Turban novom sultanu

Piše: Ismet Kočan
KAO neograničeni gospodar turske carevine čijoj je veličini i sam doprineo, Sokolović je sa velikom lakoćom i umešnošću obavljao tekuće poslove. Jedan od događaja koji pokazuje veličinu Sokolovića je projekat za spajanje Dona i Volge, prokopavanjem jednog kanala, sa ciljem da se izvrši prebacivanje flote s mora i vojske prema Srednjoj Aziji. Cilj spajanja dve reke bio je da se olakša muslimanima put na hadžiluk, a onaj važniji, geostrateški i politički - da se Rusima preseče izlaz na Volgu i Don.
Za ostvarenje tog fantastičnog poduhvata, kojim je rukovodio defterdar čerkez Kasim-beg, trebalo je prethodno da se zauzme Astrahan. Četvrtog avgusta 1569. tri hiljade janičara i dvadeset hiljada konjanika pošlo je prema Astrahanu, a petnaest galija sa pet hiljada janičara i tri hiljade radnika pošlo je u Azov. Trideset hiljada Tatara trebalo je da pomognu konjici pri opsadi Astrahana, a pešacima pri kopanju kanala. Zajedno sa vojnicima koji su bili zaduženi za opsedanje, na ovom projektu je bilo angažovano ukupno sto hiljada ljudi. Međutim, petnaest hiljada Rusa kojima je zapovedao knez Serbjanov napalo je radnike i raspršilo ih. Poslednja turska nada bila je tatarska vojska, ali su je Rusi zarobili i uništili. Drugi Tatari, koje su Turci uzeli za vodiče, namerno su ih zaveli u stepe i blata.
Obeshrabrena vojska još je u većoj meri oneraspoložena time što su je huškali poverljivi ljudi krimskog hana. On je u sretnom ishodu ovog poduhvata video sigurno jamstvo za potpuno podjarmljivanje. Njegovi ljudi su radnicima i vojnicima prikazali kako u ovim severnim krajevima zima traje devet meseci, a leti noć traje samo tri sata, pa da će biti prisiljeni zanemariti ili svoj mir ili verske dužnosti, a te im nalažu obavljanje večernje molitve dva sata nakon Sunčeva zalaska, a jutarnje u osvit dana.
Ovo je lukavstvo uspelo. Pobunjene čete su se ukrcale kod Azova, ali ih je na moru snašla besna oluja i potopila. Samo je sedam hiljada ljudi stiglo u Carigrad. Razlozi ovog neuspeha, nađeni su, između ostalog, u ličnosti čerkez Kasim-bega, za kojeg se ispostavilo da zbog nedostatka vojnog iskustva nije bio dorastao ovako složenom zadatku i poduhvatu kojeg su Rusi, 383 godine kasnije, 1952. modernom tehnologijom, sami ostvarili.
Neuspeh spajanja reka na severu nije, međutim, promenio dalekosežne planove Mehmeda Sokolovića na jugu. Posle smirivanja pobune u Arabiji, nameravao je da prokopa suecku prevlaku da bi osmanski brodovi nesmetano plovili iz Sredozemnog u Crveno more. Međutim zbog događaja koji će da uslede, pre svega zbog planova Selima Drugog da, po nagovoru ostalih vezira, udari na Kipar, ove planove Sokolović neće da ostvari.
Selim Drugi, koji je bio svestan da u istoriji Osmanskoga carstva neće - kao njegovi slavni preci - biti spominjan po velikim delima, prihvatio je huškanje ostalih vezira, koji su na čelu sa Lala Mustafa-pašom stvarali blok protiv Sokolovića, da se pođe u osvajanje Kipra. Svestan da će jedan ovako riskantni poduhvat da navče na Portu gnev čitavog zapada i da će to da bude još jedan, možda najveći, povod za ujedinjenje hrišćanske vojske na kopnu i moru protiv Turske, veliki vezir je bio protiv ovog pohoda. Bio je, međutim, nadglasan, a presudan je bio glas muftije Ebusuuda.
