Ćuprija centar sveta

Piše: Radovan Popović

DUŠAN Đurović piše da se Andrić sećao da je bio u osnovnoj školi (a i u gimnaziji) osrednji šak. Ali ćuprija je bila u centru njegove pažnje. Ćutao je i posmatrao nemirnu reku, njenu maticu posebno. Zaneto ju je gledao. Nije primećivao ljude oko sebe.

"Dugo je on ostao tako zanet, gledajući veliku građevinu, daleko vreme i ljude toga vremena. Zatim je, skoro bez reči, izašao gore na most i, krećući se polako po njemu, sa nekim sniženim glasom pričao kako je Višegrad nesrećan grad... te ćuprija koja je ’kao grlo tu preko koje mora da pređe istorija i život’... Opet je seo na sofu, i tiho, odmereno nastavio da kazuje kako je tu na sredini, na tom mestu, bila kula i u kuli straža... Slušajući ga - a pričao je kao da po drugi put piše roman o tom mostu - u čoveku iskrsne misao: kako je on obdaren čudnom i svestranom sposobnošću posmatranja ljudi, vremena, događaja i prirode..."

Dušan Đurović zapisao je i Andrićeve reči izgovorene prilikom te posete mostu na Drini:

"Eto, kažu da sam napisao dobar roman. A tu moje nije ništa. Ja sam pokupio sve ono što se priča i što je bilo, sredio ga i dao mu oblik i jednu celinu. Svi su ti ljudi živeli i sve je onako bilo kako je opisano. Tu moje nije ništa osim rukopisa... Kada se budemo vraćali u Sarajevo pokazaću vam gde su Sokolovići, odakle je Mehmed Sokolović kao dete odveden u Carigrad, tamo primio islam, postao veliki vezir i uspeo da u sebi sačuva našu dušu..."

Andrić se sećao i Lotike, junakinje njegovog romana, a on je tu strankinju opisao kako je "došla mlada, savršeno lepa žena, udovica, slobodnog jezika i muške odrešitosti..." Bilo je to krajem 19. veka, a ona je bila svastika kafedžije Zilera i postala priča, zagonetka za mlade i stare. Posle posla svakog dana šetala je ćuprijom i bila je očarana Drinom, a kako nije naučila pravilan izgovor, sugrađani, naročito mladi, su je vazda zadirkivali. Takva markantna ličnost privukla je pažnju i Ive Andrića, kao i prvi evropski hotel (pored same ćuprije) u ovom delu Bosne. Umrla je oko 1938. godine u 70. godini i sahranjena je na jevrejskom groblju, na Okolištu. U Višegrad je došla zajedno sa svojim zetom Zilerom, iz Poljske.

Lotika je, inače, bila jedan od opsesivnih likova istaknutih filmskih poslenika, među kojima su posle Nobelove nagrade naročito bili zainteresovani Amerikanci. Čak su napravili i scenario da film snime u saradnji sa "Avala filmom". U Herceg Novi, gde je Andrić boravio, iz Beograda je poslat sa tim scenarijem pisac i dramaturg Slobodan Selenić da pridobije Andrićevu saglasnost da se ekranizuje "Na Drini ćuprija". Kad je veliki pisac pročitao scenario zgranuo se - bacio je sve papire kad je pročitao: Bjutiful Fata i litl Salko?!

- Ne dolazi u obzir, kratko je odbrusio Seleniću.

U oktobru 1971. godine Andrić je proglašen za počasnog građanina Višegrada - tim povodom 10. oktobra, na rođendan, delegacija opštine posetila je velikog pisca a povodom 400. godišnjice podizanja mosta na Drini, 10. godišnjice uručenja Nobelove nagrade i, pre svega, za njegovo delo u kojem je ovekovečio ovaj kraj - romanom "Na Drini ćuprija", novelama "Most na Žepi", "Rzavski bregovi", "Veletovci`... Bilo je to pre podne na njegov sedamdeset deveti rođendan, u Proleterskoj 1a. Tekst povelje glasi:

"U znak najvećeg priznanja i najdublje zahvalnosti za izvođenje ovog grada sa nemirne Drine, njegovog bogatog bića i njegove istorijske sudbine na svjetsku pozornicu spoznaje i zbivanja..."

Andrić im je uzvratio lepim rečima:

"Uvek me je zbunjivala pažnja Višegrađana... Samo, kad bih hteo da vam se odužim, ja bih morao da ispišem mnogo povelja... Taj most je za mene stalan jubilej... Kako je Drina, je li nešto niža...?"

Onda se Andrić interesovao za stare višegradske porodice, za život u čaršiji, a na pitanje: kako je? odgovorio je:

"Reci da je dobro - govorila je moja majka - i biće ti dobro..."

Biblioteci u Višegradu poslao je novu gomilu knjiga. Obećao je da će uskoro doći...

Obećanje je ispunio naredne, 1972. godine, u oktobru, u vreme miholjskog leta.

Najpre, 12. oktobra, odmah posle rođendanskih svečanosti u Beogradu (osamdeseti rođendan), Andrić je stigao u glavni grad Bosne i Hercegovine, gde mu je uručen Orden junaka socijalističkog rada, kojim ga je Tito odlikovao. Stigao je automobilom, preko Goražda u pratnji prijatelja Ljube Jandrića, pisca i pomoćnika republičkog sekretara za obrazovanje i kulturu BiH. Andrića su na Kapiji čuvene ćuprije, pored mnogobrojnih građana, naročito đaka, dočekali i najviši predstavnici vlasti - onda se preko tepiha od cveća uputio u hotel "Višegrad", gde mu je bio priređen ručak. Ostaće u Višegradu dva dana i obići osnovnu školu i gimnaziju. Srdačno priman na svakom koraku, Andrić je posetio i Višegradsku banju, turski amam. Jednog trenutka kazao je:

"Uvek je zanimljivo i uzbudljivo obići mesto svoga detinjstva i videti krajeve koje ste davno napustili, a koje nikada niste zaboravili..."