Odmah po oslobo?enju, marta 1945. "Prosveta" ?e štampati roman "Na Drini ?uprija". "Azija u mojoj duši...", zapisa?e u posveti knjige književnici Isidori Sekuli?
U LETO, tačnije 12. avgusta 1924. godine, u Višegradu umire Ivan Matkovčik, Andrićev poočim. Bol zbog gubitka čoveka u čijoj je kući odrastao, Andrić najslikovitije iskazuje u pismu Zdenki Marković:
"Teži udarac, u svakom smislu, nije me mogao zadesiti. Ono nekoliko dana što sam proveo u Višegradu, morao sam da tješim, obavljam poslove i raspoređujem, pa nisam ni smio ni stigao da mislim na svoju žalost. Tek ovde, kad sam opet sam, vidim šta nam je svima on bio i šta sam izgubio. Sam moram da činim ono što je čovjeku najteže: da se mirim sa smrću".
Andrić će mu, zajedno sa tetkom, podići jednostavan spomenik:
"On bješe dobar, plemenit i voljen
Sad se raduje u vječnom miru
I živi svijetal u uspomeni
Svom drugu i poočimu Ana i Ivan".
Objavljuje knjigu "Pripovetke" za koju dobija godišnju nagradu Srpske kraljevske akademije. Putuje u Carigrad, a potom u Atinu. Štampa novelu "Most na Žepi", inspirisan lepotom tog minijaturnog mosta u neposrednoj blizini Drine. I onda tužna vest iz Sarajeva - javljaju mu da je umrla njegova majka. Podići će joj spomenik sa jednostavnim zapisom:
"Katarina Andrić, rođena Pejić, 19. 7. 1872. - 15. 12. 1925. Svojoj dobroj majci njezin Ivan."
Izabran je u februaru 1926. godine za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića. Postavljen je za vicekonzula Generalnog konzulata Jugoslavije u Marselju.
Opet je došao u Višegrad u julu. Piše iz čaršije Zdenki Marković 13. jula 1926. godine da je "malko slab i oporavlja se".
Pisaće iz Višegrada i novoj poznanici Veri Stojić, potonjoj svojoj bliskoj saradnici:
"Ovde se odmaram, i ne mogu ništa da počnem da radim..."
A u drugom pismu veli:
"Nema mnogo izgleda da ću moći Drinom, na splavu, u Koviljaču (kamo se Stojićeva leči). Zasada bar, nema ni automobila nekog koji bi me doveo do Zvornika. Svi su izgledi da ću se odavde vratiti vozom, preko Stalaća, u Beograd.
Početkom 1927. godine u Višegradu umire njegova tetka - pomajka Ana. Piše Zdenki Marković:
"To je bio poslednji član naše porodice, tj. pretposlednji, jer poslednji sam ja. U tri poslednje godine ja sam, kao što znate, izgubio tetka, majku i tetku, tj. sve što sam imao..."
Žali se i Tugomiru Alaupoviću:
"Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda, ni kome... Ovdje sam potpuno sam..."
Tetka mu je ostavila kuću sa doksatom u nasleđe, u Višegradu, i to je, kako je prijateljima govorio, jedino dobro koje je "u toku svog dugog života nasledio". (Posle Drugog svetskog rata Andrić će kuću u Višegradu pokloniti opštini u korist izgradnje doma kulture, a opština ju je prodala i danas je privatno vlasništvo!)
Marljivo prikuplja građu po arhivama i bibliotekama za svoje buduće romane, pa i za višegradsku hroniku - zamislio je da se sve događa oko ćuprije na Drini, a to čudo od graditeljstva zidao je Rade Neimar koji je uzidao u srednje stubove mosta, kako priča veli, dvoje nejake dece, bliznadi, brata i sestru Stoju i Ostoju, koje su sejmeni našli u nekom zabitom selu... Andrić će strpljivo "zidati" svoju priču o mostu i Višegradu, o svemu što se događalo sa leve i desne strane obale Drine, ali pre svega na ćupriji...
Andrića su poslovi odveli na druge strane, daleko od Višegrada - sticao je diplomatsku karijeru: Pariz, Madrid, Ženeva, kratko vreme u Beogradu, potom Berlin...
U glavnom gradu Nemačke zateći će ga i Drugi svetski rat, odakle će biti upućen u Beograd gde će rat provesti kao podstanar u Prizrenskoj broj 9, prvi sprat, kod svoga prijatelja, advokata Brane Milenkovića. Tu će napisati i svoje znamenite romane: "Na drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica".
Roman "Na Drini ćuprija" (Višegradska hronika) odmah po oslobođenju, već u martu 1945. godine, objaviće izdavačko preduzeće "Prosveta", čiji je direktor bio Čedomir Minderović, a u biblioteci "Južnoslovenski pisci". Knjiga je štampana u 5.000 primeraka, a naslovnu stranu uradio je, na osnovu fotografije, slikar Ismet Mujezinović.
