ljudi koji to dobro plaćaju, a moja deca moraju hleba da jedu.

Na našu sugestiju da je to kulturno blago Srbije, ovaj čovek je samo odmahnuo rukom i otišao.

- Kako se profit povećavao, tako se usavršavala i metodologija divljih tragača - kaže gospođa Spasić-Đurić. - Oni su u početku radili pomalo stihijski, ali su se vrlo brzo organizovali. Teritorija Viminacijuma je čak u jednom trenutku bila podeljena na parcele i tačno se znalo ko gde radi. Ne daj bože da neko zađe na tuđi teren. Bilo je čak i obračuna zbog toga.

Naša sagovornica kaže da su se tragači prilagođavali svakom novom pokušaju da im se stane na put. Dobro opremljene ekipe imaju ljude koji kopaju i ljude koji stražare, ako se radi noću i ljude zadužene da reflektorima osvetljavaju teren.

ZLATNI NAKIT
- DOSADAŠNjA saznanja muzeja u Požarevcu pokazuju da arheološki materijal sa ovih prostora završava van naše zemlje u bogatim privatnim kolekcijama - nastavlja Dragana Sapsić-Đurić. - Luksuzan antički zlatni nakit je takvog kvaliteta i lepote da bi svaka dama poželela da ga nosi, pa me ne bi čudilo da privatni kolekcionari deo arheološkog blaga koriste, i na taj način, dakle, vraćaju mu upotrebnu vrednost koju je nekada imao. Smatra se da su uglavnom kolekcionari krajnji kupci, jer ono što je muzejski obrađeno i zavedeno, teško da bi moglo da se pojavi na nekoj zvaničnoj aukciji.
Nastavlja se