Surovi Murat treći

Piše: Ismet KOČAN
PRINC Murat je primio pismo od Hasana čavuša sa velikim uzbuđenjem. Sa njim su bili njegov učitelj Sadedin efendija, silahdar Ibrahim -paša, čohardar Džerah Mehmed-paša i njegov rikabdar Kirjaki Hasan-paša. U utorak uveče, 21. decembra 1574, kada je počelo da se smrkava, dospeli su na obale Mudanije. Kirjaki Hasan-paša je posle o ovom događaju pričao poznatom turskom istoričaru Ibrahimu Pečeviju efendiji:
“Veličanstveni sultan je bio uznemiren”, prepričava dalje istoričar Pečevi. “Možda je već njegov drugi brat doveden na presto? Kada je istupio s brodića, sagnuo se da poljubi ruku velikom veziru. Ovaj je to, međutim, sprečio i sam se sagnuo i poljubio mu ruku. I, dok se Bahčekapija nije otvorila i došli konji, sultan je sedeo na sedžadi, a nasuprot njemu sami veliki vezir na kolenima. Poslužili su ga sa čašom šerbeta. Kada je Ibrahim-paša hteo da ga posluži, veliki vezir je zatražio posudu, popio malo, da bi dokazao da nije otrovno i onda pružio sultanu”.
“Do tada su stigli i konji, tako da su se popeli i zajedno stigli u saraj, gde ga je veliki vezir, u has odaji, postavio na presto i, kleknuvši pored njega dugo nasamo sa njim pričao. Sledećeg dana, petorica sinova Selima Drugog, a Muratove braće, su zadavljena. Sahranjeni su svi, posle očevog pogreba, pored njegovih nogu, u Svetoj Sofiji. Ova katastrofa koja se dogodila za vreme Ramazana pobudila je veliku žalost i revolt u narodu.”
Ovo svedočenje Pečevije, na najbolji način odslikava razloge netrpeljivosti novog sultana, koju je on još od prvih trenutaka počeo da pokazuje prema velikom veziru. Murat Treći, naime, nije nikako mogao da zaboravi prvi susret sa Sokolovićem kod Bahčekapije, gde se u stanju smetenosti i strahopoštovanja, sagnuo da velikom veziru poljubi ruku.
Nikako nije mogao to da svari i prebrodi, i zbog toga se vremenom pretvorio u vezirovog neprijatelja. Ali, zato što je bio sklon svom rahatluku, zato što nije želeo da izlazi iz svog saraja i zato što je želeo da živi u uživanju i zabavi uzdignute glave, ostavio je, kao i njegov otac Selim Drugi, državne poslove Mehmed-paši Sokoloviću.
Međutim, to više nije bila ona vlast koju je Sokolović imao sa neograničenom sultanovom podrškom kao u vreme ostarelog Sulejmana, pa i njegovog sina Selima. Krug neprijatelja velikog vezira se iz dana u dan sve više širio, a u dvorske spletke i intrige je već opasno počeo da se upliće i harem, sa očiglednim ambicijama da vrši uticaj i učestvuje u najbitnijim odlukama i državnim poslovima imperije. Pogubno uplitanje žena u bitna pitanja imperije, koje je započelo još za Sulejmanova doba, kada je njegova žena, sultanija Hurem, podstakla obračun prinčeva za nasleđe, a nastavljeno za vreme Selima Drugog, još je više došlo do izražaja za vladavine Murata Trećeg.
Od žena, Muratom je prvenstveno vladala njegova majka Nur Banu (svetlosna žena), zatim prva njegova žena Safije, rođena Venecijanka iz kuće Bafo, koja je na putu za Veneciju bila oteta od gusara i isporučena za harem. Muratova majka i sestra Esmahan, udata za Mehmed-pašu Sokolovića, bilo iz straha da će da budu manje moćne, bilo da zbog većeg broja dece povećaju jemstvo za sigurnost nasleđivanja prestola, nisu mirovale dok je nisu jedno vreme potisnule pomoću jedne plesačice, Ugarke, a kada je Murat kasnije u promeni toliko uživao, da je za noć menjao dve do tri, Safije, kao majka prvorođenog Mehmeda, sačuvala je svoj odlučujući uticaj, posebno posle smrti sultanove majke.
