Vest iz Švedske

Piše: Radovan Popović

NAJZAD, 17. maja 1953. godine stići će u Višegrad. Doći će vozom, uskom železničkom prugom preko Užica, šarganske osmice, a na železničkoj stanici dočekaće ga ceo grad. To je njegov prvi dolazak u varošicu u kojoj je odrastao i u kojoj je prohodao, kako je sam govorio. U sali Gimnazije, obraćajući se učenicima i profesorima, Andrić je rekao:

- Raduje me što sam među vama posle toliko godina. Izlazim pred vas sa uzbuđenjem isto onako kao što sam prvi put izašao pred svoga učitelja Ljubomira u prvom razredu osnovne škole...

U Cirihu se pojavljuje prvi prevod jednog Andrićevog romana na zapadu - delo "Na Drini ćuprija" preveo je Arnest E. Jonas, a koju godinu potom ova knjiga biće objavljena u Parizu, pa u Tel Avivu, u Londonu, Njujorku, Oslu, Stokholmu, Milanu, Frankfurtu, Minhenu, Helsinkiju...

Javlja se Kulturno-umetničkom društvu, koje sad u Višegradu nosi ine "Sloga":

"Drugovi, primio sam pozdravni telegram od 27. februara o. g. koji ste mi uputili sa vaše godišnje skupštine. Dirnut vašom pažnjom, želim vam da u slozi i bratstvu, razvijete blagotvoran kulturno-prosvetni rad sa sve većim uspesima."

Krajem oktobra 1961. godine iz Stokholma, iz Švedske, stigla je vest koja je obišla svet: Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost koju dodeljuje Švedska akademija nauka. Veliko priznanje Andriću je uručeno 10. decembra. Polovinu novčanog iznosa Nobelove nagrade poklonio je Bosni i Hercegovini "za unapređenje narodnih biblioteka".

Na "Drini ćuprija" izlazi u Instanbulu, Bukureštu, Atini, Teheranu i Lisabonu.

Ponovo je Ivo Andrić stigao u Viešgrad. Bilo je to 23. aprila 1963. godine. Dočekalo ga je više hiljada Višegrađana. U varoš je stigao oko 13 časova u pratnji Dušana Đurovića, književnika iz Sarajeva, pripovedača i romansijera života crnogorskih brđana, i sekretara Opštinskog komiteta Saveza komunista Miše Vučićevića. U gradu je ostao dva dana - na mostu ga je pozdravio Refik Bahtović, predsednik Narodnog odbora opštine. Tom prilikom, pioniri Osnovne škole "Vuk Karadžić" predali su mu buket karanfila.

Andrić je zatim posetio Višegradsku banju, gde je bio ručak, a uveče je prisustvovao svečanoj akademiji u njegovu čast. Sturadan je posetio osnovnu školu i obišao istorijske znamenitosti, pre svega Bikavac... Andrić je zastajkivao skoro pred svakom kućom, prisećao se, sećao ljudi, događaja... Kazivao je da je voleo da svkao leto dolazi u Višegrad, makar na koji dan i za njega su ti dolasci bili lekoviti.

- Znate, kad čovek ovako dođe na mesto odakle je pošao, čini mu se da nigde nije ni bio...

Sreo se sa nekim svojim savremenicima, koji su preživeli ratne nedaće, kao što su: Ranko Milovanović, Milan Gavrilović, Vasa Granić, Ajkuna Mujkić (ona služavka koja ga je preko mosta u školu prevodila), Esad Ljubuškić...

Jednog trenutka rekao je:

- Višegrad je bio izuzetno nesrećna varoš. Nalazeći se na granici, ovde nikad nije bilo mira ni spokoja. Ta neizvesnost verovatno je mnogo uticala i na mentalitet ljudi koji tu žive. Višegrađani su vrlo otvoreni i iskerni ljudi, oni zaista nose srce na dlanu...

O tom Andrićevom dolasku, preko Romanije, u Višegrad ostavio je slikovit zapis njegov pratilac Dušan Đurović, daroviti literata kojeg je Isidora Sekulić svojevremeno veoma hvalila kad je objavio roman "Dukljanska zemlja" (1939).

"U njemu je oživelo njegovo đačko doba i sa nekim veselim licem i umekšanim toplim rečima gotovo je celim putem pričao uspomene iz tog vremena i tog đakovanja. Stalno se prisećao pojedinih zgoda i nezgoda, naročito veselih nestašluka... To je bio onaj dugi i teški put kojim je on išao iz Višegrada u Sarajevo, u gimnaziju. Uvek je to bila grupa đaka... kojima su bosanske planine, pa i Romanija, izgledale kao obični brežuljci. Putovali su kolima. Dva dana. Prenoćili bi u Rogatici... Tek kada smo ugledali Višegrad i počeli se spuštati prema njemu, on se prenu iz teških misli i osećanja i opet postade živahan i raspoložen... Njegova reč je postala topla, probrana i melodična... Radost mu je bila i u očima... Ceo Višegrad je izašao da dočeka svog velikog pisca i svog velikog građanina... Ali, pre nego smo prišli mostu, on pokaza jednu skromnu kućicu na levoj strani i reče:

- U njoj sam kao dete živeo...

Samo toliko, to, i ništa više... Bio je vidno uzbuđen. Poželeo je i seo na ono mesto gde se najviše odvija radnja romana, na sredini ćurpije, na sofu... Pokazivao je veliku radoznalost za grad svoga detinjstva..."