Slabunjav dečak Ivo

PIŠE: Radovan Popović
TAKO se Mehmed-paša odužio svome zavičaju zanavek - on je jedan od mnogobrojnih mladića koje su Turci oteli od pravoslavnih roditelja i odveli u tuđinu, u srce Anadolije i vaspitali ga u janičarskom duhu. Evo kako je ovog slavnog velikaša opisao u svom romansijerskom delu Radovan Samardžić Mehmed-paša Sokolović:
Otac mu se zvao Dimitrije, a on je na krštenju dobio ime Bajo (Bajica), po srpskom predanju imao je još dva brata i sestru. Bajo je učio knjigu u manastiru Mileševi, gde mu je ujak bio kaluđer. Bajica je najpre bio đak, a kad je izučio knjigu, piše Samardžić na osnovu arhivske građe (turske i mletačke), postao je čatac. I onda kad je imao već osamnaest godina janičari su ga "od pevnice odveli u sultanov saraj", gde je od Baja preobraćen u Mehmeda... uz očaj roditelja koji su bili plemenitog porekla.
Višegrad, varošica koja se razvila pored mosta, i sa leve i sa desne obale zelene reke Drine, pogranično naselje na tri-četiri sata hoda, a granica sa Srbijom, mokrogorski karantin je tu, odmah iza brda.
U ovu kasabu Katarina Andrić donela je na rukama sina Ivana, rođenog u Travniku 9. oktobra 1892. godine, nakon što joj je muž Antun Andrić preminuo od tuberkuloze, kod svoje zaove Ane i njenog muža Ivana Matkovšika, austrijskog žandara, narednika. Njihova kuća nalazila se na levoj obali Drine, ispod rimokatoličkog groblja. Na drugoj, desnoj, strani nalazila se glavna čaršija, pravoslavna crkva, osnovna škola, groblje na Bikavcu, a muslimansko groblje bilo je odvajkada na putu prema Užicu... Na desnoj obali, odmah pored ćuprije na Drini, nalazila se i najčuvenija kafana- hotel koji je držala Lotika... Ceo taj ambijent opčiniće Ivana, kojeg će od milošte, otkako je došao u Višegrad (1894), poočim i njegovi, zvati Ivo.
Bio je slabunjav dečak - sećao se krajem života da je početkom proleća najviše osećao znake slabosti i stalne pospanosti - znao je da spava deset, jedanaest sati, a muke su nastajale kada je trebalo da ga neko probudi... ("Najpre kucaju, zatim upadaju u sobu i svlače sa mene ćebe, ali ja samo pokrivam lice rukama i spavam dalje. Prskaju me vodom, a ja primam tu vlagu kao prolećnu kišicu koja uspavljuje...")
U Višegradu Ivan će da pohađa osnovnu školu. Tridesetogodišnja majka Katarina - Kata povremeno dolazi, praznicima, i obilazi sina. U jednom zapisu Andrić veli:
"Moglo mi je biti sedam godina. Odmah posle večere hvatao me san, od jela, od dnevne igre i umora. Ali čim bi pomenuli postelju i spavanje, ja bih dizao glavu i širio oči, i branio se uporno i od same pomisli na leganje. Umor me je fizički boleo. Strah me mučio. Strah od onoga što stariji govore, a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešiva pitanja. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu, strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti... Da me ne bi savladao san za stolom, ustajao sam i odlazio na doksat..."
Ta kuća i taj doksat dugo su odolevali vremenu, sve do posle Drugog svetskog rata, kada su je novi vlasnici popravljali po svome.
Odlazeći u školu svakog dana preko mosta (učitelj mu je bio Ljubomir Popović, 1864-1928, čiji sin Milutin, takođe učitelj, postaće Andrićev blizak prijatelj), Andrić je sretao svet raznih ćudi i vera - bilo je tu muslimana, pravoslavaca, Jevreja, katolika... Svi oni činili su milje kasabe u kojoj su nastajale odvajkada razne priče, sećanja, uspomene, dogodovštine, i sve one bile su uglavnom vezane za ćupriju na Drini. Po odlasku na školovanje u Sarajevo, u gimnaziju, kod majke, Andrić će školske raspuste da provodi u Višegradu. U jednom pismu svome bliskom prijatelju Milošu Vidakoviću, potonjem poznatom pesniku i esejisti, iz Višegrada, gde je na raspustu, ovako će da opiše atmosferu u čaršiji:

SLATKA USTA
PISMO će da nastavi sutradan, u Višegradu:
"Žalim noćas tešku sreću svoju, što me baci u ovo prljavo gnijezdo. Radim jednu stvarku i kad budem gotov spremiću ti, ali očekujem i ja od tebe.
Tamo pjevaju slatka usta slatke pjesme (ta predivna), a ovdje nad borovom šumom ide težak ton:
Žedan vode,
Žedan vode,
Željan djevojaka!
Ta pjesma uspavljuje, ko i mlako popodne; to pjeva, u sparnu hladu čobanca, želju svoju i ta je pjesma željna žene i uživanja ko ova ispucana zemlja kiše i otegnuta i monotona ko ovo popodne..."
(Nastaviće se)