Svima njima, i haremu i dvoru, okrenutom intrigama, mitu i korupciji, koji su počeli da se šire kao zla kuga, smetao je ponajviše nepotkupljivi i pravdoljubivi veliki vezir. Uveis i Šemsi-paša i drugi, koji nisu mogli da podnesu Sokolovića i svi oni koji nisu mogli da zbog njegove čestitosti pune džepove nelegalnim putem, stalno su ga napadali i panjkali pred padišahom. Učinivši da Murat Treći jednog dana i sam uzme mito, otvorili su na taj način kapiju mita i korupcije, koja će na kraju da potkopa temelje moći, do tada nepotkupljive piramide najviše osmanske vlasti.
Ovima se pridružio i rumelijski Kadiasker Kadizade Ahmed Šemsedin efendija, koji je došao na mesto Sejhulislama, koji je uvek govorio sultanu da ne poštuje vezira. Murat Treći je bio neprijatelj Sokoloviću, ali nije hteo ili nije smeo da ga dira, sve dok ne dozna neku njegovu krivicu, a takvo nešto se nije nikako događalo.
Jedna velika grupa formirala je front protiv Sokolovića i van saraja. Nije bilo vojnih pohoda niti pobeda. Rušvet (mito), koji je počeo da uzima padišah, dobio je maha. Nad nebom imperije nadvijali su se crni oblaci. Ako je bio potreban vojni pohod, sklapao se mir. Mir je sa Venecijom (1775) i Austrijom (1557) ponovo obnovljen. Ovog puta je to urađeno i sa Poljskom. Padišah koji se odao piću i ženama, nastavio je da više iskazuje poštovanje nekim svojim miljenicima, nego velikom veziru. čak je i nekoliko njegovih bliskih prijatelja stvorilo podlogu da se on izoluje. Murat Treći nije uslišio molbe Sokolovićeve žene, a svoje sestre Ismihan. Bilo je sasvim očigledno da je Sokolović izgubio uticaj. Neki veziri i drugi značajni službenici za koje se smatralo da su na Sokolovićevoj strani, promenili su stav, a jedan deo je nepravedno uklonjen. Da bi se Sokolovićeve ruke i grane potkresale, trebalo ga je ostaviti samog.
To je započelo sa uklanjanjem njegovih najpoverljivih ljudi koji su mu decenijama bili desna ruka u rukovođenju imperijom. Prvi oblak oluje, što se od nekog vremena skupljala protiv moći Mehmed-paše Sokolovića, provalio se na njegovom visoko poverljivom službeniku, državnom sekretaru za potpis Feridunu, premešten je za sandžak-bega u Beograd. Zatim su bile pogubljene njegove kethude (starešine konaka), a posle je sa službe bio maknut njegov kapidžibaša Sinan-aga i janičarski aga Džigala zade, koji su bili Sokolovićevi ljudi.

NALOG DžELATIMA
NAJTEŽA rana zadata je, konačno, velikom veziru, iste godine kada je pogubljen njegov stričević, budimski namesnik Mustafa-paša, kojega je na tu dužnost postavio još SulejmanVeličanstveni i koji je kao beglerbeg Budima bio okretan i pošten upravitelj, ali je nasuprot činjenici da nije imao nikakve krivice, završio u dželatovim rukama.
Murat, zamoren od neograničene vlasti velikog vezira, kao i uticaja svoje majke, zamišljao je da sam vlada; to su iskoristili njegovi ljubimci, a pre svih Šemsi-paša i Lala Mustafa-paša, osvajač Kipra, obojica protivnici Mehmeda-paše Sokolovića, podstičući sultana na samovoljne postupke.
(Nastavlja se)