Drina preko kolena

Piše: Radovan POPOVIĆ

A U povratku za Sarajevo Andrić je išao drugim putem - preko Sjemeća i Rogatice, gde mu je predata monografija o mostu na Žepi. Njegov domaćin u Višegradu bio je Mišo Vučićević, čovek koji je svojim radom zadužio ovu varoš, kao dugogodišnji rukovodilac i u vlasti i u partiji.

No, evo i zapisa Ljube Jandrića o ovoj poseti: na Jabuci, brdu iznad Goražda, u seoskoj krčmi, pored česme sa dugačkim drvenim koritom, popili su kafu i odmorili se pre nego što su se spustili prema Drini. U Goraždu su se kratko zadržali, jer je Andrić želeo da razgleda rodno mesto njegovog prijatelja pisca Isaka Samokovlije. Jandrić dalje u svom sećanju piše: "Seta mi uvek saplete dušu kad dolazim u Višegrad; to se valjda događa svakom čoveku koji se posle dužeg izbivanja vraća u zavičaj. Tu bismo uzalud svi hteli da nađemo utehu za bol i opravdanje za nadu. Ali, šta se sad može? Ja sam ostareo, a na stara čoveka i pas reži..."

Onda, beleži Ljubo Jandrić, pisac, gledajući na reku i kaže:

"Drina je mlitava. Ona više ne teče kao nekad, već curi! Otkako je sagrađena hidrocentrala u Bajinoj Bašti, ćuprija je izgubila svoj vitak i lep stas. Pogledajte, zar vam se ne čini da se lukovi dave u vodi? U nizu nesreća koje su prešle preko ove reke i njenog vitkog luka, najopasnija je ova, jer joj je uzela nemir, boju i šum. Vidite, voda se ćupriji popela do iznad kolena i lukovima oduzela onu vitkost i lepotu koju su joj mogli podariti samo ovaj krš i vešte ruke starih neimara. Treba da znate da je nekad svetim zakonom bilo zabranjeno menjati korita reka..."

Kad su se odmakli od prozora, Andrić je zamerio domaćinima što hotelu nisu dali ime "Lotika" a kad ga je Jandrić upitao za lik Ćorkana "Na Drini ćuprija", pisac mu je odgovorio:

"Postojao je Ćorkan, kako da nije; pomalo nastran i siromašan čovek, poznat po celoj varošici. Čini mi se da sam ga najcelovitije dao u pripoveci `Mila i Prelac`..."

Potom se Andrić prisećao splavarenja na Drini:

"Splavarenje je bila stvar koja je u detinjstvu sve vreme obuzimala moju maštu. Bio sam u sedmom ili osmom razredu gimnazije kad sam se prvi put u životu otisnuo niz Drinu. To je bila prava avantura: samo se još putovanje oko sveta moglo meriti s njom. O toj svojoj nameri nisam nikom u kući smeo da kažem ni reč! Otišao sam niz Drinu i svoju nameru saopštio tada poznatom splavaru Filipu. Sećam se, Filip mi je od pruća i granja napravio malo uzdignuto sedište kako me teški bukovi Drine bi potpuno skvasili. Pokrio sam se nekom pelerinom, jer je bilo vlažno i hladno jutarnje vreme, kad čujem kako neko sa obale viče: `O, Filipe, pripazi ga!` Krišom pogledam ispod pelerine i ugledam onoga sa obale kako rukom pokazuje da me splavar zagnjuri u vodu! Taj je sigurno verovao da sam ja Austrijanac i poželeo je da nestanem u hladnoj Drini. Posle iskrcavanja iznajmio sam konja i vratio se u Višegrad; kod kuće su me već bili prežalili! Ne treba izgubiti iz vida da su se splavom u to doba vozili samo austrijski činovnici, inženjeri, trgovci, a retko je koji Višegrađanin mogao sesti na splav. Sem toga, svi splavari, gotovo bez izuzetaka, bili su neplivači!..."

Kao retko kad, veliki pisac je pričao, sećao se, prisećao u razgovoru:

"Vraćati se u Višegrad za mene ne znači samo pohoditi detinjstvo nego i lepu, a uzaludnu nameru da iznova osetim onaj čudni ushit i želje kojoj se davno jednom, ko će znati zbog čega, prohtelo da joj pričam o sudbini sveta i o ljudskom iskustvu. Ja nosim lepe uspomene iz ove varoši, nezaboravna sećanja na prirodu i ljude. Sećam se i danas Ljubomira Popovića, svoga učitelja - o njemu sam i pisao, pa Abdulahovića, Trifkovićeve; njima treba zahvaliti što su se svojski trudili da od nas naprave ljude... Sećam se, imali smo samo jedan globus u koji smo gledali kao u čudo.

Jednog dana rekao nam je učitelj da donesemo po pet krajcara, jer će u školu doći neki čovek i pokazati nam spravu koja govori. I, zbilja, došao neki Austrijanac i doneo prvi gramofon među nas. Za mene je to bilo nešto neviđeno! Taj ljudski glas što sam ga čuo iz gramofonske kutije učinio je na me veći utisak nego docnije svi bisokopi sveta. Mi deca smo još dugo razgovarali o toj čudesnoj spravi, ali smo se na kraju svi složili da je to ipak bila samo jedna velika podvala. Sećam se i prvog fotografisanja u školi. Fotograf je bila neka Serafina koja je ploče slala u Beč, a slike iz prestonice vraćale su se posle sedam dana! Nažalost, te su mi se slike izgubile. Učitelj me jednom prekoreo rekavši: `Što brbljaš kao baba!` Iako sam ga voleo, ni danas mu to ne mogu oprostiti... Sa mnom u razredu bilo je i odraslih dečaka; jednom je učitelj prozvao nekog Peru, a redar je odgovorio: `Molim, on se oženio!` Za vreme velikog odmora jurili smo na ćupriju gde su obično po dvojica kafedžija donosili na glavi halvu, bombone, šećerleme; mi smo od njih kupovali slatkiše, a policajci su ih terali s mosta.

(KRAJ)