Na čelo pohoda na Kipar stali su veziri Pijale i Lala Mustafa-paša, koji su, posle dugotrajne opsade i krvavih borbi, ostvarili pirovu pobedu, žrtvujući čak 20.000 vojnika. Sokolovićevo protivljenje vojnom pohodu na Kipar može da se tumači jedino strahom od Krstaša koji su zapretili osmanskoj imperiji jednim veličanstvenim pohodom, zbog čega je njena široka obala iznenada zapala u teškoće. Senka opasnosti se nadvijala nad imperijom, ali je država bila čvrsta, a Sokolović nepokolebljiv. Tešili su se:
“Sa velikim vezirom kao što je Sokolović stvari opet idu pravim putem.” Padišah Selim Drugi uzdao se u svog zeta. Da bi nadoknadio gubitke iz borbi sa Mlečanima, veliki vezir je dao da se izgradi 200 brodova, 600 lenger jedrenjaka i drugih plovila i poslao je mornaricu u pohod. Posle ovoga je sklopljen mir sa Venecijom.
Sultanu Selimu Drugom nije, međutim, bilo suđeno da duže od osam godina uživa u svojoj prividnoj vlasti. U saraju je bilo završeno novo kupalište, nazvano kusur-hamam. Sultan ga je posetio još pre nego što se osušilo; da odagna zle pare, ispraznio je bocu vina. Zbog vinskih isparenja, koja su ga omamila, okliznuo se na glatkom mramoru kupališta i pao. Digli su ga, on je legao u krevet i nakon jedanaest dana umro... Ovakvom pripovedanju Jozefa fon Hamera pojedini turski pisci suprotstavljaju tezu, koju je, istina, teško potvrditi, ali koja može da ima uporište u načinu njegova života - da je razbludni sultan nastradao na isti način, ali trčeći za robinjama oko bazena!
Kada je Selim Drugi ispustio dušu, pored njegove postelje je bila njegova žena, haseki (miljenica) sultanija Nurbanu, koja je odmah naložila da se pozove veliki vezir Sokolović. Selimova smrt je trebalo da se održi u tajnosti sve dok njegov najstariji sin, princ Murat, koji se nalazio u sandžakbegu u Amasiji ne dođe u Carigrad. Ta mera predostrožnosti je bila neophodna, jer je on imao još braće, koji su svi živeli u saraju, tako da je moglo da dođe do nereda ukoliko bi oni čuli za smrt oca.
Mehmed-paša Sokolović je ponovio manevar skrivanja smrti sultana, koji je osam godina pre toga imao sa Sulejmanom Veličanstvenim. Tajno je sklonio mrtvog sultana u dvorsku ledaru, koja je služila za rashlađivanje šerbeta, a istovremeno je uputio svog poverljivog čoveka Hasana Čavuša u Amasiju sa pismom Muratu da hitno dođe u Carigrad i preuzme carski presto.
Dok je dvorska ledara krila tajnu o smrti i telo mrtvog osmanskog vladara Selima Drugog, veliki vezir Sokolović je preduzeo sve neophodne mere da bi predupredio dinastički obračun među braćom za carski presto.
Hasan Čavuš je galopirao ka Manisi sa pozivom najstarijem sinu Muratu za preuzimanje carskih insignija. Istovremeno je, po naređenju Sokolovića, uzburkanim Mramornim morem jedrio i admiral flote, Kilič Ali-paša, sa zadatkom da sačeka novog sultana sa jednim velikim brodom na obali Mudanije.

SERDžADA ZA MURATA
- DOŠLI smo za tadašnje ustoličenje na skelu u Mudaniji, ali nismo naišli na brod koji je bio poslat za našeg cenjenog padišaha, jer je on čekao na drugom mestu... Tamo smo jedino našli prazan jedrenjak Feridun-bega i popeli se na njega i krenuli. Čak smo imali i veliku oluju. Svi su dobili morsku bolest. Pošto sam odrastao pored obale, samo ja nisam pao u ovakvo stanje. Padišah je legao na moje koleno. Neprestano sam mu trljao glavu i brisao lice. Konačno, kada je oluja utihnula, stigli smo pred Ahirkapiju i odazvali se kako bi se ona otvorila. Dobili smo odgovor: "Nama je rečeno, ako dođe lađa, da je pošaljemo na Bahčekapiju." Odatle smo otišli tamo. Nije prošlo kratko, kada je čamcem stigao sadrazam (veliki vezir) i stupivši na breg prostro sedžadu i zamolio poštovanog sultana da izađe”, zabeležio je istoričar Pečevija.
(Nastaviće se)