Beleg velike sreće

Piše: Ismet Kočan
MISIJA jaja - baše, Ješildže Mehmed-bega, u kojoj je među četrdeset dečaka i mladića iz Bosne pokupljen i Bajo Sokolović, bila je ustaljena procedura koja se po nalogu Porte odvijala povremeno i prema potrebi.

Janičare, tursku stajaću pešadiju i elitnu sultanovu vojsku, pretpostavlja se, osnovao je još sultan Orhan u 14. veku. Devširmu, prikupljanje “živog vojnog poreza” započeo je još sultan Mehmed Čelebi u prvoj polovini 15. veka, ali je ona u pravom smislu institucijalizovana tek za vreme sultana Murata Drugog, da bi poseban zamah dobila u vreme sultana Mehmeda Osvajača, a najžešća je bila u 17. veku. Za buduću janičarsku službu, uzimana su, prvenstveno, deca i mladići iz hrišćanskih familija, a u kasnijim periodima, kada sepojavila potreba za očuvanjem proširenih granica i unutrašnjeg mira, i iz redova Turaka, Cigana i Jevreja. Oduzimanje hrišćanske dece je bilo ukinuto 1638. godine. Povod za to je bilo nezakonito primanje novca koje su uzeli skupljači devširme u Rumeliji, Bosni, Albaniji i Grčkoj. Uzimanje mita glavom su tada platili turnadžibaša Derviš-aga (general-poručnik janičara) i drugi kupitelj dece, Kazhadži- zade, dok se treći Devedži Mustafa spasao na molbu velikog vezira. Ovo uzimanje podaničke dece bilo je poslednje koje spominje osmanska istorija, i tako je pod najvećim osmanskim silnikom sultanom Muratom Četvrtim bila ukinuta i ova nasilnička mera.

Najviše janičara, oko 54.000, u turskoj vojsci bilo je sredinom 16. veka. Sa opadanjem turske moći, janičari izazivaju bune i nerede i postaju opasniji za vlast sultana nego za neprijatelja. Mehmed Drugi je 1826. ugušio u krvi njihove pobune u Carigradu, ukinuo ih i uveo nizam, tj. redovnu vojsku, posle čega je prestala i potreba za ubiranjem “živog vojnog poreza”, odnosno devširme.

Halkondilas, savremenik Murata Drugog, kojem se pripisuje usavršenje i uređenje turske vojske, naročito janičara, opširno i verno opisuje sultanov tabor i uređenje njegove vojske, za koju kaže da zbog visokog stepena reda i svrhovitosti izaziva svako poštovanje. “Sultanova porta se sastoji od šest do deset hiljada pešaka. Uhvaćene dečake šalje u Aziju da bi tamo dve-tri godine naučili turski jezik. Ako u dovoljnoj meri znaju jezik, šalje dve-tri hiljade u mornaricu u Galipolje da uče pomorstvo. Svake godine dobijaju odeću i sablju. Odavde su pozvani na sultanovu portu sa dosta plate za uzdržavanje, a neki dobijaju i više. Oni tvore uski sultanov krug...”

Prema turskim izvorima, devširmom su se kupila deca i mladići uzrasta od osam, deset, petnaest, osamnaest ili dvadeset godina, ali ponajviše oni starosti od 14 do 18 godina. Devširma je prikupljana jednom u tri, pet ili sedam godina i skupljalo se, odjednom, između dve hiljade i deset hiljada dece koja su, uglavnom, bila birana po fizičkoj snazi, pameti i lepoti.

Istorijsko pamćenje “danka u krvi”, kako je među hrišćanskom rajom nazvana devširma, urezano je podjednako i među Srbima, ali i Gruzijcima i Rusima. Samardžić, pozivajući se na veliki broj istorijskih beležaka, koje kazuju da su roditelji, u strahu za svoju decu, odvodili svu čeljad u planinu kad bi se čulo da nailazi skupljač devširme, navodi da su zbog toga čitave porodice prebegavale u susednu državu, a da su pojedini roditelji radije svoju decu sakatili nego ih predavali Turcima u ruke.

