Novo ime - Mehmed

Piše: Ismet Kočan
SA velikom se sigurnošću zna da je Bajo Sokolović, sa grupom od četrdeset mladića koje je Ješildže Mehmed-beg poveo sa sobom u Jedrene u periodu kada se u tom gradu i njegovoj okolini, između ratnih pohoda, od novembra 1524. do marta 1525, odmarao Sulejman Veličanstveni.
Odabrani mladići su primljeni na huzur (u audijenciju) velikom padišahu koji je rekao da mu se “veoma dopadaju” i od tog trenutka je počelo njihovo komplikovano, sistematsko i neretko nemilosrdno vaspitavanje i podučavanje u raznim naukama i vojnim veštinama, čiji je krajnji cilj bio da se od njih naprave sposobni i padišahu do groba odani dvorski službenici, vojskovođe i državni velikodostojnici koji će biti stub moći Osmanskoga carstva.
Bajo Sokolovoć, zajedno sa trideset devetoricom drugih mladića, statusom i pameću, imao je sreću da ga odmah upišu u ičoglane, buduće dvorske paževe koji su, samim tim, bili predodređeni za napredovanje prema najvišim dvorskim, državnim i vojnim funkcijama. Za razliku od njih, ostali mladići koji su takođe bili prikupljeni devširmom, bili su upisivani u adžemioglane, kategoriju budućih janičara koji su upućivani u anadolska sela za učenje turskog jezika i čelićenje teškim seoskim poslovima, da bi tek nekoliko godina posle toga počinjali sa vojnom obukom i bili priključivani tzv. janičarskim ognjištima.
U Osmanskom carstvu su postojala tri saraja: u Jedrenu, Galati i Carigradu. Sva tri saraja imala su po trista dečaka. To su, zapravo, bili kadetski zavodi, gde su pitomci bili obučavani ili za ratnu ili za dvorsku službu. U njima je postojalo ukupno šest soba. Prve dve su: velika i mala soba, prva sa dve stotine, a druga sa stotinu pitomaca, i to su bile sobe za pripravnike u službi paževa, a četiri gornje su bile određene za osobnu službu.
Najniža od ove četiri sobe zvala se seferli odaja, koja se brinula za sultanovo rublje. Ova soba je ujedno bila škola pevača, plesača, brijača i ranarnika u saraju. Baškulukdžija je dva puta sedmično u srebrnoj posudi prao muslin sultanova turbana, pri čemu su ostali pevali pesme u punom zboru, tako da je pranje turbana ujedno bila i vežba u pevanju.
TREĆA je soba bila kiler, tj. podrum ili zapravo pekara za slatkiše i u njoj su se bavili iskljućivo izradom i čuvanjem slatkiša, ukuvanih plodova, slatka (halve), šerbeta, sirupa, sredstava za jačanje i sokova svih vrsta. Uz to, paževi ove sobe isporučivali su sveće za odaje i bogomolju saraja...
Sledeća u hijerarhijskom nizu je hazna odaja u kojoj su se ičoglani, osim vežbanju u jahanju i oružju, osobito podučavali da opslužuju sultana, podsecaju caru nokte, pomažu berber-baši i učili se savijanju turbana.
Poslednja, has odaja, u koju su dolazili samo najodabraniji i u prethodnim odajama prekaljeni pitomci, bila je već odskočna daska za visoke dvorske, državne i vojne funkcije. Ičoglanima iz ove sobe je bilo povereno čuvanje samog sultana, relikvija bogomolje, koja se nalazi do sultanove spavaonice, a u kojoj se nalaze ogrtač, sveti steg i poslanikova sablja i luk, te sablje triju prvih halifa i nekolicine njegovih drugova... Poveravanje ovih državnih dragocenosti, bio je najbolji znak da su ovi mladi preobraćenici na islam u najvećoj padišahovoj milosti i da će se, posle, u proseku petnaestogodišnjeg vaspitavanja i obučavanja u jednom od ovih saraja, naći na najvišim i odabranim vojnim i upravnim funkcijama carevine.
