Ples za Sergeja

Piše: Vitalij Bezrukov

KOČIJA se zaustavila na Perečistenki, pored raskošne kuće koju je sovjetska vlada dodelila Isidori i njenoj školi. Jesenjin je pružio Isidori ruku. Popeli su se stepenicama i ušli u kuću. Od te noći, tačnije, od tog sunčanog jutra Jesenjin je počeo da živi kod Isidore. I već posle pola sata, pošto su se brzo obukli, primili su vesele boeme koji su stigli za njima. Gosti su oduševljeno i sa zavišću razgledali ogromnu salu, seli u meke fotelje ili na prostrti čupavi tepih. Šnajder je pružio svima po čašu šampanjca, i otvorio veliku bombonjeru.

- One moment! Tango! - Isidora je dohvatila ploču i dala je Kusikovu. - Tango! Argentinski tango! Please! - a sama se sakrila iza zavese. Kusikov je otvorio gramofon, zavrteo ručicu i stavio ploču. Začuli su se zvuci argentinskog tanga.

I kao da je želeo da pomogne Isidori, Jesenjin je razvukao talijanku i zasvirao tango, ali tako sigurno, široko razvlačeći meh harmonike, da je izgledalo kao da je sama Rusija raširila svoju dušu, primajući u zagrljaj tu beskonačno talentovanu i nesrećnu strankinju.

Isidora je plesala tango apaš, čudnu i prekrasnu igru. Uzano roze "telo" šala izvijalo se u nežnim rukama. Ona mu je lomila kičmu, drhtavim prstima surovo stezala grlo. Tragično je zviždala okrugla svilena glava tkanine. Ona je plesala ispred Jesenjina koji je već bio njen gospodar, naredbodavac. Njemu je ona, kao pas, lizala ruku...

Isidora je završila ples ispruživši na tepihu ispred Jesenjina šal i sama se spustila pored njega.

Ja lublu Jezenin! - zagrcnuto se uvijala oko njegovih nogu. Jesenjin nije video više ništa osim njenog napaćenog lica oblivenog suzama. Ostavio je harmoniku, podigao svoju Isidoru na ruke i pažljivo je stežući, proneo pored njih, kao da želi da je zaštiti od tih pijanih, halapljivih i skaradnih ljudi.

- Ja sam s tobom, Isidora! Ja sam s tobom, voljena! Ne boj se, ja sam s tobom!

- Jezenin! Jezenin! - mrmljala je Isidora kad se probudila tražeći ga pored sebe u krevetu. - Jezenin? - Ne našavši ga, naglo se podigla, zabrinuto se osvrnula, izvukla se iz kreveta i ogrnuvši poluprozirnu kućnu haljinu, potrčala prema vratima i provirila. U susednoj sobi, za ogromnim pisaćim stolom, obučen u šareni kućnu mantil, u papučama na bosu nogu, saginjući se prema stonoj lampi, sedeo je Jesenjin i usredsređeno pisao.

ISIDORA se srećno osmehnula i na prstima, graciozno ljuljajući bedrima, prišla, nežno zagrlila Jesenjina oko vrata.

- Jezenin! - rekla je. - Zašto si otišao? Zašto ne spavati? Isidora se ne dopada kao žena?

Odgurnuvši ispisane papire, ona je sela ispred njega na sto, izazovno privlačna.

Jesenjin se s razumevanjem osmehnuo:

- Dopada se žena, Isidora! Dopada! - milovao joj je bedra. - Ali ja sam radio, Isidora! Pisao stihove! Nadahnuće je naišlo i ja sam se probudio! Evo! - pružio joj je jedan papir.

Isidora je uzela i kao majmunče iz basni Krilova pokušala da shvati nepoznata slova.

Čas ih je izmicala, škiljeći očima, čas privlačila, čas udisala miris mastila.

- Karašo! Jes! Jezenin! Bajron!

Jesenjin se oduševljeno smejao.

- Kako si ti smešna, Isidora! Slušaj, pročitaću ti!

Uzeo je papir i nastavljajući jednom rukom da joj miluje bedra, počeo da čita:

Sedi pored mene, draga
I u oči gledaj meni.
Osećanja naših snaga
Krotki pogled nek zaseni

Zatvorivši oči, Isidora se blaženo klatila u taktu stihova. Promukli Jesenjinov glas budio je u njoj želju da se kreće, da pleše.

- Jezenin! Ti - Bog, tvoji stihovi - muzika! Ja sve razumi! Još! Još! Jezenin!

I kao da je odgovarao na njen strasni poziv, njegov glas, kao nepoznati muzički instrument, zazvučao je novom snagom.

Isidora je, lagano se podigavši na stolu ispred njega, počela ples ljubavi, namenjen samo njemu - Jesenjinu! Ples intimni, otvoren i čist u svojoj otvorenosti. Kao grčka boginja u prozirnom hitonu, ona je pevala u ritmu stiha i Jesenjinovog glasa svim svojim prekrasnim telom, očima, usnama. Njeni gestovi bili su sublimacija strasti poslednje ljubavi.

Ja ostavih kraj gde raste
Cvet u šumi i na njivi,
Usred gorke slave gradske
Ko protuva da proživim.

Završili su se stihovi, prestala je muzika, Isidora u otmenoj, gracioznoj pozi usnule Venere, legla je na pisaći sto ispred Jesenjina.

- Bravo, Isidora! Ti si čudo! Kako si ti lepa žena!


KRV NA OGLEDALU

- TI genij! Ti anđeo! Ti si đavo! Skočila je sa stola, potrčala prema ogledalu i uzevši jarko crveni karmin, napisala na njemu velikim slovima: "I love Jezenin!"

- Ja lublu Jezenin! Karašo?

Jesenjin je prišao ogledalu. Dugo je gledao natpis, sve dok njegovo lice nije iskrivila grimasa straha: učinilo mu se da su slova na ogledalu počela postepeno da krvare, kapi su tekle po staklu. Jesenjin je zadrhtao, okrenuo se Isidori:

- Isidora! Tamo... tamo je krv! Pogledaj, krv!

Ali je Isidora, neshvatajući njegov strah, nastavila da se osmehuje i da mu se umiljava: