Smrt velikog vezira

Piše: Ismet KOČAN
SOKOLOVIĆ je već bio navršio četrnaest godina vezirovanja. Obruč oko njega se neumitno stezao, te su stizali signali da je bolje da sam ode, nego da bude oteran. Vreme je neumitno isticalo, neprijatelji nisu mirovali. Ovo je bila najava smrti koju je Sokolović, pomiren sa sobom i sudbinom, očekivao.
Mehmed-paša je, kažu, mnogo voleo književnost, a posebno istoriju. Turski hroničari još dodaju da je poštovao prve osmanske sultane. U toku noći bi se budio, uzimao abdest i klanjao se, a onda nalagao svom haznedaru, Hadum Hasan-agi, da mu čita osmansku istoriju.

U nedelju, 11. oktobra 1579. Hasan-aga mu je u biblioteci pripovedao istoriju iz prvih godina Carstva. Hroničari tvrde da je posebno tražio da mu pripoveda o Kosovskom boju. Čitajući, ovaj je stigao i do onog dela u kojem je srpski junak Miloš Obilić probo nožem sultana Murata dok je posle bitke obilazio bojno polje, u kojem se navodi: “... Dok je sultan, čudeći se, posmatrao mrtva razbacana tela, jedan nevernik, hrabri vitez po imenu Miloš Kobilić, koji je u razgovoru sa Lazarom bio obećao da će ubiti gospodara Turaka, iako ranjen i u krvi, bio se sakrio u hrpi mrtvaca. Kada je Murat han krenuo prema njemu, ovaj se uspravio i ustremio ka sultanu. Kada su čavuši hteli da ga spreče, Murat je rekao: `Pustite ga. Ima neku želju. Neka kaže.` A, prokletnik je imao skriven bodež i poljubivši uzengiju sultanu, zabo mu je nož. I, sultan je osetio bol. Smrt mu je bila tamo suđena. Odmah mu je duša, kao anđelu, u raj odletela. Kao borac postao je šehit. Odmah su tog nevernika raskomadali. Ubrzo su preko sultana raširili jedan šator i odmah doveli sultana Jildirima Bajazita pod zastavu.”


Hroničari dalje navode da Sokolović i pored toga što je mnogo puta slušao i čak napamet znao tu istoriju, na tom mestu nije mogao da zadrži suze. Uzdigavši ruke je rekao: “Daj bože i meni ovako junačku smrt.”
Ovako pripovedanje osmanskih hroničara simboličan je uvod u ono što će da se dogodi narednog, 12. oktobra. Mehmed-paša Sokolović je posle prvog divana u carskom saraju imao običaj da tokom dana, posle podne, drži još jedan divan u svom saraju, koji se nalazio na prostoru kod današnjeg At-mejdana. Sokolović je ovu praksu u poslednje vreme sve češće upražnjavao. Posle svršetka poslova u vladi, primao je posete u svom vlastitom saraju, gde je slušao nevoljnike koji su dolazili da mu se požale na razne nepravde,
“Najzad se”, prema Samardžićevom mišljenju, “pojavio i taj čudnovati derviš, isluženi vojnik, koji je, ostavši bez timara, obukao hrku s kapuljačom i počeo da opseda njegov dvor. Tražio je da mu se vrati timar i, kao bednik na koga niko ne obraća pažnju, ispitivao prolaze kojima će da dođe do vezira”. Mehmed-paša ga je svakog puta primao, ali mu je umesto berata davao milostinju”.
“Tog predvečerja, kapidžije nisu pustile na divan sumanutog derviša, ali se on, znajuči unutrašnji raspored pašinog dvora, uvijen u kostret, s kapuljačom preko lica, ipak privukao Sokoloviću, ponizno pred njega kleknuo i počeo da ispod hrke izvlači molbu koju je i pre podnosio. Zamoren, klonuo, pomalo i otupeo od posla, i starac je počeo da ponavlja pokrete koje je, u susretima s dervišom, već po navici činio: stao je da prebira po kesi i vadi redovnu milostinju za svog dosadnog posetioca.”


