Budimo uvek ljudi

Piše: Dr Radmila Radić


POSLE službe blagodarenja, episkop žički Stefan obratio se Saboru rečima: "Mi smo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve primenili apostolski metod u izboru patrijarha. To se, kao što vidite, pokazalo veoma korisnim. Zaplakao sam se od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji među nama došao na tron Svetog Save. Njegov dolazak na čelo Srpske pravoslavne crkve u ovo vreme kada su molitve retke, a najpotrebnije, izraz je volje Svetog duha da se Svetosavska crkva još više duhovno osnaži." Mitropolit Amfilohije napisao je povodom petnaestogodišnjice tog izbora da "jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh" jeste upravo današnji patrijarh Pavle.

Tom prilikom upravo izabrani patrijarh Pavle, obraćajući se Saboru, reći će: "Moje su snage slabe, to vi svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj Crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena."

A sutradan, na ustoličenju u beogradskoj Sabornoj crkvi, sa malo reči izneo je svoj program, u kojem nije bilo ničeg novog, ali koji je viđen kao sasvim potpun: "Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, mi nemamo nikakav svoj program patrijaršijske delatnosti. Naš program jeste jevanđelje Hristovo, blaga vest o Bogu među nama i carstvu Božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo."

Po rečima episkopa Irineja Bulovića, SPC je na patrijaršijskom prestolu dobila "čoveka, monaha, duhovnika, episkopa i prvojerarha koji će svima nama, vaistinu, biti putokaz i putovođa na putu duhovnosti, na putu stvarne duhovne obnove i blagodatnog preporoda našeg napaćenog i krstonosnog naroda, na putu kojim vascela Crkva naša putuje ka carstvu Božjem". Mitropolit Vladislav je nazdravljajući novom patrijarhu za vreme trpeze ljubavi rekao:

"Želim vam od Boga dug život, dobro zdravlje i da spasete što se da spasti. Mislim na Kosovo i Metohiju koji krvare. To je naša kolevka, naša majka. Bojim se da će krvariti i u Sandžaku, ako se bude vodila politika kako se sada vodi. Kao, sve je u interesu, bratstva i jedinstva", a mi izgubismo sve što je srpsko. Tako će biti i u drugim krajevima gde su Srbi brojčano u manjini, gde se hoće da postojimo samo kao Srbi katoličke vere ili kao Hrvati rimokatoličke vere. To ne može da bude, to se ne sme dozvoliti. Mi polažemo velike nade u vas i imamo veliko poverenje, jer vas rukovodi ljubav".

U razgovoru sa tadašnjim urednikom "Pravoslavlja" Slobodanom Mileusnićem, patrijarh je polovinom decembra 1990. godine, rekao da će učiniti sve da se savladaju nesuglasice i povrati srpski živalj u rasejanju u krilo crkve. Pored toga izjavio je i nešto što će kasnije u više navrata ponoviti:

"Niko nas pre rođenja, znamo to, nije pitao hoćemo li se roditi u ovom ili onom narodu, od ovih ili onih roditelja, u ovom ili onom duhovnom ambijentu. Mi za sve to niti imamo zasluge, niti krivice. No, da li ćemo živeti ili postupati kao ljudi ili kao neljudi, to verujte, zavisi od nas. To i jeste jedino što nam daje cenu i u očima svih ljudi dobre volje. Budimo, dakle, uvek i svuda ljudi, da nas - kao ljude - prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici."

Patrijaršijska dužnost pripala mu je u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije. Izbor patrijarha Pavla koincidirao je sa usponom srpskog nacionalizma pod Slobodanom Miloševićem i sam patrijarh i SPC trpeli su mnogobrojne kritike zbog svog ponašanja i delovanja tokom ratnih sukoba na prostoru nekadašnje jugoslovenske države. Na istom Saboru za mitropolita crnogorsko-primorskog biva izabran Amfilohije Radović (u vreme otvaranja polemike oko autokefalnosti crkve u Crnoj Gori), a za episkopa bačkog Irinej Bulović.

Sabor odlučuje da 1991. godine bude liturgijsko-molitveno obeležavanje pedesetogodišnjice stradanja SPC i genocida i da sveštenstvo i narod i dalje rade na otkrivanju posmrtnih ostataka nevinih žrtava rata i njihovom dostojanstvenom sahranjivanju. Sabor upućuje poruku narodu da glasa za one koji su "istinski verni Bogu i rodu", a ne za one koji mnogo obećavaju. Na ovom zasedanju Sabora došlo je do konačnog balansiranja snaga u odnosu između dve struje u episkopatu, jedne koju je predstavljao mitropolit Jovan i druge koju su činili đaci Justina Popovića (episkopi Amfilohije, Irinej, Atanasije i Artemije).

Tokom narednih godina patrijarh će pored svojih redovnih dužnosti i mnogobrojnih putovanja po zemlji i inostranstvu, primati razne delegacije, domaće i strane, predstavnike državnih organa, prvake političkih partija, strane ambasadore, obilaziće bolnice, izbegličke kampove, škole, sajmove knjiga, izložbe, odlaziće na ratište, prisustvovaće prijemima, itd. Jedna od prvih poruka novog patrijarha, objavljena za Uskrs 1991, odnosila se upravo na "otkrivanje stratišta i grobova novomučenika i novosvetitelja".

Patrijarh ponavlja reči svog prethodnika da mora da se oprosti, ali ne sme da se zaboravi i pri tom naglašava da posebno ne može da se zanemari činjenica da je greh ili "neuporedivi zločin" ostao neokajan, što potvrđuju i savremena zbivanja. Patrijarh traži da se učini sve što je moguće da se oživi "duhovna molitvena zajednica sa svetim žrtvama nevino postradalih i da se čini sve da se te žrtve nikada ne zaborave ili umanje".

APEL DRŽAVI

APRILA 1982. godine dvadeset jedan sveštenik potpisao je "Apel" upućen najvišim državnim organima Srbije i federacije, Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu. Tekst "Apela" predstavljao je "dizanje glasa u zaštitu duhovnog i biološkog bića srpskog naroda na Kosovu i Metohiji". To je bio početak nove pojave u crkvi - upućivanje peticija unutar crkve i izvan nje, ali i naglašavanje shvatanja uloge i značaja svetskog javnog mnjenja. Ovo poslednje je dovelo do posete grupe episkopa SPC u Americi tamošnjem kongresu u Stejt departmentu i traženje "intervencije zbog Kosova". Juna iste godine "Pravoslavlje" objavljuje tekst Atanasija Jevtića "Sa kosova i oko Kosova".