Roman govori o četiri veka - od početka 16. veka do Prvog svetskog rata. "Ta četiri veka istorije pisac je dao kao film koji teče bez prekida, film čudesnih, uzbudljivih, potresnih događaja. Okvir svim tim događajima daje Višegrad, sa svojim pejzažima, ali im je prava i zajednička pozornica most Mehmed-paše Sokolovića."
(Boško Novaković)
Roman je odmah naišao na veliki odjek u javnosti, a sam Andrić na posveti istaknutoj spisateljici Isidori Sekulić napisao je: "Azija u mojoj duši..." (M. Bares), dok je svome sarajevskom prijatelju, piscu Marku Markoviću, napisao ovakvu posvetu:
"1) Sve su Drine ovoga sveta krive;
2) Nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti
3) Nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo"
LEPO U BEOGRADU
IZAŠLI su "Nemiri", onda i "Put Alije Đerzeleza", pa još jedna novela "Ljubav u kasabi". Premešten je na rad u Poslanstvu u Bukureštu. U leto 1923. godine opet dolazi na odmor u Višegrad. Zdenki Marković odmah se javlja, 4. jula:
"... Putovanje je bilo vrlo interesantno i ugodno, ali zamorno. U Beogradu sam proveo nekoliko lijepih dana s Vojnovićem (Ivom). Imaju savršenu operu. Teška srca sam ostavio Beograd.
Ovde sam već tri dana. Odmaram se i radim. Ako mi se produži odsustvo nadam se otići malko na more..."
(Nastaviće se)
"Teži udarac, u svakom smislu, nije me mogao zadesiti. Ono nekoliko dana što sam proveo u Višegradu, morao sam da tješim, obavljam poslove i raspoređujem, pa nisam ni smio ni stigao da mislim na svoju žalost. Tek ovde, kad sam opet sam, vidim šta nam je svima on bio i šta sam izgubio. Sam moram da činim ono što je čovjeku najteže: da se mirim sa smrću".
Andrić će mu, zajedno sa tetkom, podići jednostavan spomenik:
"On bješe dobar, plemenit i voljen
Sad se raduje u vječnom miru
I živi svijetal u uspomeni
Svom drugu i poočimu Ana i Ivan".
Objavljuje knjigu "Pripovetke" za koju dobija godišnju nagradu Srpske kraljevske akademije. Putuje u Carigrad, a potom u Atinu. Štampa novelu "Most na Žepi", inspirisan lepotom tog minijaturnog mosta u neposrednoj blizini Drine. I onda tužna vest iz Sarajeva - javljaju mu da je umrla njegova majka. Podići će joj spomenik sa jednostavnim zapisom:
"Katarina Andrić, rođena Pejić, 19. 7. 1872. - 15. 12. 1925. Svojoj dobroj majci njezin Ivan."
Izabran je u februaru 1926. godine za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića. Postavljen je za vicekonzula Generalnog konzulata Jugoslavije u Marselju.
Opet je došao u Višegrad u julu. Piše iz čaršije Zdenki Marković 13. jula 1926. godine da je "malko slab i oporavlja se".
Pisaće iz Višegrada i novoj poznanici Veri Stojić, potonjoj svojoj bliskoj saradnici:
"Ovde se odmaram, i ne mogu ništa da počnem da radim..."
A u drugom pismu veli:
"Nema mnogo izgleda da ću moći Drinom, na splavu, u Koviljaču (kamo se Stojićeva leči). Zasada bar, nema ni automobila nekog koji bi me doveo do Zvornika. Svi su izgledi da ću se odavde vratiti vozom, preko Stalaća, u Beograd.
Početkom 1927. godine u Višegradu umire njegova tetka - pomajka Ana. Piše Zdenki Marković:
"To je bio poslednji član naše porodice, tj. pretposlednji, jer poslednji sam ja. U tri poslednje godine ja sam, kao što znate, izgubio tetka, majku i tetku, tj. sve što sam imao..."
Žali se i Tugomiru Alaupoviću:
"Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda, ni kome... Ovdje sam potpuno sam..."
Tetka mu je ostavila kuću sa doksatom u nasleđe, u Višegradu, i to je, kako je prijateljima govorio, jedino dobro koje je "u toku svog dugog života nasledio". (Posle Drugog svetskog rata Andrić će kuću u Višegradu pokloniti opštini u korist izgradnje doma kulture, a opština ju je prodala i danas je privatno vlasništvo!)