Za Baju Sokolovića, kojem je prilikom preobraćanja na islam nadenuto novo ime Mehmed, pretpostavlja se da je ostao u službi u jedrenskom saraju 13 godina i da je kao paž, prateći sultana u vojnim pohodima učestvovao u Mohačkoj bici 1526. godine, da je sa turskom vojskom bio pod Bečom 1529, a da je kasnije, kao paž, prešao u službu velikog defterdara Skendera - čelebije, u čijoj je sviti učestvovao u ratu protiv Persije.
KADA je veliki defterdar, koji je, po tradiciji, školovao paževe za najviše državne i finansijske službe bio optužen od velikog vezira i sultanovog štićenika Ibrahim-paše da je glavni krivac za zakasnelo zauzimanje Bagdada, a zatim i javno pogubljen, svi njegovi telohranitelji, paževi i posluga bili su pridodati carskom saraju. Među tri stotine tih paževa, nalazila su se i sedmorica mladića koji su, prema svedočenju tadašnjeg turskog hroničara Alije, postali prvi ministri ili veziri carstva: Pertef Mehmed-paša, Ahmed-paša, Pijale Mehmed-paša, Lala Mustafa-paša, Husejin-paša i Mehmed-paša Sokolović. Sve su to bili oni koji će, kroz život, pratiti Sokolovića decenijama, neki od njih i do smrti, da mu budu prijatelji, podrška u naporima ili, češće, ljuti dušmani.
Preuzevši svu njegovu pratnju, jer su najbolji od njih za dvor i obrazovani, sultan je izvesno bio obavešten koliko koji od njegovih vaspitanika vredi, piše Samaredžić. Svi Sokolovićevi biografi pominju da je prva njegova služba kada su ga doveli na Novi dvor u Carigradu bila finansijske prirode. Radio je u carskoj riznici, dakle posao koji je uz Skender - čelebiju izvesno mogao najbolje da nauči.
Od tog trenutka, Mehmed je za deset godina promenio pet zvanja kao sultanov dvoranin: išao je tačno onim putem koji vodi do visokih položaja u državnoj upravi i vojsci. “U poslu je bio veran i pouzdan”, kaže njegov biograf: “njegovo držanje i vladanje, kao i umešnost i dovitljivost prilikom raznih ceremonija, sultanu su se posebno dopali.”
Prva Mehmedova služba je bila rikabdar, zvanje koje se sastojalo u tome što je pomagao padišahu kod uzjahivanja konja i pratio ga na putu, idući pored njega pešice. Iza toga je postao čohardar, dostojanstvenik koji se brinuo o sultanovoj odeći, nastupajući na svečanostima neposredno uz njegove skute. Uskoro mu je, međutim, dodeljeno zvanje koje mu je omogućilo da se još više istakne i pokaže u punom sjaju. Postao je silahdar-aga, zapovednik carskih štitonoša, čija je dužnost bila da se brine o ličnom sultanovom naoružanju i da ga, prilikom javnih ceremonija pridružuje s desne strane, noseći o desnom ramenu njegovu sablju.
Za Mehmeda Sokolovića, međutim, kažu da prilikom obavljanja ovih službi nije bio samo paradni dvoranin, već da je obavljao i mnoge druge poverljive poslove. Zbog toga je nagrađen zvanjem češnegir-baše, koji je važio za jednog od najpouzdanijih sultanovih ljudi. Pratio je sultana na svim njegovim putovanjima i pohodima i, upravljajući poslovima dvorskih trpezara, lično kušao jelo i piće koje je bilo namenjeno sultanu.

PUT ZVEZDA

ZVEZDANI put Sokolovićeve karijere koja će ga odvesti do najviših upravnih funkcija carstva, nagovešten je u proleće 1543, kada je Sulejman postavio Mehmeda za velikog kapidži-bašu, najstarijeg među zapovednicima dvorske straže. Time je Mehmed, ostavši još uvek dvoranin, neposrednije uveden u gotovo redovno obavljanje drugih službi: kapidži-baša je privodio strane izaslanike sultanu prilikom javnih audijencija, obavljao razne poverljive misije, osobito diplomatske prirode, dostavljao tajna pisma i važne poruke Porte namesnicima u provincijama, “donosio svilene gajtane i katil fermane”. Uticaj kapidži-baše na sultanovom dvoru i u vrhovima uprave carstva bio je tako osetan, da su ih Dubrovčani unosili u spiskove, sasvim odmerene, onih turskih velikodostojnika koje treba obdariti.

(NASTAVLjA SE)