Prilikom opisa samog čina atentata, Radovan Samardžić citira izvesnog francuskog gospodina Žižea, koji se tada zatekao na divanu, jer je tu došao da zatraži dozvolu za povratak u Francusku: “Derviš je, u trenutku pašine zauzetosti kesom, odjednom iz nedara trgnuo nož i zadao Sokoloviću takav udarac u grudi da mu je presekao srčanu venu i probio srce. Osećajući da je proboden, paša se diže i, onako visok i snažan, htede da krene na ubicu. Ali, udarac je bio takav da ga je krv, obilno lijući, zagušila. On samo jednom zakorači, unapred i pade na leđa...”
Prema turskim hroničarima, Mehmed Sokolović je, smrtno ranjen, prenet u unutrašnje odaje i, dok se u saraju hvatao mrak, dozvan je hirurg da mu na ranu stavi melem. Stari vezir je izdahnuo kada je sa Svete Sofije odjeknuo glas večernje molitve.
Smrt je, po pričanju jedne minijature posvećene neobičnom Mehmed-pašinom životu i stradanju, ustanovio crni kizlar-aga, koji je Murata Trećeg obavestio da je tragedija završena. Sultan se, kažu hroničari, za trenutak rasplakao. Carigradski učenjaci su zaključili da je Mehmed Sokolović istinski šehit, čovek koji je pao za veru i carstvo Osmanovića i koji je, svojim podvizima i žrtvom, konačno očišćen, pa njegove ostatke ne treba kupati da bi se sahranili. S takvom odlukom jedino se nije složio šemsudin Ahmed-efendija Kadizade, veliki muftija i jedan od najljućih vezirovih neprijatelja, koji je na taj način pokušao i mrtvom da se sveti.


Ubica je, za osmanske hroničare, nema dileme, bio, kao i Sokolović, rođeni Bosanac, što tvrdi u svojoj “Istoriji osmanskog carstva” i Jozef fon Hamer. Pripadao je derviškom redu Hamzevija, koji je, iako začet u Bosni, u našoj literaturi malo ili gotovo nimalo rasvetljen, isto kao i motivi atentata njhovog pripadnika na Sokolovića, koji nisu nikada do kraja razjašnjeni.

Dok jedni turski istoričari tvrde da je ubica, odmah nakon izvršenog atentata isečen na komade, kako se ne bi saznalo zašto je počinio to delo, dotle drugi, kojima se pridružuje i Jozef fon Hamer tvrde da je bio izložen teškim mukama i da je, pošto nije priznao ništa, narednog dana, naredbom samog sultana, rastrgnut s četiri konja na carigradskim ulicama. Bez obzira na tu činjenicu, svi se oni uglavnom slažu da su razlozi zbog kojih je ovaj “luckasti” derviš digao ruku na velikog vezira političke prirode i da je atentat nad Sokolovićem rezultat zavere njegovih neprijatelja sa dvora i iz harema, na čelu sa njegovim ljutim neprijateljom i daljim rođakom iz rodnih Sokolovića, Lala Mustafa-pašom, nazvanim gulikoža i još nekolicine sultanovih čankoliza i udvorica.
Međutim, sasvim se osnovano pretpostavlja, da je iza atentata stajao Murat Treći, rastrgnut između sve većih ličnih prohteva za čulnim uživanjima, vinom, opijumima i nelegalnim bogaćenjem s jedne, i uzvratnih zelja harema s druge strane, ali i pokušaja da se oslobodi kompleksa nesposobnog vladara, koji ga je pratio za sve vreme Sokolovićevog vezirovanja, koji je čvrsto držao vlast u svojim rukama.

ZAVERA

“SULUDI” derviš nije bio slučajno izabran za egzekutora nad velikim vezirom. Igrom sudbine, kada se slože kockice ovog mozaika, iza neposrednih izvršilaca atentata zatvara se “bosanski krug” koji počinje sa Sokolovićevim zemljakom, Lala Mustafa-pašom, koji je u to vreme, kao serasker, bio zauzet ratom protiv Persije, ali za koga se pretpostavlja da je zaverenicima, kao svog čoveka, preporučio dotičnog derviša, koji je poreklom takođe bio Bosanac.