Marljivo prikuplja građu po arhivama i bibliotekama za svoje buduće romane, pa i za višegradsku hroniku - zamislio je da se sve događa oko ćuprije na Drini, a to čudo od graditeljstva zidao je Rade Neimar koji je uzidao u srednje stubove mosta, kako priča veli, dvoje nejake dece, bliznadi, brata i sestru Stoju i Ostoju, koje su sejmeni našli u nekom zabitom selu... Andrić će strpljivo "zidati" svoju priču o mostu i Višegradu, o svemu što se događalo sa leve i desne strane obale Drine, ali pre svega na ćupriji...
Andrića su poslovi odveli na druge strane, daleko od Višegrada - sticao je diplomatsku karijeru: Pariz, Madrid, Ženeva, kratko vreme u Beogradu, potom Berlin...
U glavnom gradu Nemačke zateći će ga i Drugi svetski rat, odakle će biti upućen u Beograd gde će rat provesti kao podstanar u Prizrenskoj broj 9, prvi sprat, kod svoga prijatelja, advokata Brane Milenkovića. Tu će napisati i svoje znamenite romane: "Na drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica".
Roman "Na Drini ćuprija" (Višegradska hronika) odmah po oslobođenju, već u martu 1945. godine, objaviće izdavačko preduzeće "Prosveta", čiji je direktor bio Čedomir Minderović, a u biblioteci "Južnoslovenski pisci". Knjiga je štampana u 5.000 primeraka, a naslovnu stranu uradio je, na osnovu fotografije, slikar Ismet Mujezinović.
Roman govori o četiri veka - od početka 16. veka do Prvog svetskog rata. "Ta četiri veka istorije pisac je dao kao film koji teče bez prekida, film čudesnih, uzbudljivih, potresnih događaja. Okvir svim tim događajima daje Višegrad, sa svojim pejzažima, ali im je prava i zajednička pozornica most Mehmed-paše Sokolovića."
(Boško Novaković)
Roman je odmah naišao na veliki odjek u javnosti, a sam Andrić na posveti istaknutoj spisateljici Isidori Sekulić napisao je: "Azija u mojoj duši..." (M. Bares), dok je svome sarajevskom prijatelju, piscu Marku Markoviću, napisao ovakvu posvetu:
"1) Sve su Drine ovoga sveta krive;
2) Nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti
3) Nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo"
LEPO U BEOGRADU
IZAŠLI su "Nemiri", onda i "Put Alije Đerzeleza", pa još jedna novela "Ljubav u kasabi". Premešten je na rad u Poslanstvu u Bukureštu. U leto 1923. godine opet dolazi na odmor u Višegrad. Zdenki Marković odmah se javlja, 4. jula:
"... Putovanje je bilo vrlo interesantno i ugodno, ali zamorno. U Beogradu sam proveo nekoliko lijepih dana s Vojnovićem (Ivom). Imaju savršenu operu. Teška srca sam ostavio Beograd.
Ovde sam već tri dana. Odmaram se i radim. Ako mi se produži odsustvo nadam se otići malko na more..."
(Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
NOVI PAPA ZABRANIO "SINERU" DA UČESTVUJE NA TURNIRU, A ONDA... Janik Siner se oglasio!
Otkako je novi papa izabran, vesti iz Vatikana postaju sve zanimljivije.
13. 05. 2025. u 20:00
ČOLA NA EVROVIZIJI '73: Nije se proslavio sa plasmanom - a pesmu pisala velika legenda (VIDEO)
CRVENO odelo, zvoncare i duga kosa do ramena nisu bili dovoljni da Zdravko Čolić pesmom “Gori vatra” zapali evrovizijsku publiku i napravi zapažen rezultat.
13. 05. 2025. u 19:59
"IRAN JE NAJDESTRUKTIVNIJA SILA U REGIONU" Tramp: Nikad neće dobiti nuklearno oružje
AMERIČKI predsednik Donald Tramp izjavio je danas da je Iran "najdestruktivnija sila" na Bliskom istoku i upozorio da Sjedinjene Američke Države nikada neće dozvoliti da Iran dobije nuklearno oružje.
13. 05. 2025. u 19:55
OVAKO IZGLEDA KUĆA OD 10.000 EVRA: Nikolići sa 2 deteta živeli kao podstanari, sada su našli dom iz snova
ZAHVALjUJUĆI programu Ministarstva za brigu o selu u opštini Sečanj do sada je useljeno 96 kuća. Jedna od mnogobrojnih porodica koje su svoj krov nad glavom pronašle u ovoj opštini je i porodica Ane i Aleksandra Nikolića.
13. 05. 2025. u 19:45
PESNICI KOJI SU GINULI OD UNUTRAŠNJEG METKA: Književni matine "Nedostaju nam" posvećen velikanima održan u Domu Vukove zadužbine
POD naslovom "Nedostaju nam" u Vukovoj zadužbini danas je održan književni matine posvećen jedanaestorici nedavno preminulih pesnika iza kojih je ostao veliki i nesumnjiv trag.
13. 05. 2025. u 19:35
