Pivo kod Lotke

Piše: Radovan Popović
U NASTAVKU pisma Milošu Vidakoviću Andrić kaže:

"Sinoć sam ti svašta našarao, pa oprosti. Možda te neće sve ni zanimati... Evo me zovu da idem šetati, naredio, znaš, doktor, da svako jutro uz brdo šetam, pa valja... Ja se pokoravam, šetam, tražim srokove i lijepe slike i pijem kriglama..."

I dok ispija krigle piva u Lotikinoj kafani hotelu, nije ni slutio da će lepu udovicu ovekovečiti u svome romanu "Na Drini ćuprija", a naslov je, kazao je jednom prilikom, uzeo iz jedne muslimanske pesme koja govori o zidanju mosta:

"Pa ti hajde gradu Višegradu
Da se gradi na Drini ćuprija."

I onda se prisećao još jedne pesme:

"Mehmed-paša tri cara dvorio...
Pa on stao misli premišljati...
Sve mislio na jedno smislio,
Da će gradit po Bosni haire,
Ponajprije na Drini ćupriju."

Kasnije, u istorijskim knjigama i arhivama naći će mnoga dokumenta o mostu na Drini, i o "stravi i užasu" koji su se događali na mostu i oko mosta, a pre svega užasne scene turskog nabijanja Srba na kolac...

Vazda će biti zahvalan teči i tetki u Višegradu koji su ga, nemajući dece, podigli, posinili. Andrić će sa ljubavlju o njima govoriti:

"Vaspitavali su me kako su znali i umeli. Ja ne mogu reći da su bili suviše strogi, ali bogme nisu bili ni popustljivi. U to vreme, kad je siromaštvo čamilo pred svačijim pragom, činovnici su mogli da drže poneku ženu - poslužnika u kući. Tako je kod nas došla Ajkuna. Bila je vredna, čista i puna neke preterane smernosti koja se često može da sretne kod naših muslimanskih žena. Njena dužnost je bila da pazi na me i da brine o osnovnoj čistoći kuće. Retko je kad kuvala, jer to je bio tetkin posao. Kad sam pošao u školu, njena dužnost je bila da me odvodi i dovodi, tj. da me prevodi preko mosta i vraća nazad. Kao i svako dete, bio sam i ja nestašan. Sećam se: znao sam se često istrgnuti iz njenih ruku i jurnuti za dečacima. Ajkuna bi, prestrašeno trčala za mnom, vičući: `Ma, stani, šejtane jedan, kuda ćeš, reći ću ja tetku šta radiš, nemoj misliti da neću!`"

UPIJAĆE u varošici mnogobrojne priče starijih ljudi, njihove dogodovštine će ga omađijati i zauvek će ih se sećati:
"Kada sam bio mali, jedna višegradska devojka udala se u siromašnu kuću u Rogatici; stariji svet zapitkivao je njenog brata, moga vršnjaka: `Gde ti je Nurka?`
`Otišla u Rogaticu!` `A što će u Rogatici?` `Otišla da se pati!` Sećam se ovakvog razgovora; višegradski prota sretne na ulici nekog starca koji je pomagao u gazdinskim dućanima i trgovcima služio za podsmeh, pa ga pita: `Kako ti je, da prostiš, Staka?` `Pa, kad je lijepo pitati za žene, kako je tvoja popadija?`, odgovori starac."
Andrić, odvajkada melanholik ("ni srećan, ni miran, ni veseo") slagao je u svoje sećanje priču na priču:
"Sećam se priče jednog Višegrađanina o tome kako je služio u austrijskoj vojsci. On je svakog dana prelazio preko mosta idući na stražu. Svaki put, pričao mi je taj Višegrađanin, bacao bi s mosta u vodu po jedan metak i tako odmogao Austriji! Zar to nije deo naše prošlosti, put na koji se uvek treba vraćati..."

(NASTAVLjA SE)