Jedina nada molitva

Piše: Dr Radmila RADIĆ
BILA je to teška bolest koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikakvu nadu u ozdravljenje. Lekari su Gojku rekli da su mu ostala još samo tri meseca života. Prihvate ga monasi u manastiru Vujanu, ali mu kažu da za vreme liturgije ne ulazi u hram, da ne obeduje zajedno sa bratstvom i da sa njima izbegava bilo kakve druge kontakte, da ne bi i njih zarazio opakom bolešću. Tek kada bi monasi završili sa službom, on bi odlazio u hram i molio se. U manastiru Bujan Gojko Stojčević boravi zajedno sa arhimandritom Julijanom (Kneževićem).

U manastir su navraćale razne vojske. Proveravale su i Gojkovu keliju. Iako vidno iscrpljen i bolestan, svima je bio sumnjiv. Tek kad bi od monaha čuli da je teško oboleo od tuberkuloze, odlazili su, brzo zatvarajući vrata za sobom. Počeli su da se javljaju znaci ozdravljenja, i to je bila prilika da tako sam u svojoj keliji još više razmišlja o budućnosti. Odranije je planirao da se oženi i da ide u parohiju, kao sveštenik. Ali sada, posle preležane tuberkuloze, shvatio je da su to gotovo nestvarni planovi. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši. Sama odluka da se zamonaši doneta u vreme kad je već imao 32 godine života, dugo je u njemu sazrevala. Kako je jednom kasnije ispričao, to nije odluka koju čovek može da donese preko noći, a o ženidbi opet, s bolešću, nije moglo da bude govora.

U znak zahvalnosti prema manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na crkvenoslovenskom: "Manastiru Vujanu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko." Ovaj krst je danas jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.

Kada su u jesen 1944. godine vođene borbe oko manastira, bratstvo se razbežalo u okolna sela. Sa njima je pošao i Gojko Stojčević, ali samo do banje Trepče, odakle se vratio nazad. Nekoliko dana kasnije iz bežanije se vratio i otac Julijan, pa su njih dvojica nastavili da se brinu o manastiru. Posle iskušeništva u manastiru Vujanu, prelazi u manastir Blagoveštenje sa ocem Julijanom.

Od jeseni 1945. godine do 1949. godine bio je monah manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Kao iskušenik izabrao je za svog duhovnog oca jeromonaha Makarija (Milovanovića), duhovnika jovanjskog. Zamonašio se 1946. godine u manastiru Blagoveštenje, da bi 1948. godine bio rukopoložen u čin jerođakona. Dobio je monaško ime Pavle, po izboru igumana Julijana Kneževića.

Sa grupom monaha, među kojima je bio i iguman Vasilije (Domanović), prelazi 1949. godine u manastir Raču, ispod planine Tare, gde će da ostane do 1955. godine.

Od 16. septembra 1950. do 30. avgusta 1951. godine jerođakon Pavle bio je nastavnik i vaspitač u bogoslovskoj školi u Prizrenu. Predavao je crkveno pojanje i staroslovenski jezik. Njegovi drugovi iz prizrenske bogoslovije sećaju se da je obavljao stolarske, knjigovezačke, limarske, kalemarske i druge radove. Čak je svojim đacima sam krpio cipele. Njegov životoni stav je bio da se nijednog posla ne treba stideti, jer ni najprljaviji posao ne može čoveka da ponizi. Ponižava ga samo greh. Navodio je često primer čuvenog matematičara Mihaila Petrovića Alasa, koji je već u šestom razredu naučio pravi ribarski zanat, "ne prosto pecanje, nego ono s mrežama." "Radio je to i kao profesor Univerziteta, zajedno sa ribarima, koji su od toga živeli, i znao je da kaže: `Kad radim intelektualno, odmaram se fizički, kad radim fizički, odmaram se intelektualno...` Što čovek više poslova zna, više vredi", kaže patrijarh.

Jeromonah je postao 1954. godine i iste te godine odlikovan je činom protosinđela. Episkop slavonski Emilijan proizveo ga je u čin arhimandrita 1957. godine. Poslediplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini pohađao je od Božića 1955. godine do maja 1957. godine, kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog.

Tokom boravka u Atini uputio je 29. decembra 1955. godine pismo sledeće sadržine vladiki Nikolaju Velimiroviću:

"Vaše Preosveštenstvo,

Pre nekoliko dana stigao sam u Atinu da učim savremeni grčki jezik, pa smatram više no svojom dužnošću da vam se javim, i umesto sviju monaha i monahinja Vaše eparhije da Vam čestitam nastupajući veliki praznik Rođenja Sina Božjeg Spasitelja našeg, pozdravljajući Vas radosnim pozdravom:
Hristos se rodi!

Ja sam klirik žičke eparhije, no Vama lično nepoznat, jer sam zamonašen 1948. godine, otada sam u bratstvuman. Blagoveštenje, a zatim Rača zajedno sa o. Vasilijem, o. Julijanom Kneževićem i vašim zemljakom, pre rata u Žiči đakonom Milisavom Radosavljevićem, a sada jerođakonom o. Jovanom. Pre rata završio sam bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Rodom sam iz Slavonije.

U Rači imamo sedam đaka. Jedan se vratio pre neki dan iz vojske i, ako bog da, monašiće se uskoro; dvojica će dogodine u vojsku, i tako redom. Koliko smo mogli obrađivali smo s njima Sv. pismo Starog i Novog zaveta, pojanje, liturgiku, crkvenoslovenski jezik. Ali to je ipak malo, jer smo preopterećeni porezom, fizičkim radom na oko 15 ha zemlje, koliko je manastiru ostalo (i 15 ha šume), radom u vodenici itd. oko održanja golog života. Ove smo godine porez platili, ali ako i dogodine bude toliki - šta će učiniti, ne znam. I ostali veći manastiri gde ima više bratstva ili sestrinstva, s tim kubure.

Pred polazak ovamo bio sam u man. Nikolju i posetio grob mog duhovnog oca jeromonaha o. Makarija. O. Rafailo tad nije bio u manastiru. Posetio sam i ostale ovčarsko-kablarske manastire."

SMISAO ŽIVOTA
"DOK sam bio u Rači", zapisaće kasnije u jednom svom autobiografskom spisu, "mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče, ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tad se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života."
(Nastaviće se)