Sačuvane su i vesti da su neke majke ispisivale sinovima krst na čelu ili na ruci sokom jedne otrovne trave, koji bi ostavio ožiljak i tako ih zanavek odvajale od Turaka. Pribegavalo se ponekad i ranoj ženidbi, pa se nailazilo na dečake privenčane već u dvanaestoj godini. Ali, turske vlasti su se lako dosećale ovakvim dovijanjima, tako da bi, umesto spasa, češće usledila njihova odmazda. Zbog toga je, kao najcelishodnije sredstvo ostajalo to da se dete otkupi ili haračlija mitom odobrovolji, ali je bilo malo kuća koje su takav trošak mogle da podnesu. Ponavljanje jedne pojave, bilo to i nasilje, ipak dovodi do navikavanja...

Kad je Ješildže Mehmed-beg pao u Sokoloviće, Bajo se, verovatno, zatekao u očevoj kući ili je jaja-baša, doznavši kakvog sina ima domaćin Dimitrije, naredio da tića dovedu iz Mileševe. Ova druga pretpostavka se čini verovatnijom, jer se pored očajnih roditelja pojavio i pomenuti kaluđer, Bajov stric ili ujak, koji je pokušao da dete sačuva. Stari Sokolović se, kažu turski izvori, obratio šuraku da mu pomogne novcem kako bi otkupio sina. Kaluđer je, zaista, svim silama nastojao da pridobije ili potkupi jaja-bašu, ponudivši mu “faraonski novac za dečaka”, ali beg nije dozvolio “da mu se isprljaju skuti”.

Sirotim roditeljima je još jedino ostalo to da dete sakriju, da bega nekako zavaraju, da sačekaju priliku kad će možda da ga pridobiju. Sakupljač danka u krvi nije bio samo neumoljiv. Razlog roditeljske nesreće i očaja on je iskreno video u njihovoj zabludelosti i neznanju. Zbog toga je rekao Sokolovićima: “Ej, neznalice i putnici po bespućima pakla! Zar ne znate da će ovaj siromah dečko u padišahovoj službi postati čestit? Kad on, nesumnjivim staranjem sultanovim, postigne večitu sreću, svaki od vas doći će do večnog bogatstva i trajne sreće. Jer, ova država je Humaj-ptica, koja je pala na vaš soj, a vi je svojim glupostima odgonite i svojim rukama sopstvenu kuću palite! Na čelu vašega sina beleg je velike sreće, koji kazuje da će on u sultanovoj blizini, u službi dobrotvora, doći do veoma velikih položaja...”

Tako je mitološka Humaj-ptica, koja večito srećnim čini svakoga kome njena senka padne na glavu, preletela i iznad sela Sokolovića. Uviđajući da moraju da predaju sina, roditelji su dečaka izvukli iz skrovišta i zamolili jaja-bašu neka im ga dobro prigledaju. Ješildže Mehmed-beg je bio veoma zadovoljan “što je izneo sokola iz gnezda”.

Grupu od četrdeset dečaka “pokupljenih iz poznatih i plemenitih porodica”, među kojima je bio i Bajo, Ješildže Mehmed-beg je pravo iz Sokolovića uputio u Jedrene, gde ih je sultan Sulejman primio na huzur (u audijenciju) i, izjavivši kako mu se dopadaju, naredio da se upišu u tamošnji carski saraj. U jednoj turskoj pesmi, koja govori o odvođenju mladog Sokolovića na sultanov dvor, posle svega, dolaze stihovi:

Iz kandža zlog gavrana istrgoh jednu divnu prepelicu, i ulovih
jednog sokola pre saznanja ljubavi...

SAN UOČI BOŽIĆA
DOK je još sina nosila pod pojasom, Bajova majka je, govori predanje, uoči Božića usnila san “da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama svet natkrilio”. Kad je to ispričala svekru, koji je, prema običaju, svoj čeljadi u kući trebalo da protumači snoviđenja u toj noći, starac je snahu dobro pogledao i rekao joj: “Daj bože, da bude srećno, moja snaho, ali moćno da ti rodiš zemlji gospodara”.
(Nastaviće se)