Svetac koji hoda

PATRIJARH Pavle slavi Lazarevu subotu, i jedini je srpski patrijarh za života predložen za sveca. O tome ne voli da govori. Na grudima nosi panagiju, poklon kralja Aleksandra prvom patrijarhu obnovljene SPC. Jednostavnost njegovog životnog stila, njegova skromnost i posvećenost opšte su poznati. Postoji priča da je patrijarha Pavla jedan agent FBI, koji je bio u njegovom obezbeđenju tokom posete Americi 1992. godine, nazvao "svecem koji hoda". Slične reči mogle su da se čuju i u Srbiji, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je, sa patericom (štapom) u ruci, išao u prodavnicu, na neki skup ili drugim poslom.

Mada svi episkopi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju automobil, koji koriste za putovanja po eparhiji, a to čine i mnogi sveštenici, patrijarh svoj ne koristi već se često po Beogradu kreće peške ili gradskim prevozom. Beogradska omladina mu je zviždala na protestima početkom devedesetih, ali su isto tako kasnije zaustavili trolejbus u kojem se vozio i skandirali mu: "Pajo, majstore!", što predstavlja znak poštovanja među tinejdžerima.

Slovi za čoveka koji je prava muka za obezbeđenje koje ga prati. Često zna da se izgubi obezbeđenju na ulici, ulazi u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupuje u usputnim prodavnicama.

Patrijarh Pavle, i pored velikih obaveza, živi pravim monaškim životom. Svkao jutro u Patrijaršiji služi liturgiju i pričešćuje se, i svako veče u Sabornoj crkvi prisustvuje večernjoj službi. Nikud ne kreće dok ne odsluži liturgiju. Nastoji i da stigne na večernju službu. Često se dešavalo da, vraćajući se iz Pećke patrijaršije (gde odlazi kad god može), posle sedam-osam sati provedenih u automobilu, krene pravo u Sabornu crkvu na službu. Važi za vrsnog bogoslova i liturgičara, i u teorijskom i u praktičnom smislu. Sa sobom uvek nosi Sveto pismo i Molitvenik.

Sam o sebi u svemu brine: sam sebi sprema hranu koja je gotovo uvek, preko cele godine, posna, obično povrće na vodi, samo o praznicima sprema sa malo ulja, retko kad uzme pomalo ribe, a mesa - nikad; omiljeno piće i hrana su mu sok od paradajza i kopriva u jelu, a kad nije post - mlečni proizvodi. Hrana koju jede stoji nekoliko dana i izložena je bakterijama jer smatra da je to blagotvorno za njegov organizam. Odeću sam sebi šije krpi i pere. Cipele svoje popravlja i održava. U Patrijaršiji nadgleda da sve funkcioniše što bolje može; posle radnog vremena, kada radnici odu svojim kućama, ide i gasi svetlo ako je gde ostalo upaljeno; često sam uzme da popravi slavine, roletne, brave na vratima, pa čak i lift. Nije ga neobično videti ni kako skuplja papire oko glavnog ulaza u zgradu Patrijaršije.

Kada je jednom, u toku proteklih ratnih godina, iz svog stana u Patrijaršijskom dvoru ugledao na ulici grupu izbeglica kako kisnu, sišao je, otvorio velika hrastova vrata i pozvao ih da se sklone unutra. Na primedbe njegovih najbližih saradnika da je tako mogao da uđe i neko ko nije dobronameran, odgovorio je: "A kako sam ja mogao da spavam gore, u toplom, a da ta deca kisnu napolju!?" Jednom prilikom je postavio pitanje: "Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?" A onda je zapisao i ovo: "Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas."

Prilikom posete SAD u leto 1996. godine patrijarh je prihvatio "predlog i molbe pojedinih vernika" da mu u Americi izvrše operaciju očne katarakte. Operacija je bila zakazana u Beogradu, ali je zbog dužine boravka i nemogućnosti da se u Beograd vrati pre praznika Svetih apostola Petra i Pavla, ova intervencija prepuštena dr Vladi Vukčeviću. Novembra 1997. godine boravio je petnaest dana na lečenju i oporavku u bolnici "Sveti Sava" u Beogradu. Prema rečima upravnika ove bolnice dr Jovana Strikovića, koji je bio na čelu konzilijuma lekara koji su brinuli o zdravlju patrijarha Pavla, laboratorijski, rentgenski i kardiološki nalazi pokazali su da je zdravstveno stanje njegove svetosti "potpuno zadovoljavajuće i da su njegova duhovna svežina i fizička krepkost na najvišem nivou".
U januaru 2000. godine takođe je bio bolestan i neko vreme nije davao izjave za javnost.

Aprila 1998. godine patrijarh Pavle je dobio jedno od najviših priznanja u Rusiji, nagradu Fonda apostola Andreja Prozvanog, koji je ustanovljen ukazom Petra Prvog, 1698. godine. Svečanost u kremaljskom kongresnom centru, na kojoj je priznanje uručeno većini dobitnika, organizovana je povodom tristogodišnjice postojanja Fonda. Patrijarh Pavle nije prisustvovao uručivanju nagrada, jer je bio u poseti eparhiji novogračaničkoj u Americi. Orden je primio 9. jula 1998. godine u patrijaršijskom dvoru u Beogradu od predsednika Fondacije svetog Andreja Prozvanog Aleksandra Meljnika. Starešina Podvorja moskovske Patrijaršije u Beogradu Vitalij Tarasjev pročitao je tom prilikom pismo predsednika Saveta Ruske Federacije Jegora Strojeva u kojem se ističu zahvalnost patrijarhu i njegove zasluge za pravoslavlje, zbog čega mu je i dodeljeno visoko priznanje. Uz reči zahvalnosti patrijarh Pavle je istakao da vekovne veze pravoslavnog srpskog i ruskog naroda potiču iz vremena Svetog Save i da ljubav i međusobno poštovanje traju i danas.

KRAJ